• Колумне
• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Душа од картона

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Мишо Вујовић

Пише: Мишо Вујовић

Крчка се ово дуго тужно и отужно у мени. Као да сам прогутао жабу крастачу. Тако ми се мисли растачу на веруј и не веруј.
Перфидно и лукаво је све одиграно. Да се Власи не досете.
Свесно или не! Сасвим свеједно. Резултат је катастрофалан попут већине наших победа у поразу. Није први пут. Плашим се да нам ништа неће отписати, још мање опростити.
У глави ми одзвањају речи мог мудрог Бакија брата и сапутника кроз ове мећаве распада две Југославије, једне заједнице два ока у глави, и сада чупања картонске душе или лицидарског Срца Србије.
Паде Косово ко картонско насеље ромских номада који се преселише на нову депонију.
А ни ово нам депонија историје неће заборавити.

Поново читам Банетову поруку:
“Сви знамо где се налазимо, шта нас је ту довело и ко. Знамо већ десет година куда води пут којим идемо. Знамо и да је Србија несумњиво прихватила тај папир, у целини и безусловно, као и да потписивање није потребно (по члановима 3. и 7. Бечке конвенције из 1969). Нема ту више врдања ни тумачења.
Не мислим да смо пред питањем: рат или мир?
Ми смо пред питањима: Коме служи Грал? Да или не? Нашом или њиховом руком? Привремено или неповратно?

Савини или Фаустови?
Знам, брате, шта твоје срце одговара на ова питања.
Знам зашто га твој разум и искуство ућуткују.
Од свих у нашем кругу, теби је далеко најтеже. Носиш у себи два призива која су, на оваквим раскршћима, неспојива. Пословни човек у овоме мора да ћути и чека, новинар (песник) не сме ни једно ни друго”, наставља мој брижни друг.

И прећутах, али шиптарску заставу на српским институцијама на северу КиМ- а, не могу.
Анестезирани смо сагласјем да је Косово изгубљено.
Одрадили нас на фињака. Лагано по етапама. Грађани слуђени. Свака трагедија представља нечију шансу. Све се користи.

“Наше није да моралишемо”, тврде спин мајстори и пи-ар гуруи.
“Што више туге профит је већи”, рек’о би Пантелија Топаловић, али је питање да ли би се и он снашао у оваквом зверињаку. Није ми до шале и цинизма, мада нас доминација глупости помешана са хистеричном халапљивошћу, приморава на цинизам. Сви смо у сендвичу недоречености и обмана.
Народ између наде и параде. Прозападна опозиција ликује уверена да ће се отарасити Космета и Вучића.
Све је разлабављено. Систем се љуља али га још држи страх. Свесни су сви да су више угрожени они над столом од пацијента на столу. Позорница апсурда!

Запад ће све у пакету да реши. Све је орочено. Диктатура и демократија. Као шесдесетих по Латинској Америци.
А народ збуњен. Умртвљеног инстинкта који га је одржао. Очито да живимо епоху дефицита и декаденције свега што нас је чинило народом.

Од НАТО бомбардовања 1999. године, пардон злочиначког НАТО бомбардовања, до Бриселске капитулације 2013. године прошло је безмало деценију ипо. И поред погрома 2004. године, интезивних притисака, тортура, пребијања, силовања, убистава, рањавања, хапшења, монтираних процеса, Срби су опстали чувајући границу на Ибру. Имали су своју самоуправу, полицију, школство, енергетику, здравство, симболе, правосуђе…, и наравно организовани криминал као у свим кризним и запаљивим подручјима. Од свега опстало је ово последње.
И да не набрајам, да се не понављам, али ме фрапирало осећање да су грађани Солуна, забринутији за КиМ од грађана Београда.

“Исто се нама спрема са Кипром”, забринуто ће мој брат Аристидис, српски студент и истински пријатељ Срба, докторант са темом : “Геноцид над Србима у Другом светском рату, док испијамо кафу у близини Аристотеловог трга.
“Шта се дешава са вама?”, пита – додајући да слободоумни свет Србе доживљава као непокорив народ.
“ Ми пружамо отпор окупаторима али се од унутрашњих слабости тешко бранимо. Србија се ослободила од Турака у деветнаестом веку, укинула спахилуке и спахије. Милош Обреновић је био вешт преговарач и трговац. Брзо се обогатио а за његовим стопама кренуше остале газде и шићарџије. И тако до дана данашњега. Једна трговачко- лихварска свита смењује другу.

Угледни грађани, градоначелници и министри, људи од утицаја посташе сецикесе које су војсци уочи и током Великог рата испоручивали картонске опанке”, размишљам гласно.
Зашто ћутиш Србијо? Зар ово што се дешава на Космету није насиље? Уместо да нас Космет уједини у одбрани земље он је две Србије ујединио у обмани и издаји.
Како год ово назвали Космет је ампутиран без гримасе?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: