• Поглед

Древни српски манастири: Манастир Врањина

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Ha глави Скадарског језера налази се велико острво Врањина са два рачваста врха.

Манастир Врањина (Фото: Врањина)

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Ha глави Скадарског језера налази се велико острво Врањина са два рачваста врха. Ha југоисточној падини овог острва подигнут je манастир. Овдје се страна завршава једним узвишењем и на купастом врху његовом налази се данас црква, посвећена преносу мошти Св. Николе.

Ово узвишење je уздигнуто од околине и са њега се отвара широк видик на Скадарско језеро, Зету, Крајину и Црмницу, на Скадар, Проклетије и скадарске планине. Посјетилац се одавде наслађава погледом на језеро, јер се одавде види цијело Скадарско језеро. Гледајући стаклено огледало његово кад мирује и страшне валове, као непрекидне крдове оваца, кад га јужњак и сјеверњак усталасају и замуте. И највећу жегу расхлађује дневни повјетарац, који стално дува с језера. Манастир je удаљен од села, које се налази на противној страни, за непун сат хода и овдје у овој самоћи, на погледу Скадра, мирује и почива као да je на мртвој стражи. Сва je Врањина потпуно гола и кршевита, a око манастира je подигнута шума, што манастиру даје љепшу слику. Први темељ манастиру Врањини поставио je први зетски епископ Иларион око 1233 г. Иларион je био ученик Св. Саве и кад je Св. Сава дошао овамо и обишао овај манастир и свог ученика, увидио je да je Врањина пусто острво и да на острву нема земље за обрађивање, и да манастир не може остати, пa му зато својом повељом од 1233 г. даје земљу метоха Св. Спаса на Плавници и манастиру даје повластице, да не даје работнике властели ни ма коме, ослобођава га од рада на путевима, од војске, од зидања градова, итд., да се епископ има право звати архиепископом и да калуђери бирају игумана и да га потврђује епископ, a други да им се нема у то мијешати. Иза Св. Саве Немањићи су указивали велику пажњу овом манастиру. Краљ Владислав даровао му je црмничка села Годиње, Медвеђу Главу и Крушевицу, a краљица Јелена Урошева 1280 г. око Крњице и Уљаник у Крушевицама. Краљ Милутин око 1296 даровао је манастиру Орахово и од трга Св. Сергија пo 100 перпера годишње и потврђује хрисовуље својих предака Св. Саве и Краља Владислава. У хрисовуљи Краља Милутина наводи се, да je село Брчели уступљено властелину Митру Казанцу, да се са приходима има хранити до живота и Митар и његова жена, a пo њиховој смрти да село припадне манастиру Врањини. Митар je био подигао себи гроб у манастиру Врањини.

Томе слично су и неки Матагужани 1468 г. приложили манастиру село Увич у Зети, земљу Јеч међу ријеком Плавницом и потоком Октабежом и до брда Михлија, a за то су им уступљена три гроба унутра у манастиру. Попут Немањића манастир су пазили и Балшићи и Црнојевићи, потоњи господари Зете. Ћорђе Страцимировић 1404 г. приложио je Врањини село Раке, a Балша III 1417 поклонио је манастиру Врањини и Морачнику два гумна соли под условом да десети дио соли дају манастиру Пречисте Крајинске; 1420 г. даровао je Врањини село Каруч у Црмници. Манастир Врањина, будући слободан од свих терета, којима су били изложени други манастири, убрзо je постао чувен не само пo привилегијама, него и пo богаству. A баш у то доба манастир Св. Архангела у Јерусалиму, који су подигли Немањићи, био je осиромашио, зато je цар Душан хрисовуљом од 1348 г. приложио манастир Врањину храму Св. Архангела у Јерусалиму, с тим да се половина од свих манастирских прихода продаје и носи у Јерусалим, и игуману Св. Архангела даје власт да поставља старешину манастира Врањине.

Цар Душан овом хрисовуљом узео je манастиру Врањини половину свих прихода, и ставио га у положај метоха и одузе му право да бира себи игумана. Немањићи су дали манастиру највише прилога. За доба њихово властела није имала право располагати својом имовином; то су право имали само владаоци. Али ослободивши се чврсте руке, властела je, послије нестанка Немањића, стала самовласно управљати својим земљама, пa чак и отимати и манастирско. И Врањини je у тo доба отуђено много имања. Зато je Иван Црнојевић на многе жалбе 1469 исправио све неправде учињене манастиру и издао грамату, у којој сва приложена добра доводи у старе границе. Тамо се наводе границе села у Зети, Лимљанима, Лимском Пољу, Брчелима, Опточићима, Томићима и Шишовићима. У доба опсађивања Скадра од Турака 1478 г. калуђери ман. Врањине пожалили су се султану Мухамеду II на неправде, које им чини властела, и овај je, да би придобио околна племена, потврдио манастиру сва ранија права и повластице.

Послије доласка Ивана Црнојевића на Цетиње, пошто су Зeтy освојили Турци, настало je тешко стање за ман. Врањину. Погранична села користила су се створеним стањем, пa су присвојила манастирска добра и манастирско се имање, све више крњило. Потурчени син Ивана Црнојевића Скендер-бег живио je у Жабљаку, негдашњој престоници свога оца, и један пут 1527 г. кад су му се пожалили калуђери ман. Врањине на отимачине дотичних села, отишао je у Црмницу, пa ту сазвао 24 властелина из Црмнице, заклео их да кажу границе манастирског имања и донио пресуду у корист манастира. Том приликом потврдио je и грамату свога оца од 1469, којом je према ранијим хрисовуљама исправио границе манастирских земаља. Кад je продирањем Турака на границама Зете настало тешко доба за Црнојевиће, и кад je затражена помоћ од Млечића, да би се удруженим снагама одупријели навали турској, онда је 6 септембра 1455 г. одржат овдје у присусгву Стевана Црнојевића и млетачког провидура за Албанију скуп старешина црногорских и брдских племена: Куча, Пипера, Бјелопавлића, Лужана, Никшића, Матагужа и других племена и старешине су ту положиле заклетву на вјерност млетачкој републици и да ће истрајати у борби против Турака.

Ман. Врањина je био све до 1485 г. сједиште зетског епископа; можда су остали овдје и даље, али није јасно и нема за то довољно података. Док je још овдје био епископ зетски, митрополија je неко вријеме била у Крајини у манастиру Пречисте Крајинске, гдје je био гроб и ћивот Св. Јована Владимира. У грамати Балше III од 1417 г. спомињу се митрополити Арсеније и Давид. Кад je Скадар, у чијој се близини налази ман Преч. Крајинске пао у руке Турцима, онда je, без сумње, и митрополит морао селити из Крајине и дошао je у ман. Врањину, близу Жабљака, престонице Црнојевића, гдје je и остао заједно с епископом до пресељења на Цетиње 1485 г. Тако je ман. Врањина био неко вријеме и сједиште зетског митрополита. Оснивач манастира епископ Иларион сахрањен je у манастирској цркви и на надгробној плочи био je натпис: ,,3де престави се рабв божш Иларион епископ зетски и здатељ места сего светого“. Ова je плоча уништена 1843 г., кад су Турци освојили Врањину и разорили манастир. Ha једном угаоном камену на новој манастирској кући виде се неке шаре, које личе ивичним шарама на надгробним плочама. У приватним рукама, у Одеси, налази се једно јеванђеље са записом на њему, да je јеромонах ман. Врањине приложио манастиру јеванђеље за доба деспота Ћурђа 1436 г. Према данашњој цркви, при страни, налазе се остаци неке старе мале цркве и мисли се да je ту било манастирско гробље.

Судбина манастира Врањине била je трагична. Прича се да je манастир горио два пута, али нико не зна казати кад je то било. Мисли се даје потоњи пут изгорио 1714 г, кад су Турци похарали Црну Гору и разрушили многе цркве и манастире. Приликом напада Турака, у манастиру се затворило неколико Црмничана, али су Турци успјели да запале манастир и у њему су изгорели 9 људи. Између осталих тада су погинули игуман Николај из Подгора и војвода Ратко из Орландића и оба су сахрањени овдје у једном гробу. Иза тога црква je поправљена, али je манастир веома осиромашио. Његово имање je умногоме отуђено и манастирски кметови су присвојили земљу коју су обрађивали. И манастир je само постојао пo имену, a његов je сјај потамнио. Врањини и Лесендру која острва затварају Скадарско језеро од стране Црне Горе, Турци нијесу давали никаква значаја и оба су острва остала у црногорским рукама све до 1843 г. Али од половине 18 вијека учесташе цеклинске чете пo Скадарском језеру, једном и другом страном до Скадра, и за турска насеља у Крајини и Зети настаде несигурно стање, и Турци су радили да све природне тврђаве заузму и утврде.

Да би се Турци колико толико сачували од нападаја Цеклињана, који су читав вијек господарили језером, подигли су многе куле у Крајини и тврде шанчеве испод Зете на ријекама Плавници и Зетици, гдје je био главни извоз за Подгорицу и Зету. A кад им ни то није помагало, кад су Цеклињани чак и град Жабљак освојили 1835 г., онда је паша скадарски тражио згодну прилику да заузме Врањину и Лесендро. Ta му се прилика дала 1843 г., када су Црногорци били изашли на Грахово према Турцима, који су били напали онај крај, и Осман-паша Скопљак ноћно превезе силну војску, нападе на малу посаду на Лесендру, освоји и њега и Врањину, пa манастир и цркву сруши до темеља и на њиховим рушевинама подигну утврђену кулу, a тако и на Бакиним Тиглама и Кошћелици, a Лесендро претвори у модерну тврђаву. Тада су сви трагови манастира потпуно уништени.

Овдје je на Лесендру и на свим кулама стајала јака турска посада, која je спречавала упаде цеклинских чета. Али Цеклињани су и даље пролазили покрај Лесендра и четовали и, 1858 г., сукобили се ноћу на средини језера са двије турске лађе наоружане топовима и јаком посадом и у страшном судару задобили једну лађу, посјекли 19 глава и узели један топ. Све до 1843 г., овдје су живјели калуђери и, кад су Турци напали на манастир, овдје je био старешина игуман Исаије Цуца, a као ђак искушеник Иларион Рогановић, доцније митрополит црногорски. Године 1878 Врањина je пала у црногорске руке и на темељу старе Иларионове цркве књаз Никола je, 1886 г., подигао данашњу цркву, дао подићи једну велику и пространу кућу и двије мање куће. Отада овдје живи пo један калуђер и врши службу Божју. Црква je обичних размјера, без особитих украса, грађена je у виду лађе и има звоник на преслицу, али звона нема. Овдје дува силан јужни вјетар. 1892 г. je тако силно дувао, да je оборио звоник нa цркву. Том приликом je црква напукла и звона поломљена. Манастирска кућа je у лошем стању и не поправља се, јер манастир нема прихода, све његово некадање имање сведено je у уске границе око манастира, на неколико врбњака и неколика мала риболова, од којих манастир има малу корист. Манастир je имао и личне својине скоро пo свим селима у Црмници, коју je купио за свој новац или су му je приложили појединци.

Приходе са ових добара манастир je уживао све до 1843 г., када je до темеља раскопан, a отада су приходе скупљали манастир у Брчелима и ћелија у Орахову и шиљали манастиру цетињском. Црква у Орахову и манастир у Доњим Брчелима били су метоси манастира Врањине. У Његалици je манастир имао своју цркву и тамо су калуђери у његово срећно доба држали стоку. Кад се извршило разграничење с Аустријом, многа имања села Опточића остала су у аустриској граници, и тада je владика Раде дао Опточићима сва добра манастира Врањине у Његалици и тако им надокнадио њихова добра у аустриској граници.

Литература: Народна енциклопедија С. X. С. Черногорйа од Ровинског I. Т., Записи и натписи од Љ. Стојановића, Цетињска „Нова Зета“ 1889 год.
Зетски гласник, V/1933, бр. 64, стр. 2; бр. 65, стр. 2; бр. 66, стр. 2.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: