Dr Žarko Vidović : Logoraši su poslednja srpska nacionalna elita

Žarko Vidović spada u red onih tako malobrojnih filozofa koji njeguju hrišćanski pogled na svijet i sva društvena pitanja. Duboko je uticao na čitavu generaciju pravoslavnih mislilaca koja je krenula njegovim tragom u sagledavanju one filozofije i istorije srpskog naroda koja se u najkraćem sažima u dvije riječi: Srpski zavjet.

On je zaista pravi svjedok svoga vremena, čiji značaj i doprinos još uvijek nismo dovoljno shvatili i prihvatili.

Rođen je 1921. godine, u Tešnju (Bosna i Hercegovina). Učestvovao je kao dobrovoljac u Aprilskom ratu 1941. U oktobru 1941. uhapšen je u Sarajevu. Bio je u zatvorima do 1942. (prvo njemačkom, pa ustaškom). U “Velikom transportu” prebačen je u Jasenovac, odakle je deportovan u logor kod Narvika u Norveškoj. Iz Narvika je 1943. pobjegao u Švedsku. Posle rata vratio se u Jugoslaviju u kojoj je hapšen i zatvaran još dva puta, zbog svojih stavova o demokratiji.

(Fejsbuk stranica “Nesveti a sveti”)

O naciji, svetosavlju, logoru…

– S obzirom na to da je srpsku naciju rodio Sveti Sava moramo znati da narod ne može biti jezička već duhovna zajednica, a to je zajednica koju okuplja Duh sveti. U 20. veku SPC je izgubila ulogu koju je imala u vreme Pećke patrijaršije pod Turcima. To je vek u kojem je država stavila Crkvu pod svoj autoritet, zahtevajući od episkopa i patrijarha da budu pokorni kralju koji sebe nije smatrao najvećom institucijom časti, već vlasti. Mi smo izgubili predstavu o monarhiji jer nam je nova predstava nametnuta od strane Austro-Ugarske i Turske.

Zaboravili smo da je monarh institucija časti, po moralu i zakletvu. Amerika koja je učitelj demokratije pogazila je Ustav kralja koji je pobegao u Englesku. Sve su to počeci polakog magljenja ideje o nacionalnoj svesti. Kasnije je usledio komunizam, titokomunizam, mnogo gori od staljinokomunizma. Ipak, jedina i poslednja nacionalna elita bila je ona sabrana u logorima.

U logore su dopremljeni ljudi iz partizana, četnika i 80 odsto njih koji nisu bili ni u jednom od ova dva pokreta. Oni su jednostavno bili Srbi i bili su u logorima baš zato što su Srbi, bez obzira na političku orijentaciju. Drugo niko od njih nije bio siguran da li će preživeti, i vodili su računa o svemu, kao da ih sutra Bog može upitati ko su i šta su. Nama koji smo bili u logoru u Norveškoj, stalno je bilo na umu da neko može upitati kako su se držali ti Srbi. I mi smo se držali časno. Jer smo smatrali da nas istorija i zavet obavezuju da se tako držimo. Kada sam dobio pegavi tifus u logoru svakodnevno sam išao na rad, svestan da ukoliko odem u bolnicu, iz nje više neću izaći. I da vidite tu ljudskost, tu solidarnost. Vraćajući se ka logoru zadužili su nas da nosimo dugačko drvo. Moji drugovi su se rasporedili uzduž, a ja sam se okačio o drvo da me vuku nazad. Tako sam preživeo – kaže u razgovoru za „Pečat“ Žarko Vidović.Preživeli logoraši nisu postali i nosioci nacionalne ideje posle rata. Zašto?

Kada smo se vratili u Jugoslaviju Tito nije dozvolio da logoraši osnuju svoju zajednicu, nego nas je svrstao u tzv. Savez boraca, jer se više plašio logoraša nego boraca. Tito je znao da su logoraši preživeli smrt, da su otpremljeni u logore kao Srbi i da je njima svaka ideološka podela strana. A ako niko u posleratnoj Jugoslaviji nije postavljao pitanje srpstva, logoraši su morali, jer su jedino oni čuvali živo pamćenje na logore i činjenicu da su tamo bili ne zato što su komunisti ili antifašisti, nego zato što su Srbi. Od tada se rađa osećanje da Evropa neguje neprijateljstvo prema Srbima. Potvrda toga bilo je napretek. Setite se da je Buš prilikom svog boravka u Zagrebu 1998. godine u jednom intervjuu zahvalio Hrvatima kao proverenim, starim saveznicima, iako je Hrvatska sa NDH bila najzločinačkija država u nacističkom bloku.

Ako su svi komunisti, posebno Hrvati, sprovodili ideje nacionalnih pokreta, kako tumačite činjenicu da su jedino srpski komunisti radili protiv svog naroda?

Branko Ćopić nosi iskustvo predratnog komuniste koji je bio zaprepašćen činjenicom da je KP mirno gledala pokolj Srba u NDH, preko Drine, bez pozivanja na ustanak. KPJ je tada mirno posmatrala i podržavala HKP koja je bila priznata od Pavelića i bez bojazni od ustaških terorista mirno živela u toj i takvoj Hrvatskoj.

I Skender Kulenović je to znao. U to vreme bio sam u književnim novinama, radio kao prevodilac i pisac književnih kritika, imao prilike da slušam i učestvujem u razgovorima kojima je prisustvovao i Moša Pijade. On je govorio: Ma kakva Hrvatska, Krajina mora da se uspostavi. On je prvi govorio o Krajini kao državi. Ali Tita su ojačale američke donacije. Kada je smenjen Ranković, onda je Hadži Vasiljev od devetorice iz CK držao govor o velikosrpskoj Jugoslaviji i ravnopravnosti naroda. Dobrica Ćosić je tada napisao pismo Titu, u kojem je rekao da je Ranković najbolji komunista i da je njegovim odlaskom Srbija izgubila najboljeg predstavnika. Oskar Davičo, Ćosićev kum, u zagrebačkim novinama „Telegraf“, objavljuje veliku pesmu: „Plave oči Rankovića Marka“. Umnoženo pismo Tito šalje Bakariću koji će ga dalje razdeliti udruženjima književnika, profesora, pravnika. Sastanci koji su usledili bili su organizovani sa ciljem da se obavesti javnost Jugoslavije da Rankovića podržava srpska kultura. Poruka je bila jasna: „Trebalo bi odbiti svaku saradnju sa srpskom kulturom. Najveći srpski pisci brane Rankovića“. U to vreme u Zagrebu ja sam bio univerzitetski nastavnik i član Udruženja književnika. Zbog nacionalnih ideja smenjen sam sa tog mesta.

Da li Srbi koji su imali dva antifašistička pokreta greše kada se odriču onog partizanskog koji su činili ako ne ideološki, a ono biološki Srbi, jer ih na taj način guraju u ruke Hrvatima?

Mi ne bi trebalo da se odričemo ovog pokreta. Sada se Hrvati mogu pozivati na antifašističku borbu i učešće u partizanskim jedinicama, ali setimo se da je sam Bakarić u vreme rata rekao da je Hrvata u Oslobodilačkoj vojsci bilo tek tri odsto. Sada se, pak, film „Bitka na Neretvi“ proglašava hrvatskim filmom. Sećam se pre rata, „Radio London“ je imao spikera na srpskom jeziku. On je navijao za Mačeka i odvajanje Hrvatske od Jugoslavije. Sve njegove emisije svedoče o tome da je Engleska bila za razbijanje Jugoslavije i da je Hrvatskoj oprostila savezništvo sa Nemačkom iz tog cilja. Tito je prihvatio englesku liniju. Drugo, KP u Hrvatskoj radila je u Zagrebu normalno do trenutka napada Nemačke na Rusiju.

Kada počinje stvaranje srpske nacije kao zavetne?

Srpska istorija se deli na nemanjićki period koji je značajan po gradnji manastira takve gustine kakva ne postoji ni u jednoj evropskoj zemlji. Reč je o vrhunskim delima umetnosti, freskama i ikonama, a samo portret Svetog Save nastao pre renesanse je remek- delo kakvo ni Italijani ne bi bili kadri da naprave. Ali nemanjićka država nije bila pravoslavna, već je zemlja obeležena manastirima od kojih je svaki predstavljao sedište za misiju. Monasi su bili misionari, zalazili u narod i opravoslavljavali ga. U vreme turske okupacije knez Lazar je rekao: Čuvajte Crkvu, izgubili smo državu. To je svetosavski zavet. On nije na prvo mesto stavio državu, odbivši da bude car. On je želeo da bude čuvar manastira, a upravo su manastiri igrali odlučujuću ulogu u Turskoj koja je bila spremna da se bori protiv katoličkih zemalja. Turska je htela da krene u antikrstaški rat. Od tog momenta Sulejman Veličanstveni koji je želeo da zauzme i Beč i Rim uspostavlja Pećku patrijaršiju, i tada počinje misija stvaranja srpske nacije kao zavetne. Mi smo imali manastire, ali je tek sveti knez rekao da se Crkva mora čuvati. To osećanje istorije kao kontinuiteta, kao istog mentaliteta koji zadržava potpuno isti odnos prema smrti, prema Bogu, državi, zemlji, odnos ličnosti o kojoj je raspravljalo sedam Sabora to je delo Pećke patrijaršije. U to vreme srpski narod ne samo da je postao tri puta brojniji nego u vreme Nemanjića, već se proširio i na Bosnu koja do tada nije bila pravoslavna. Nijedan akademik ne zna šta je zavet kao što o tome jasno govori Filip Višnjić u „Buni na dahije“. Rezolucija 1948. kada se obraća Srbima ona se poziva na stihove Filipa Višnjića.

Kako objašnjavate činjenicu da je u narodu koji je stvorio majku Jevrosimu i Uroša i Mrnjavčeviće zaživela korupcija i kršenje pravne jednakosti?

Nekada je postojala Crkva i njen živi značaj, i pod njenim okriljem pravda majke Jevrosime i pravda Marka Kraljevića koji sudi „ni po babu, ni po stričevima“. Otkako smo stupili u sferu zapadne civilizacije, mi smo prihvatili njene vrednosti, i to u pokretu prosvetiteljstva. Zapadna civilizacija kaže: Znanje je sila, znanje je moć, a pravoslavna kaže: Nije znanje nego vera. Mi znamo da je težnja ka znanju, težnja ka moći, a to je zapadno tumačenje slobode kao lične moći. Pravo na ličnu moć izrodilo je liberalizam, pa neko može sa bankama da osvoji celo svetsko tržište jer je pravo na njegovoj strani i ono ga štiti. Zapad štiti prava pojedinca, ali nema sistem vrednosti i kulturu smisla. Demokratija je na Zapadu pravni pojam. Oni govore o pravu čoveka, ali ni reči o dostojanstvu čoveka. Primer je „Pusi rajot“ koji su vređali osećanja vernika i kada su zbog toga kažnjeni, Zapad je to osudio kao kršenje prava. Na Zapadu ništa ne znači pogaziti dostojanstvo čoveka. Dostojanstvo je harmonija između čoveka i Boga, ono što čoveka čini ličnošću.

Da li je zapadna civilizacija koju predstavljaju Vatikan, Hegel i mislioci koji su slavili velikog inkvizitora, suprotstavljena pravoslavno slovenskoj?

Dante nije isto što i Šekspir. Hamlet kaže: „Biti ili ne biti“, a Dante traži harmoniju. Zapad je od samog početka i naciju shvatio kao borbenu formaciju, dok je vizantijska civilizacija imala drugačije vrednosti. Vizantijska civilizacija je po rimskom zakonu bila rimska, ali civilizacija nije kultura. Horacije je rekao da su Grci seljačke Latine načinili kulturnim narodom, mada su bili potčinjeni pod Rimom. Grci su bili slobodni, ali su bili podanici Rimskog carstva, kao što su Srbi za vreme Turaka bili slobodni u parohijama, ali su parohije bile podređene Turskoj. Vizantijska civilizacija znači da je na čelu države zakon, a taj zakon je zakon o pravima građana, pa i pravo da se na odgovornost pozove cezar. Vizantija je bila drugi Rim, ali po kulturnim vrednostima ona je bila pravoslavna. Svaka civilizacija ima određeni cilj čemu služi, koji je njen smisao, i čovek u pravoslavlju to definiše ne sa tim ko ga je rodio, već čemu teži, koji je smisao. Kod zapadne civilizacije cilj je sloboda, moć da odlučim šta da radim, pozvanje da se borim za svoje mesto u svetu. Ova civilizacija porodila je Šilera od koga je Hajdeger uzeo položaj čoveka u kosmosu. Ali koji je smisao moći? Smisao pravoslavnih u Vizantiji jeste da čovek bude u harmoniji sa Bogom koji je ljudsku smrtnu prirodu ujedinio sa besmrtnom u harmoniju. U toj harmoniji čovek oseća sreću ne kada osvaja svet, već kada njegovi potomci sebe osećaju kao održavanje kontinuiteta. Dakle, ono što je za Rim imperija, to je za Vizantiju vreme prevladano istorijom. Na čelu svake civilizacije stoji sistem vrednosti. Sistem pravoslavne vrednosti jeste harmonija između božanske i ljudske prirode, zbog čega čovek vrlo lako i mirno prima svoju smrt ako su mu deca i unuci dobro. Drugo u pravoslavlju glavnu ulogu igra majka. Otud i Bogorodica. I u Bibliji otac Hrista jeste bio Josif, ali je on mogao samo da voda magarca.

Zašto nikada nije uspela da se ostvari ideja o Srbima tri vere?

Jugoslavija je bila državna zajednica, a Crkva nije priznavala državu kao tvoriteljku vere i Crkve. Međutim kralj Aleksandar je bio zbunjen i mislio je da država može da stvara veru. Ne može. Država je sila zakona, a vera nastaje božjom milosti.

Da li se teorija simfonije odnosi na bilo koju vlast ili postoji princip stariji od teorije simfonije?

Princip simfonije je najstariji princip, ali se on odnosi na simfoniju između čoveka i Boga, a ne Crkve i države. Crkva je liturgijska zajednica, najšira zajednica u kojoj se čovek oseća i kreće kao ličnost, kao što je porodica zajednica u kojoj se rađa čovek. U prvoj glavi Postojanja Bog kaže: „Da stvorimo čoveka po liku i podobiju našem. I stvori ih, muško i žensko i blagoslovi ih da se …“ Na tu glavu Postanja poziva se Hristos, a ne na ostale, jer baš u toj glavi ljudi greše i priznaju da greše.
Svetovna vlast nije isto što i Crkva, jer i Crkva i nacija su istorijske kategorije koje imaju svoj kontinuitet, dok se državna vlast menja svake četiri godine i ko zna ko je sve ne predstavlja. Episkop može da održava vezu sa svetovnom vlašću, ali kao privatna ličnost koja ne zastupa Crkvu. Crkva je liturgijska, a ne pravna zajednica. Ona je blagoslovena zajednica u kojoj se ljudi javljaju kao ličnosti, a ne kao političke pristalice.

Dio intervjua za časopis Pečat od 15.3.2013. godine