ИН4С

ИН4С портал

(ВИДЕО) Дрво које уби снег: На данашњи дан умро је српски песник Васко Попа

Василе Васко Попа је умро 5. јануара 1991. када је његова земља – Југославија – већ била на издисају. Много пре тога у песми „Јурке“ песник је хуморно описао вечна правила балканске сурове игре.
vasko popa

Васко Попа

Српски песник Василе Васко Попа је умро 5. јануара 1991. када је његова земља – Југославија – већ била на издисају. Много пре тога у песми „Јурке“ песник је хуморно описао вечна правила балканске сурове игре.

Могла би се о свему и свачему писати: о снегу који је толико нападао да једно дрво на падини у Улици Николаја Гогоља није издржало. Сломило се изнад корена и пало. Дрво које уби снег.

То би могао да буде наслов или стих песме Васка Попе.

Туда би усред града наишао вук, да из зеленог ока пусти сузу за палим другом, да га последњи пут лизне, дигне ногу да сви знају да је био ту. Зашто вук? Па ни један песник српског језика није био у већем сродству са вуком. Српском тотемском животињом.

Касних седамдесетих, када сам први пут читао то што је написао, Попи је остало нешто више од деценије живота. Стихови које су у Југославији изабрали за гимназијалце били су помало шлагери у односу на тешкометални укус тврде и дубоке Попине поезије: „Очију твојих да није…“. „Врати ми моје крпице“ је постала адолесцентска крилатица којом се означава сваколико раздруживање.

Некима од нас, вероватно реткима, било је намењено да као студенти поново прочитамо све што је песник написао. Баш све. И то не само једном. Књиге су у социјализму биле јефтине. Нолитово издање сабраних дела набавио сам у књижари у Сарајеву – на некој од продајних акција са огромним попустом. Више нема ни најугледније југословенске издавачке куће, ни њене књижаре, ни Васка Попе који је уреднички живот провео баш у тој кући, ни земље која као имагинарни рам уоквирује целу слику.

Али ја сам се тада дружио са његовим песмама које су ме усисале у свој свемир. Неко време нисам умео да изађем из тог магичног света па је све што сам покушавао да напишем било одјек музике која тамо без прекида бруји.

Последњу прилику да упознам свог песничког гуруа добио сам негде средином осамдесетих. Зијо, дрчни студент књижевности, основао је књижевни клуб и тражио паре од Савеза социјалистичке омладине за гостовање писаца. Пошто сам био суоснивач предложио сам да на гостовање позовемо Васка Попу. Сви су се сложили. Чекали смо да се одобри буџет. То никада нисмо дочекали.

Пери, вегетаријанцу и љубитељу животиња, препоручио сам Попине песме насловљене по животињама. Разочарао се јер је ту било мало миловања и гугутања, а пуно загонетног шкргутања.

Пламенови који мрзе слова

Када би се у Немачкој међу образованим људима склоним јужнословенским парадоксима повео разговор о поезији, увек би се најпре чуло Попино име. Познавао сам уметника Герхарда Херманса који је један свој дрворез посветио песми Васка Попе – о Београдској библиотеци коју су уништиле Хитлерове „Штуке“. Господин Херманс је знао да чита поезију и да јој визуелно подари сасвим нову димензију. Тако је немачки уметник овековечио немачки превод српског текста који говори о немачком злочину над српским књигама.

Пошто је Герхард Херманс преминуо 2015, мислим да се он и Васко Попа друже на неком споредном небу.

Сећам се и сусрета са аустријским књижевником Милом Дором који је био један од преводилаца Васка Попе на немачки. Његово право име је било Милутин Дорословац, био је београдски гимназијалац, левичар, логораш, потом принудни радник у Бечу где је после рата остао и завршио театрологију и романистику.

Овакве изломљене биографије су ме увек фасцинирале. Штета што на једном од франкфуртских сајмова књига нисам успео да поразговарам са њим дуже од петнаестак минута. И он је од 2005. становник неког „Споредног неба“ које је он у немачком преводу назвао „Небенхиммел“.

Захваљујући светској песничкој слави коју је Васко Попа наговестио још од своје прве збирке („Кора“, 1953) многи људи на западу су мислили да је ова луда комбинација авангардизма и народног фолклора нека врста општег магијског манира југословенских и српских песника. Али, како је приметио Чарлс Симић, „ниједан српски песник не звучи као Васко Попа“.

И ова ми се комбинација свиђа – амерички песник српског порекла Чарлс Симић и југословенски и српски песник румунског порекла Васко Попа – и један и други светски значајни, не по свом пореклу већ по језику који су изабрали да се уметнички изразе.

Чарлс Симић је оставио сећање на свој последњи сусрет са Васком Попом у Њујорку 1989: „Биће скоро крвопролића“, рекао ми је са потпуним убеђењем. Могао је јасно да види да је, због свог румунског порекла, већ сумњив у очима суперпатриота. То показује како су такви људи зли и глупи. Никад ниједан песник није имао тако дубок и надахнут приступ српској традицији као што га је он имао.

Василе Васко Попа је умро 5. јануара 1991. када је његова земља – Југославија – већ била на издисају. Егзистенцијална гроза која проистиче из његових хуморних захвата у поезији можда се може најбоље видети у песми „Јурке“ из циклуса „Игре“.

Једни одгризу другима
Руку ли ногу или било шта

Ставе то међу зубе
Потрче што брже могу
У земљу то закопају

Други се разјуре на све стране
Њуше траже њуше траже
Сву земљу раскопају

Нађу ли срећни своју руку
Или ногу или било шта
На њих је ред да гризу

Игра се наставља живо

Све док има руку
Све док има ногу
Све док има било чега.

Није ли песник био видовит следећи архетип по чијој се кобној логици одвијају све балканске ратне игрице и поратне грабежи? То је један од могућих начина читања.

У немачком недељнику „Цајт“ Ирис Радиш је два месеца после песникове смрти зебележила да је Васко Попа спадао у значајне лиричаре: „Његов тон је једноставан, злоћудан и светао. Вукови увек имају последњу реч, дању су дивљи, а ноћу химнични.“

Једна од најлепших песама Васка Попе је „Вучје порекло“.

Надам се да ће се овог петог јануара под мојим прозорима, крај дрвета које је убио снег, Попи у част химнички огласити баш онај измишљени зеленооки вук.

Извор: Дојче веле (Драгослав Дедовић)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *