„Drang nach Osten“ u režiji NATO-a i Evropske Unije

Predsednk Ruske federacije izjavio je pre nekog vremena da je raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa sveta. Zapadni svet zagospodario je svetom i Evropom čitavu jednu deceniju razbijajući versajske tvorevine, pre svih Jugoslaviju.

Ujedinjena Nemačka krenula je u svoj novi, a neki bi rekli i stari put, osvajanja istoka. Ovoga puta, umesto vojne mašinerije, koristi se ekonomija, umesto priče o višoj rasi, pozivaju se na ljudska prava i demokratiju. Svetski hegemon, SAD, vešto koristi situaciju u blizini ruske granice, u kojima teži da okruži Rusiju sa svih strana u želji za konačnom svetskom dominacijom.

U tom kontekstu, SAD se vode čuvenom krilaticom Mekindera koja glasi: „Ko vlada Istočnom Evropom, taj vlada „Hartlendom“, ko vlada „Hartlendom“, taj vlada „Svetskim ostrvom“ (Evroazijom), a ko vlada „Svetskim ostrvom“, taj vlada i Svetskim morem, dakle celim svetom“. Da bi svetska dominacija bila upotpunjena, neophodno je otkloniti, ili barem oslabiti vlasnika „Hartlenda“, odnosno Sibira.

U toj svojoj režiji, SAD, kao svetska sila broj jedan, i Nemačka, kao vodeća sila Evropske Unije, kreću u svoj pohod odmah nakon pada Berlinskog zida. Nasilnu secesiju i raspad Jugoslavije Nemačka je odmah podržala i to pre svih, priznajući Sloveniju i Hrvatsku kao nezavisne države.

Dalje učestvovanje u sukobu i njegovo „rešavanje“ prepušteno je Sjedinjenim Državama, gde je kao „instrument“ mira korišćen upravo NATO. Sam NATO imao je krizu identiteta nakon nestanka suparničkog Varšavskog pakta. To je trajalo sve do 1993. godine kada je Džozef Bajden, tada jedan od senatora u kongresu zaduženom za spoljne poslove, održao čuveni govor protiv bosanskih Srba.

Kasnije je nastavljao sa pogrdnom retorikom protiv srpskog naroda, sve do samita NATO-a u februaru 1994. godine kada je naglašeno da je tom savezu neophodan „zajednički neprijatelj koji će nas ujediniti“. U datom trenutku to su bili Srbi, kao što su danas to Rusi.

NATO je izvukao pouke iz bezuspešnog Hitlerovog pohoda na Istok. Da bi se Rusija pokorila, neophodno je očistiti celokupno dvorište na Zapadu, ali i na Jugoistoku Evrope.

Glavni problem predstavljala je Savezna republika Jugoslavija, na čijem čelu je tada bio Slobodan Milošević. Sankcijama koje su bile potpuno neprimerene, SRJ je bila skoro ekonomski uništena. NATO je tada otvoreno krenuo u borbu sa Srbima u Hrvatskoj i Bosni direktno uspostavljajući tzv „Novi svetski poredak“.

Vrhunac jugoslovenske krize predstavljala je intervencija 1999. godine uz bestijalno bombardovanje Srbije, bez ikakve saglasnosti Saveta bezbednosti i uz flagrantno kršenje Povelje UN. Na Kosovu je to rezultiralo faktičkom okupacijom kao i vojnim prisustvom NATO-a na teritoriji Srbije, a godinu dana kasnije i podrškom dolasku prozapadnih stranaka i političara na čelo Srbije.

Pošto je „pacifikovana“ Jugoslavija, a njene bivše republike pretvorene u satelite zapadnog sveta, sve snage i resursi u Evropi mogli su da krenu na Rusiju. Iako su NATO i Evropska Unija dve odvojene organizacije, ciljevi glavnih sila koja su na čelu istih nisu bitno različite. Štaviše, komplementarne su u svom krajnjem cilju.

