„Drang nach Osten“ у режији НАТО-a и Европске Уније

Председнк Руске федерације изјавио је пре неког времена да је распад Совјетског Савеза највећа геополитичка катастрофа света. Западни свет загосподарио је светом и Европом читаву једну деценију разбијајући версајске творевине, пре свих Југославију.

Уједињена Немачка кренула је у свој нови, а неки би рекли и стари пут, освајања истока. Овога пута, уместо војне машинерије, користи се економија, уместо приче о вишој раси, позивају се на људска права и демократију. Светски хегемон, САД, вешто користи ситуацију у близини руске границе, у којима тежи да окружи Русију са свих страна у жељи за коначном светском доминацијом.

У том контексту, САД се воде чувеном крилатицом Мекиндера која гласи: „Ко влада Источном Европом, тај влада „Хартлендом“, ко влада „Хартлендом“, тај влада „Светским острвом“ (Евроазијом), а ко влада „Светским острвом“, тај влада и Светским морем, дакле целим светом“. Да би светска доминација била употпуњена, неопходно је отклонити, или барем ослабити власника „Хартленда“, односно Сибира.

У тој својој режији, САД, као светска сила број један, и Немачка, као водећа сила Европске Уније, крећу у свој поход одмах након пада Берлинског зида. Насилну сецесију и распад Југославије Немачка је одмах подржала и то пре свих, признајући Словенију и Хрватску као независне државе.

Даље учествовање у сукобу и његово „решавање“ препуштено је Сједињеним Државама, где је као „инструмент“ мира коришћен управо НАТО. Сам НАТО имао је кризу идентитета након нестанка супарничког Варшавског пакта. То је трајало све до 1993. године када је Џозеф Бајден, тада један од сенатора у конгресу задуженом за спољне послове, одржао чувени говор против босанских Срба.

Касније је настављао са погрдном реториком против српског народа, све до самита НАТО-а у фебруару 1994. године када је наглашено да је том савезу неопходан „заједнички непријатељ који ће нас ујединити“. У датом тренутку то су били Срби, као што су данас то Руси.

НАТО је извукао поуке из безуспешног Хитлеровог похода на Исток. Да би се Русија покорила, неопходно је очистити целокупно двориште на Западу, али и на Југоистоку Европе.

Главни проблем представљала је Савезна република Југославија, на чијем челу је тада био Слободан Милошевић. Санкцијама које су биле потпуно непримерене, СРЈ је била скоро економски уништена. НАТО је тада отворено кренуо у борбу са Србима у Хрватској и Босни директно успостављајући тзв „Нови светски поредак“.

Врхунац југословенске кризе представљала је интервенција 1999. године уз бестијално бомбардовање Србије, без икакве сагласности Савета безбедности и уз флагрантно кршење Повеље УН. На Косову је то резултирало фактичком окупацијом као и војним присуством НАТО-а на територији Србије, а годину дана касније и подршком доласку прозападних странака и политичара на чело Србије.

Пошто је „пацификована“ Југославија, а њене бивше републике претворене у сателите западног света, све снаге и ресурси у Европи могли су да крену на Русију. Иако су НАТО и Европска Унија две одвојене организације, циљеви главних сила која су на челу истих нису битно различите. Штавише, комплементарне су у свом крајњем циљу.

Немачка је од свог уједињења имала за циљ да поврати своја тржишта на истоку, што је она и учинила, што је случај са Пољском. Украјина је богата житним пољима као и природним ресурсима попут рудних богатстава на југоистоку. Немачка је у томе видела свој несумњиви интерес и њени инвеститори били би спремни да преузму контролу над рудним богатсвима Украјине. Слично је чињено и у Југославији, пре свега на Косову и Метохији, где су све битне индустријске компаније покуповали странци. Ту чак ни директни амерички сателит „Република Косово“ нема, од тих богатстава, никакве користи.

У овом тренутку НАТО сасвим отворено подржава појаву неонацизма у Европи. Украјина није једини пример, пошто су се у Југославији пре двадесетак године издигли из мртвих усташки покрети у Хрватској. Усташка политика о протеривању и убијању Срба добила је свој епилог кроз операције „Олују“ и „Бљесак“ 1995. године, у којој је отворено учествовао и НАТО. Етнички чисту и геноцидну Хрватску НАТО је примио у своје редове 2008. године, што представља потврду саучесништва НАТО-а у промовисању неонацизма.

Бивше балтичке совјетске републике такође представљају пример буђења нацистичке прошлости, пошто се толеришу различити маршеви ветерана Вафен СС дивизија, као пре неколико недеља у Риги.

У Украјини долази до новог таласа нацизма, односно доласка на власт следбеника квислинга Степана Бандере. Сличност, сарадња и пријатељство усташког покрета у бившој Југославији са припадницима Степана Бандере током Другог светског рата била је огромна, у којем су „братски“, у саставу сопствених СС јединица, гинули на Источном фронту против заједничког руског непријатеља. Очигледно је да Запад и поред очигледне репресије неонациста у овим тренуцима у Украјини не чини ништа, већ, штавише, подржава исте.

Стиче се утисак да се пред тзв. „европским вредностима“ које се тичу приоритета права и слобода човека затварају очи у циљу спровођења политике која је усмерена на лишавање суверенитета и стварање влада које би биле под контролом Запада. Управо о томе сведочи и искуство Југославије.

Народима Југославије јасно је предочен мит о бољој будућности као за време комунизма, са разликом што је црвена звезда замењена жутом. Након потписивања ССП-а између Србије и Европске уније српска роба која се извози у Унију се царини, а она која се увози из Европе пропушта се без царине – у име „здраве тржишне конкуренције“. Ово очигледно земљи доноси само губитке који су у првој години премашили износ од милијарду евра.

Највећу штету трпи пољопривредна производња која не може да конкурише богато дотираним произвођачима из ЕУ. Сличан сценарио чека и Украјину којој ће по опробаном рецепту из Мађарске, Румуније или Бугарске, угасити производњу у огромном броју фирми доводећи их до стечаја, да би створили тржиште за другоразредне производе из Европе. Масовна незапосленост биће више него идеално тржиште јефтиније радне снаге, а приступни фондови ЕУ остаће, као и у случају Србије, обична бајка за наивне.

Јасно је да је Украјина само етапа у великој борби Запада да закораче у руско геополитичко предграђе, не само економски него пре свега војно. Мит о бољем животу и слободи која долази из Европе представља само инструмент на основу којег се остварује план стар читав један век – такозвани пут на исток. Срећом, сада се о судбини Украјине пита пре свих Русија, која је стала на ноге и ни под којим условима неће дозволити недела на територијама на којима живи њен живаљ. Русија је у овом тренутку једина нада да ће се тоталитарна империјална западне машинерије коначно зауставити и да ће поново бити успостављен поредак изграђен на мултиполаризму и правди које данашњи свет и те како заслужује.

Вукашин Неимаревић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: