Дражи нудили живот на Западу: Није хтио из Србије
1 min read
Генерал Михаиловић
Припремио: Иван Милошевић
И након 70 година од смрти генерал Дража Михаиловић и даље изазива велику пажњу јавности. Нико на помен његовог имена није равнодушан. Наследници комуниста не крију мржњу према њему и његовој војсци, док они други мукотрпно покушавају да саопште чињенице о његовом животу које до сада нијесу биле познате. Неки од мање познатих ставова генерала Михаиловића објавио је и др Животије Ђорђевић у књизи: „О личности и дјелу Драже Михаиловића“. Др Ђорђевић је познат по својим књигама о злочинима над Србима у НДХ-а и Титовој намјери да све што се дешавала у тој нацистичкој творевини заташка.
Упоменутој књизи др Ђорђевић саопштава мање познате чињенице о Дражи Михаиловићу, посебно понуди савезника да побјегне на Запад, као и и о својој породици.
–У једној од својих последњих исповеди генерал Михаиловић је изнео податак. ,,Пуковник Мек Дауел,по својој вољи и савезничкој наредби понудио ми је место поред себе и сигурност у њиховом свету.Учтиво сам му се захвалио.А свима који су желели одобрио сам излазак из земље.На том ми је највише био захвалан мајор Ђуришић, заведен лажним обећањима његових проусташких Црногораца.За мене су околности под којима бих напустио своју земљу, биле не замисливе, преноси др Ђорђевић своја истраживања о генералу Дражи.
– Налажем новом поколењу да упалимо најмање 20 000 свећа, борцима које сам изгубио док ме је Тито прогонио кроз Босну. Моје садашње наде су усмерене ка небу. Овај проклети рат разорио ми је породицу и породични дом.Моја поносна жена Јелица, ћерка пуковника Јеврема Брановића и сестра мог класног друга најбољег пријатеља Боривоја, чије сведочење неоправдано одбисте, стоички се борила са недаћама које сам јој током окупације стварао. Приликом првог хапшења 1942.године није хтела у логор без наше мале деце.Другим њеним одвођењем које се догодило пред крај рата, окупатор је мене уцењивао. Извукао сам је напоље заједно са децом дајући у замену два заробљена немачка официра.Нашег млађек сина Војислава покосио је прошлог маја партизански метак, у планинама Босне.Пао је јер није хтео да остави рањеног побратима Љубу Протића из села Субјела код Косјерића.А био је исти као ја.Срушио се неколико метара од мојих ногу.Сахранио сам га близу места погибије, са митраљезом од кога се није одвајао, без крста, изнад жуборног поточића, поред друма који води од Горажда према Рогатици, појашњава др Ђорђевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Поштовани госп. Уредниче,
Извињавам се на извесним штампарским грешкама.
Душан
Душан Буковић:
СМИСАО ИЗВЕСНИХ СУДБОНОСНИХ ДОГАЂАЈА ИЗМЕЂУ ГЕНЕРАЛА ДРАЖЕ
МИХАИЛОВИЋА И ВОЈВОДЕ ПАВЛА ЂУРИШИЋА
Када се говори о немачком национал-социјалистичком поразу у Стаљинграду и судбоносној прекретници на Источном фронту у току Другог св. рата, Неретви, Сутјесци и Брозовим пролетерима поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, генерал Михаиловић је то одлучно одбио! Рекао је Ђуришићу:
“Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!”
Ђуришић је био изненађен и није очекивао такав одговор. Вратио се забринут и потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазилана на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…”
Овај случај остао је у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, генерал Михаиловић се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на инквизиторска питања Милоша Минића, Брозовог великохрватског лакеја, рекао је:
“Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”
Догађаји су показали да је Београд био и за Броза, великохрватског маршала, западноевропског и америчког империјалистичког лакеја и његову национал-социјалистичку клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства. Броз им је дао шансу да се сврстају на крају рата у национал-социјалистичке партизанске редове.
За разлику од монархистичких јединица Краљевске Југословенске војске, које су биле под командом војводе Павла Ђуришића, које су англо-американци предали великохрватском диктатору Јосипу Брозу „Титу“ да постреља у Словенији, извесне орузане снаге тз. Независне Државе Хрватске, које су биле под командом потпуковника Марка Месића имале су другачију судбину. Месић је као командант Павелићеве хрватске усташко-домобранске 369 пешачке пуковније заробљен у борби под Стаљинградом и одведен у логор ратних заробљеника, где је на Стаљинову совјетску иницијативу постао командант тзв. “Одреда југословенске војске у СССР-у.“ У току 1944. године постао је командант тзв. “Југословенске бригаде” која је стигла у Србију да је “ослободи” са још деветнаест совјетских пешадијских дивизија, са пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и са девет бугарских дивизија (Види: Новаја и новејшаја историја, Москва,1960, број 5, стр. 133). Умро је у Загребу осамдесетих година XX столећа. Сличну судбину као Месић, између осталих, имао је и Павелићев хрватски усташко-домобрански пуковник Сулејман Филиповић, који је одржавао везе са Брозовим доглавником Родољубом Чолаковићем – “Роћком” и са британским командосом, капетаном Дикином, који је између осталих западно-европских и америчких командоса на Балканском полуострву, контролисао и усмеравао извесне непријатељске формације. Филиповић је посредством капетана Дикина и Родољуба Чолаковића пришао Брозовим национал-социјалистима са својом “бригадом” у јуну 1943. године у најкритичнијем моменту обезглављених и до тада безначајних пролетера, који су у долини реке Сутјеске имали велике жртве. Броз, Жујовић и Ранковић су на мистериозан начин “пробили непријатељски“ обруч, а Милован Ђилас се сакрио у пећину, како сведочи Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије (Види: Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у Народној Републици Румунији, Број 11, од 15. Октобра 1949; Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За Социјалистичку Југославију“, Орган југословенсих комуниста-политемиграната у СССР-у, Број 13, од 5. октобра 1949).
Треба посебно нагласити да је Черчил мрзео србски народ , да је решио у току рата да ликвидира антифашистички покрет КЈВ уО и да у Београду устоличи Јосипа Броза Тита. У вези са подизањем Броза , имајући у виду, да је енглески историчар, члан Модлин Колеџа, професор Тејлор (А. Ј. P. Taylor) објавио књигу под насловом “Други светски рат” (The Second World War, an illustrated History) у којој дословно стоји:
„До краја 1944. године сав могући материјал дотуран је само Титу. Подизање Тита је чисто британска авантура и данашња Југославија је британска творевина…“ (Види: A.J.P. Taylor, The Second World War, an illustrated History, London, 1975, стр. 178).
Што се тиче извесних судбоносних догађаја, генерала Драже Михаиловића и војводе Павла Ђуришића у овом контексту поменули бисмо значајан чланак војводе Момчила Р. Ђујића (1907-1999) који је објављен под насловом Поводом књиге Ратка Парежанина „Моја мисија у Црној Гори“.
Чланак је значајан из два разлога: он ће освежити наша сећања и поштовање према жртвама србске Црне Горе, „вековног расадника чојства и јунаштва у србском народу“, како то лепо рече војвода Ђујић, у исто време чланак ће упозорити родољубиве Србе на нове опасности, које нам прете од извесне полтронске и интернационалистичке клике у Србији и Црној Гори, у Београду-Јосипграду, у Подгорици-Титограду.
Чланак сам припремио у скраћеном обиму и он гласи…
Војвода Момчило Р. Ђујић:
ПОВОДОМ КЊИГЕ РАТКА ПАРЕЖАНИНА „МОЈА МИСИЈА У ЦЕНОЈ ГОРИ“
Недавно је изашла из штампе значајна књига Ратка Парежанина под насловом Моја мисија у Црној Гори… У овој својој књизи он приказује своју мисију коју је требао да обави у Црној Гори код Војводе Павла Ђуришића. Радило се о обједињавању свих српских борбених антикомунистичких снага и о концентрацији тих снага у Словенији, предкрај прошлог рата. У вези одлуке Димитрија Љотићс и Милана Недића Парежанин је кренуо за Црну Гору код Војводе Павла, из Београда 4 октобра 1944 са 33 српска борца, добровољца. Још пре овог био је у Београду Војвода Павле и Недић га је унапредио у чин потпуковника и поставио за помоћника Српског Добровољачког Корпуса са којим је командовао генерал Коста Мушицки.
У то време надирала је према Балкану Совјетска Армија, Немци се са Балкана повлачили, рат се примотавао крају, а наша национална трагедија успињала свом врхунцу. У нашој Врховној Команди, код Драже, очекивали су искрцавање Енглеза на Јадрану и обнову војне помоћи од стране Американаца. Због тог је донета одлука о концентрацији свих борбених снага Равне Горе у Босни, где је требало предахнути, добити помоћ од савезника, кренути им у сусрет, и прихватити их кад се искрцају са Јадрана у Далмацију.
У Београду, Недић и Љотић, имали су друкчија гледишта о тадашњем току догађаја код нас и у свету. Били су свесни капитулације Немачке и тврдо веровали да се савезници неће искрцати у Југославију. Предвиђали су упад Совјетске Армије у Југославију, и устоличење Тита на власти у Београду. У вези тога, они су сматрали да је најбоље концентрисати све српске борбене снаге у Словенију; тамо бранити и одржати слободни део Југославије; позвати Краља и изићи пред савезнике захтевом за помоћ: да се обнови и одржи слободна Југославија. Због тог су донели одлуку да се Недићева Државна Стража и Српски Добровољачки Корпус пребаце у Словенију па су то предлагали и Дражи, преко постојећих веза и четничких команданата у Србији, чије су јединице биле деломично снабдевене оружјем и муницијом преко Недићевих јединица Државне Страже.
У то време ја сам био потпуно усамљен са Динарском четничком Дивизијом на тромеђи Босне, Лике и Далмације, и у тешким борбама са комунистима које су Енглези обилато снабдевали са ратном спремом, оружјем и муницијом. Војвода Павле Ђуришић, био је у сличном полошжају у Црној Гори, али је имао сталне везе и са Недићем и Љотићем у Београду, и Дражом у Врховној Команди преко радио станице…
Павле је већ у то време планирао могућност повлачења његових снага преко Албаније у Грчку, и и о том водио разговоре и договоре са вођама антикомунистичких бораца Албаније. Истовремено, био је послао једну своју делегацију да ухвати везу са савезницима у Италији. Та је делегација пошла моторним чамцем, али су је, недалеко од обале у Котору, ликвидирали и потопили Немци. Уз помоћ Ратка Парежанина, код Немаца је уклоњена даља сметња за изашиљање нове делегације и убрзо су се откачили од обале Црне Горе у моторном чамцу Јајов Јововић и Душан Влаховић га код Англоамериканаца затраже помоћ и искрцавање у Југославији. Обојица су сретно стигли у Италију и Енглези су их бацили у своју азачку тамницу. Они су тада помагали и са Совјетима доводили Тита у Београд. Дража је био већ давно отписан. Снаге Бојводе Павла водиле су тешке борбе са комунистима. Требало је је доносити одлуку о кретању: или преко Албаније у Грчку, или за Словенију, или у Босну. Павле се саветовао са својим национално-политичким Одбором и подређеним старешинама бораца. Пала је одлука да се иде у Босну, у уверењу да се тако иде и у сусрет Англоамериканцима, а истовремено извршује и Дражина наредба.
И војвода Павле убрзо је кренуо. Са њим је кренуло преко петнаест хиљада бораца, цивила, људи и жена, учитеља, професора, студената, чиновника разних професија, и свештеника са Митрополитом Јоаникијием на челу. А пут је био тежак: кроз борбе, снег, кишу, глад, пустош. Кренуло се организовано почетком децембра из Подгорице под командом Војводе Павла, и кретало се правцем преко Биоче-Лијева Ријека-Матешево-Колашин-Мојковац-Бијело Поље—Пријепоље, и даље у Босну… Павле се кретао својим голготским путем бијен и од Титових партизана и Англоамеричких авиона. На том голготском путу он је имао да се бори и са глађу, болештинама, кишом, снегом, усташама и комунистима…
У то време и ја сам био већ у Словенији, где сам доспео са десет хиљада српских четничких бораца, међу којим ја био и око шест стотина избеглица: жена, девојака и деце.
Као и војвода Павле, и ја сам добио наређење да, са свим мени подређеним снагама, кренем у Босну, у састав главнине. Но, пре тог наређења, Дража ми је наредио да концентришем све снаге Динарске четничке Дивизије и завладам обалом Јадрана од Шибеника до Задра, јер ће се на том простору ‘ускоро искрцати Англоамериканци’. Дража ми је уз ту наредбу био послао и детаљна упуства о томе како треба да успоставим везу и сарадњу са Англоамериканцима, и са њима координирам рад у борбама против окупатора и комуниста. Имао сам тада свакодневну везу са Дражом преко радио-станице. Потврдио сам пријем његове наредбе и упуства и казао да располажем са убедљивим доказима да се Англоамериканци неће никад искрцати у Југославији, а да би за целу нашу борбу на Динари, и даљи опстанак, било катастрофално да са садашњих упоришта и борбених положаја померам јединице у Приморје, јер сам и на садашњим положајима у тешким борбама са комунистима. Дража ми је кратко одговорио:
‘Моје се наредбе не дискутују него извршавају. Потврдите пријем и овог телеграма’. Потврдио сам пријем и јавио да ћу наредбу извршити насупрот мог уверења. Тад је почела и моја и мојих бораца Голгота. Наредио сам мобилизацију Другог Далматинског четничког Корпуса под комендом Милорада Стегњајића. Одмах сам пребацио четнички Корпус Гаврила Принципа, под командом капетана Милана Цвјетићанина, да заузме простор од Скрадина, преко Лозовца изнад Шибеника према Перковићу. Планирао сам и појачање ових снага са другим јединицама, а по извршеној мобилизацији Другог Далматинског четничког Корпуса, да тај корпус са Првим Личким Корпусом, под командом мајора Миливоја Вуксановића, распоредим на фронту од Скрадина до Задра и осигурам им позадину преко Крупе и Обровца. Мобилизација Другог Далматинског Корпуса ишла је споро и била у закашњењу неколико дана. Пре него што сам ја успео да изведем снаге на одређене положаје од Шибеника до Задра, искрцала се са Виса Титова 26 дивизија са петнаест хиљада партизана које су Енглези модерно наоружали, снабдели и тренирали на Вису. Са овом дивизијом искрцао се и један командос Енглеза са 40 батерија топова и једним водом тенкова. У садејству са овим снагама, дејствовале су и две ескадриле енглеских авиона, ловаца и лаких бомбардера. Било је то 1 новембра 1944. И борба је трајала на живот и смрт. Трајала месец дана. А у тим борбама сагоревала српска села и градови, топиле се наше борбене снаге, нестајало хране и муниције. И сужавала се наша слободна територија. Највеће жртве претрпели смо на Лозовцу изнад Шибеника: тукла нас је енглеска артилерија и авиони, тукли нас енглески тенкови, тукле и многоструко веће партизанске снаге Титовог Осмог Корпуса. И, баш у те паклене дане, Дража ми је наредио да се из тих борби откачим и кренем за Босну. Неколико команданата били суи за то да се иде. Били су они професионални официри, и сматрали су злочином и издајом неизвршење те наредбе. Од тог осећања нису се сасвим излечили ни онда кад су безуспешно покушали да ‘испитају терен’ нашег наступа у Босну преко Бос. Грахова, Гламоча и даље. А Босна је пред нама лежала завејана у снег, глад, тифус, пуста и опљачкана од многих Титових партизана, усташа и окупатора, који су је подједнако немило сатирали и затирали…
Ми смо били у тешком положају као и наша Црна Гора и Војвода Павле у њој: тежили смо ка уједињењу свих борбених српских антикоунистичких снага под командом ђенерала Драже. Радило се о том: бити или не бити Српства. Нису биле у питању ни покрајине, ни партије ни појединци. Цео народ један, српски народ, био је осуђен на смрт. Требало га је од те смрти спашавати…
Остало ми је да извлачим мој борбене снаге у Лику из Далмације. А пре њих и многе избеглице, чланове породица наших бораца које би комунистички крвници, по дотле уведеној пракси, ликвидирали. Дотле је већ био око нас стегнут обруч борбених партизанских снага и енглеског Командоса који нас је немило тукао. Пробој фронта на Медвеђаку код Пађена извели смо јуришом у зору 3 децембра 1944, а дотле смо већ пребацили у Лику наше избеглице. Губитци наши у пробоју комунистичког фронта на Медвеђаку у Пађенима прешли су хиљаду мртвих, рањених, и несталих. Комунисти су претрпели седам пута више губитке по оном што су сами објавили. Према оном што су они о том објавили, и још објављују. (Види београдску Титову ‘Политику’ од 20 марта 1975) бројно стање партизана у тим борбама износило је 26.000 бораца са којима је командовао Титов ђенерал – мајор Петар Драпшин и политички комесар Бошко Шиљеговић. О овим пресудним борбама за Тромеђу српске Босне, Лике и Далмације, комунисти су објавили гомиле књига и хиљаде лажи. Но, и у то време, у мом Штабу Динарске четничке Дивизије, било је седам америчких авијатичара и један енглески, који су били сведоци наше борбе и крволоштва комуниста који су у тим борбама, у масама убијали српски народ у селима која су им падала у руке, као што је био случај у селу Коњеврати, у којем су скоро истребили српско племе Кнежића.
У Словенију смо стигли кроз борбе вођене успешно преко Срба-Лапца-Бихаћа-Личких Јасеница – под Велебитом изнад Карлобага и Сења, до изнад Сушака, где су нам изашле у сусрет борбене снаге Српског Добровољачког Корпуса и четници Војводе Јевђевића. СА обе ове групе имали смо већ и радио везе преко којих смо пратили концентрацију наших снага у Босни, као и Павлов пут за Босну. Од Динаре до Словеније, ја сам се пробио са врло мало губитака у мртвим и рањеним. Усташке снаге нисмо сусретали, а комунисте смо тотукли немило при сваком судару, од којих су два била пресудна: кад смо се пребацивали по киши и леду преко Коране према Капели и под борбом морати стварати мостобран с друге стране реке. И у Личким Јасеницама где смо, скоро до ноге, стукли један Титов батаљон који је загазио у борбу са нама као са грлом у јагоде. У Словенији смо имали сталне борбе са комунистима и све наше борбене снаге биле су договорно и плански распоређене по терену… Англоамериканци су надирали преко Северне Италије у правцу реке Соче. Ја сам донео одлуку да са моста на реци Сочи збришем Немце, преузмем мост под своју контролу и тако осигурам нашим снагама прелаз и стварање мостобрана на десној обали, у брду Калварији познатом из Првог светског рата. Гардисти Динарске четничке Дивизије заузели су мост без борбе. Немци су се предали и одступили. Мост је био миниран и ми смо преузели све инсталације постављене ради бацања моста у ваздух. Убрзо смо створили мостобран са другу страну реке, а првог маја, у непосредној близини моста, ухватили смо везу са јединицама једне енглеске тенковске дивизије. Тако сам ипак, коначно ухватио везу са савезницима, иако не у новембру прошле године, како је то Дража очекивао. А та наши савезници, на начин својствен само Енглезима, казали су да се концентришемо у велики војни логор у Палманови, где ће нам ‘дати потребну одећу, муницију и храни’и да се ‘мало одморимо’. У том логору опколили су нас са тенковском Дивизијом и позвали да положимо оружје. Било је то на Ђурђевдан, а пар дана касније, 8 маја, завршио се Други светски рат…
У мојим радио-телеграмима (које имам као и Дражине одговоре) ја сам покушавао да Дражу уверим: да се Англоамериканци неће искрцати у Југославију; и да он нема разлога да се задржава у Босни, но да се, без застоја, пробија до Словеније. Казао сам му и правац којим би се најлакше пробијао и дао податке о усташама, комунистичким и окупаторским снагама на том правцу. Са тим подацима још сам располагао, јер сам се и ја пробијао једним делом те линије коју сам и Дражи предлагао ( из зоне Петровца и Бихаћа до у Словенију), а на којој су биле само мање снаге непријатеља. На сва моја настојања у том плану, Дража је остао упоран и у Босни чекао ‘развој даљих догађаја и помоћ савезника’. У међувремену, ја сам већ био ухватио и непосредну радио-везу са Војводом Павлом. Преко те везе ми смо се побратили, и митрополит Јоаникије дао је свој благослов том нашем побратимству. Идеју о повлачењу из Босне у Словенију износио сам и Павлу. И казао му све оно што сам казао и Дражи. Међутим, одједном, добијем телеграм од Драже у којем ми он јавља: ‘Данас је мој радио-телеграфиста ухватио Ваш радио-телеграм Војводи Павлу у којем га позивате у Словенију. Одсад Вам забрањујем да непосредно одржавате везу са старешинама мени подређеним. Потврдите пријем овог наређења’. Потврдио сам пријем тог наређења, и казао Дражи да сам Павлу поновиоо само оно што сам и њему раније казао, и да остајем при мом уверењу по питању искрцавања Англоамериканаца и бесциљног задржавања наших борбених сна у Босни, где их косе непријатељи, глад, тифус, зима и све невоље.
И Дражи и Павлу, у мојим сугестијама за правац наступања према Словенији, нагласио сам да заобиђу Козару, јер да је то усташка и комунистичка тврђава. Ту, на подинама Козаре, коју Павле није заобишао кад је касније кренуо за Словенију, одиграо се последњи чин трагедије у којој је нестало и Војводе Павла Ђуришића, и одабране, живе борбене снаге наше братске Црне Горе. Свега борбеног, витешког и поносног што је Црна Гора могла дати и дала Српству у Другом светском рату. Они који прочитају књигу Ратка Парежанина о којој овде говорим, видеће колика је та жртва била, колико света и узвишена, колико братска и витешка. У тој књизи има нешто података и о гнусним злочинима комуниста у Црној Гори, о гробљиштима и мучилиштима на којима су комунистички крвници ликвидирали најбоље људе Црне Горе, вековног расадника чојства и јунаштва у српском народу. Парежанин у својој књизи даје и преглед догађаја у Црној Гори за време прошлог рата, како о борбама српских четника, тако и о држању окупатора и и неизмерним злочинима комуниста. Он посебно истиче да у Црној Гори није било средоња или неутралаца у обрачуну са комунистима. Није било толико опортуниста као у другим крајинама. Црна Гора поделила се у два закрвљена табора:
националистички и комунистички, и крв је рекама текла. Њу су немило изазивали комунисти који су у Црној Гори затирали све што се супростављало њиховој сатанској идеологији и борби. Парежанин кроз своју књигу наглашава и велике неправде наношене Црној Гори и пре рата, и сад, после рата, неправедне осуде које на њу падају у вези догађаја који су се одигравали у њој у прошлом рату. А та Црна Гора била је у току рата разапета на крсту страдања и мука за Крст и Слободу Српства, и дала је од себе све што је могла дати. Парежанин кроз ову књигу помера завесу над њеном борбом, страдањима и мукама да би се све то боље и дубље сагледало. И да би се о свему донео један праведан суд и одало, уместо клевете, достојно признање равно тим мукама, страдањима и жртвама наше братске Црне Горе… (Види: Војвода Момчило Р. Ђујић, Поводом књиге Ратка Парежанина “Моја мисија у Црној Гори“, Американски Србобран, 14 април 1975, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Nije ga Kalabic izdao Morcniku to je dokazano.
https://www.youtube.com/watch?v=5kI6Nqcvhhc
Koji paradoks! Nudili mu zastitu a posle ga izdali i pomocu Kalabica predali u ruke srbskih okupatora, komunista! Kakvi su licemjeri ti englezi, bili i ostali do danadnjeg dana! Nedo Bog da nas Srbe englezi nikad vise stite i brane
VJECNA SLAVA I HVALA VELIKOM SRBSKOM KOMANDANTU I JUNAKU!!!
https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/1462474-kad-cetnici-i-ustase-nazdravljaju-24-fotografije-koje-jednostavno-morate-videti-foto