Nemačka je od svog ujedinjenja imala za cilj da povrati svoja tržišta na istoku, što je ona i učinila, što je slučaj sa Poljskom. Ukrajina je bogata žitnim poljima kao i prirodnim resursima poput rudnih bogatstava na jugoistoku. Nemačka je u tome videla svoj nesumnjivi interes i njeni investitori bili bi spremni da preuzmu kontrolu nad rudnim bogatsvima Ukrajine. Slično je činjeno i u Jugoslaviji, pre svega na Kosovu i Metohiji, gde su sve bitne industrijske kompanije pokupovali stranci. Tu čak ni direktni američki satelit „Republika Kosovo“ nema, od tih bogatstava, nikakve koristi.

U ovom trenutku NATO sasvim otvoreno podržava pojavu neonacizma u Evropi. Ukrajina nije jedini primer, pošto su se u Jugoslaviji pre dvadesetak godine izdigli iz mrtvih ustaški pokreti u Hrvatskoj. Ustaška politika o proterivanju i ubijanju Srba dobila je svoj epilog kroz operacije „Oluju“ i „Bljesak“ 1995. godine, u kojoj je otvoreno učestvovao i NATO. Etnički čistu i genocidnu Hrvatsku NATO je primio u svoje redove 2008. godine, što predstavlja potvrdu saučesništva NATO-a u promovisanju neonacizma.

Bivše baltičke sovjetske republike takođe predstavljaju primer buđenja nacističke prošlosti, pošto se tolerišu različiti marševi veterana Vafen SS divizija, kao pre nekoliko nedelja u Rigi.

U Ukrajini dolazi do novog talasa nacizma, odnosno dolaska na vlast sledbenika kvislinga Stepana Bandere. Sličnost, saradnja i prijateljstvo ustaškog pokreta u bivšoj Jugoslaviji sa pripadnicima Stepana Bandere tokom Drugog svetskog rata bila je ogromna, u kojem su „bratski“, u sastavu sopstvenih SS jedinica, ginuli na Istočnom frontu protiv zajedničkog ruskog neprijatelja. Očigledno je da Zapad i pored očigledne represije neonacista u ovim trenucima u Ukrajini ne čini ništa, već, štaviše, podržava iste.

Stiče se utisak da se pred tzv. „evropskim vrednostima“ koje se tiču prioriteta prava i sloboda čoveka zatvaraju oči u cilju sprovođenja politike koja je usmerena na lišavanje suvereniteta i stvaranje vlada koje bi bile pod kontrolom Zapada. Upravo o tome svedoči i iskustvo Jugoslavije.

Narodima Jugoslavije jasno je predočen mit o boljoj budućnosti kao za vreme komunizma, sa razlikom što je crvena zvezda zamenjena žutom. Nakon potpisivanja SSP-a između Srbije i Evropske unije srpska roba koja se izvozi u Uniju se carini, a ona koja se uvozi iz Evrope propušta se bez carine – u ime „zdrave tržišne konkurencije“. Ovo očigledno zemlji donosi samo gubitke koji su u prvoj godini premašili iznos od milijardu evra.

Najveću štetu trpi poljoprivredna proizvodnja koja ne može da konkuriše bogato dotiranim proizvođačima iz EU. Sličan scenario čeka i Ukrajinu kojoj će po oprobanom receptu iz Mađarske, Rumunije ili Bugarske, ugasiti proizvodnju u ogromnom broju firmi dovodeći ih do stečaja, da bi stvorili tržište za drugorazredne proizvode iz Evrope. Masovna nezaposlenost biće više nego idealno tržište jeftinije radne snage, a pristupni fondovi EU ostaće, kao i u slučaju Srbije, obična bajka za naivne.

Jasno je da je Ukrajina samo etapa u velikoj borbi Zapada da zakorače u rusko geopolitičko predgrađe, ne samo ekonomski nego pre svega vojno. Mit o boljem životu i slobodi koja dolazi iz Evrope predstavlja samo instrument na osnovu kojeg se ostvaruje plan star čitav jedan vek – takozvani put na istok. Srećom, sada se o sudbini Ukrajine pita pre svih Rusija, koja je stala na noge i ni pod kojim uslovima neće dozvoliti nedela na teritorijama na kojima živi njen živalj. Rusija je u ovom trenutku jedina nada da će se totalitarna imperijalna zapadne mašinerije konačno zaustaviti i da će ponovo biti uspostavljen poredak izgrađen na multipolarizmu i pravdi koje današnji svet i te kako zaslužuje.

Vukašin Neimarević