• Друштво

(ВИДЕО) Дукљански кафански егзибиционизам: Како је Јелена Балшић “отргла” Црну Гору из католичанства и превела је у православље

1 min read

5 година ‎ ИН4С

У једном од централних момената филма, под називом "Витез Запада у рукама госпе Истока", меланхонично приказани Балша III, јаше коња и млати главом кроз ваздух, у маниру разочараног тинејџера коме је ускраћен приступ Play station-у

Историјске тајне Скадарског језера I: једна госпа, два витеза

Пише: Неђељко Бојовић

Да је реинтерпретација политичке историје Црне Горе 19. и 20. вијека од стране државотворне историографске школе окупљене око др Живка Андријашевића својеврсни фетиш ђукановићеве ере – знали смо одавно. Међутим, нисмо знали да је поново букнуло интересовање за медијавелистику и тумачење недовољно освијетљених средњовјековних историјских ходника.

Још се прешло са хартије на камеру, па је бизнис класи црногорских душебрижника, који, јелте, немају баш времена да се, у потрази за историјском истином, бакћу са вишетомним научним издањима и архивском документацијом; понуђено једно лоше упаковано ништа – прво у виду оног несрећног серијала „Истјеривач митова“ – спонзорисаног од стране Аеродрома Црне Горе, Електропривреде Црне Горе и Инвестиционо-развојног фонда Црне Горе, са намјером да се извитопери историјска слика Црне Горе; а потом и кроз историјске досјетке и егзибиционе дриблинге Дарка Шуковића, тим, неко би рекао: злочином који траје.

Овога пута медијски простор осваја фрешко „документарно“ остварење Вање Вуковић „Историјске тајне Скадарског језера I: једна госпа, два витеза“. Наслов који не обећава. Макар не озбиљну аналитику, истраживачку хирургију и ерудицију. Али, наслов који упућује на раскошни асортиман лаке психологије са примјесама непримјереног садржаја.

Завиримо, на тренутак, у језгро овог преамбициозног видео записа. У њему све, просто прељева, од сугестије аутора, са све монтипајтоновским кадровима, који сигурно  нису замишљени да испадну тако, али, нажалост по овај вид историјске продукције – јесу.

У једном од централних момената филма, под називом „Витез Запада у рукама госпе Истока“, меланхонично приказани Балша III, јаше коња и млати главом кроз ваздух, у маниру разочараног тинејџера коме је ускраћен приступ Play station-у. Госпођа Вуковић је, ваљда, хтјела да нам представи несрећног Балшу, као жртву мајчинских неостварених амбиција. И то не било каквих бенигних родитељских уобразиља, већ, оне најстрашније – великосрпске.

За тензију и драматизацију су се побринули, између осталог, и аматерски кадрови са видео игрица; тешки епски звукови, али и нараторка филма. Не треба бити лијен па не истаћи неколико сентенци из овог, већ сада, култног видео записа о идеолошкој, вјерској, политичкој легендарној завјери Светосавља против римокатоличке Црне Горе, а све кроз утицај Балшине мајке Јелене – која га је „заслијепила мржњом према Латинима“:

„Спроводећи здушно мисију коју му је мајка представила као свету, и Балши III је вјерска политика свих његових предака постала ситна, туђа и погрешна“, чуло се у филму.

Питамо се, а шта му је то урадила мајка?

„Ратоваће Балша против хришћана, тих лицемјерних Латина, како га је мајка научила, како су њу научили. Није био свјестан син витеза Запада, да је у рукама госпе Истока, погазио све свето што су му његови преци оставили“

Рекли би наши стари, Балша је „повукао на млијеко“, сврставајући се на страну ујчевине: „И као што Јелена никада није толико била Балшићка, колико одана кћерка Лазарева (Хребељановића), тако је и Балша III био више Јеленин, него Ђурађев син. Стога је више волио својег ујака Деспота Стефана Лазаревића, од било којег рођака Балшића… Научен да је Зета нераздвојни дио некадашњег Српског царства, он оставља Зету свом ујаку Деспоту Стефану Лазаревићу, умјесто свом рођаку, унуку славног Ђурађа I Балшића – Стефану Марамонтеу…“

На крају, ламент над тужном судбином средњовјековне Зете, заокружен је констатацијом: „Тако је Зета послије шест деценија самосталног владања његових предака католика ушла у састав српске деспотовине. Католичанство уступа мјесто православљу, које за вријеме његове владавине постаје државна религија“.

Овога пута, не желимо да распламсавамо жар на беспотребну историјску полемику, оповргавајући изречене ставове, јер је и сама ауторка након гала промоције у подгоричком КИЦ-у признала да је овим филмом изашла „ван маргина научног и утемељеног“; али желимо да детектујемо неколико знаковитих и, усудићемо се да кажемо, опасних мотива којима свједочимо већ дуже вријеме, а који провијавају и из овог аматерског памфлета: Ниво режимске бестидности у доживљају традиционалног и историјски утемељеног – српског православног бића у Црној Гори; као и забрињавајуће висок степен криминализације српског националног изражаја, школски су примјер поимања заједнице аршинима тотоалитарних идеологија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: