Dragoslav Pakić: Borci Petog oktobra dočekali Šesti januar

Čovek sam na svom mestu. Imam sopstveno mišljenje, mislim svojom glavom i ne slušam nikog. Čak ni samog sebe.

Kičmu savijam samo kad ujutru obuvam čarape. I to na jedvite jade. Dostojanstvo se ponekad teško podnosi.

Posla imam toliko da ne znam gde mi je glava. Poštenom nalazaču obećavam nagradu u vidu poslaničkog mesta u skupštinskom restoranu.

Imam prijatelje koji me redovno prate na društvenim mrežama. Možda me i prisluškuju jer je to u modi. Proveriću šta se po kuloarima javnih mesta priča iako i bez njih savršeno dobro znam šta sam napisao ili izjavio. Ubeđen sam, međutim, da oni čitaju između redova, a tu se nikad ne pročita ono što je napisano, nego samo ono što je istinito. Ja, uostalom, nikada i ne napišem ono što oni pročitaju, nego samo ono što je među redovima zbog čega me, možda i sa pravom, okrivljuju. Ja to, na kraju krajeva i ne poričem, ali odgovorno tvrdim da sam kriv jer su oni krivi što sam ja kriv.

Moj stil je, kako reče ona pametnica Isidora, kao sat na salašu: jedno pokazuje, drugo otkucava.

Za sva nedela koja sam, možda, učinio i nanetu moralnu bol osetljivim osobama, izjavljujem javno pokajanje i obećavam da neću više nikad.

Iako su me u detinjstvu učili da nikada ne plačem kada se ujedem za jezik jer će mi tetka doneti kolače, što se nikada nije desilo i pored tolikih ujedanja sa moje strane, ipak se izvinjavam.

Bolje je ne dobiti kolače od tetke nego tortu u lice od autoobožavalaca.

Pokajaću se javno i uz svesrdnu pomoć monaha u nekom moćnom manastiru.

Borcima 5. oktobra odajem puno priznanje. Ko priznaje, pola mu se prašta.

Ovih dana su dočekali i 6. oktobar. Doduše, zbog korone, datum je pomeren za 6. januar i nije u Beogradu, nego u Vašingtonu.

Protestanti su u Kapitol Hil upadali kao da je u pitanju naša skupština.

Policija se, za razliku od naše nasilničke i, jer je njihova država pravna i demokratska, ponašala veoma suzdržano, pristojno i bez prekomerne upotrebe sile.

Ubijena su samo četiri protestanta!

Ravnoteže radi, život je na oltar Kapitol Hila položio i jedan policajac pa je rezultat nerešen – 4:1 za policiju.

Onda je novi vladar biranim, pristojnim rečima u maniru iskusnog diplomate, bez trunke primitivne mržnje, izjavio da se tu ne radi ni o kakvim protestantima, nego, nasuprot, reč je o primitivnoj rulji najnižeg ljudskog taloga, krezubim sendvičarima, običnim avlijanerima, koji su naneli nenadoknadivu sramotu našoj demokratiji i prigušili svetlo našoj zvezdi vodilji u novi svet.

Pored toga, nastavio je predsednik koji se očekuje, da citiram Pola Džeksona: „Oni su dvodimenzionalan narod s težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno sređenije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju“; ili Velikog Bila, pa još i Klintona: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“ – ili, nastavio je govornik, što reče pesnik Brodski u svom poetskom nadahnuću: „Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek“. I Džo se odmah ujede za jezik jer tu nešto nije štimalo, a ni jedna tetka mu odavno nije među živima.

Upravo zbog toga, završava naš pripovednik, pripravnik za pravednika, ja neću dozvoliti da na ovom mestu doživim duboku državu, pardon, duboku starost, kada ću, ubeđen sam iako mi niko ne veruje, sa kojima se potpuno slažem, biti mator. Kao starija osoba, senilna, što je normalno, pa pomalo i parkinsoidna, mogao bih doživeti najcrnje dane da me izaberu za predsednika neke velike svetske sile gde se crno ne sme pominjati ni noću, kada se i ne primećuje kao one Hegelove krave, a još manje danju, kada je sve jasno. Samo bi mi još to trebalo.

Dakle, nadalje ću pričati, pisati, zezati i zezati se, obećavati i pohvaljivati samo sebe i za sebe. I sopstvene potrebe. Kao onaj prevoz.

I igraću košarku koju Amerikanci nisu slučajno izmislili. Kakvu god ideju ili bilo kakvo obećanje da ubaciš u koš, sve odmah propadne.

Izvor: Stanje stvari