Dr Miće Mičić, nacionalni pregalac iz Dubrovnika

Piše: Saša Nedeljković

Miće Mičić rodio se u Dubrovniku 21 novembra 1883. U Dubrovniku je završio gimnaziju, a pravni fakultet u Pragu.  Radio je kao advokat. (1) Oduševljenje koje je zahvatilo Dubrovnik zbog pobeda Srpske vojske u balkanskim ratovima opisao je dr. Miće Mičić, nacionalni borac, tridesetih godina 20. veka : „Za balkanskih ratova, za onih velikih dana beskrajnog narodnog oduševljenja, u Dubrovniku su se ređale jedna za drugom manifestacije, u kojima se je neprestano prolamao poklik „Živio Kralj Petar ! Živio Prestolonasljednik Aleksandar“ “.  (2)  Održan je miting u Bondinom pozorištu 24. novembra 1912. Govorili su Luko markiz Bona, dr. Vlaho Matijević, i dr. Miće Mičić. Govor dr. Miće Mičića raspalio je omladinu, koja je oduševljeno klicala Srbiji i Crnoj Gori. Ovacije su se ponovile prilikom velike povorke omladine i građanstva posle mitinga. Pri zabavama u Sokolu dolazilo je do ovacijama balkanskim saveznicima. Omiljenu pesmu „Onamo, onamo, da viđu Prizren” omladina je pevala „Ovamo, ovamo, da viđu more”. Koncerti muzike bili su redovno zabranjivani, a izleti Sokola ako su bili dozvoljeni bili su praćeni velikim brojem žandara i tajnih agenata. (3)

Po izbijanju Prvog svetskog rata dr. Mičić prebegao je u Italiju. Prešao je u Pariz, gde je postao stalni član Jugoslovenskog odbora, koji je tada bio osnovan, a bio je i zamenik predsednika odbora, dr. Trumbića. Bio je jedan od najagilnijih članova odbora. Kao takav, određen je da pođe u Južnu Ameriku i organizuje dobrovoljce. Njegovom i dr. Leontića zaslugom je u Buenos Ajresu bila organizovana Jugoslovenska narodna odbrana sa sedištem u Valparaisu. Na njegov predlog odlučeno je da se pošalje iz Južne Amerike jedna eskadrila aviona srpskoj vojsci na frontu. Ideju je Jugoslovenski odbor u Nici februara 1917. odobrio, ali to nije bilo ostvareno. Iz  Južne Amerike prešao je dr. Mičić 1916. u Severnu Ameriku da učestvuje na kongresu u Pitsburgu. Od 1917. bio je u Londonu, gde je držao predavanja o zahtevima naroda, koji je težio svojoj slobodi. Na kraju Prvog svetskog rata bio je u Ženevi, odakle se vratio u svoj rodni kraj. Bio je oduševljeno dočekan. Kasnije bio je izabran za senatora. (4) Milorad Vukanović mi je napisao da je bio veliki prijatelj Čingrija, a posebno Melka Čingrije. U Dubrovniku je stanovao  iznad bolnice na Boninovu. Izbegao je hapšrnje za vreme “milijunaške afere u Dubrovniku” jer je otišao pre hapšenja u Veneciju. Toliko od  Milorada Vukanovića iz Dubrovnika.

Za Sokolsko društvo Dubrovnik 1929. je bila „Jubilarna godina”, tokom koje je održan niz priredbi počev od akademije na uskrsni ponedeljak 1 aprila 1929, a završen sa Decembarskom akademijom. Na Uskrs 31. marta 1929. u veče 11 topovskih hitaca najavilo je Dubrovniku i okolini da počinje Sokolska „Jubilarna godina”. Sponza je bila okićena trobojkama i mnoštvom sijalica, koje su u noći još više isticale lepotu Sokolane. Povorka od 198 članova svih sokolskih kategorija sa muzikom na čelu i lampionima krenula je iz sokolane niz Placu kralja Petra, do stana dr. Melka Čingrije. Dr. Luko Dražić istakao je njegove zasluge za Sokolstvo. Posle toga povorka je krenula do stana dr. Miće Mićića, gradonačelnika Dubrovnika. Njega je pozdravio Niko Šutić. Povorka se zatim zaustavila na „Šetalištu Kralja Aleksandra” gde je komandant mesta pozdravio dr. Luku Dražića i Nika Šutića. Pred opštinom masa sveta očekivala je sokole. Tu je dr. Miće Mićić, u ime opštine pozdravio sokole oduševljenim govorom. „Jubilarna Sokolska Večera” održana je 27.4.1929. na kojoj su uzeli učešća predstavnici vojske i mornarice, Veliki župan, gradonačelnik dr. Miće Mićić i drugi, i preko 200 uglednih sokola i sokolica, među kojima je bilo nekoliko osnivača sokolskog društva i starih predratnih sokolskih radnika. U svom govoru Niko Šutić istakao je rad sokolskih radenika, naročito „Stare garde”. Veliki župan dr. Antun Perković zahvalio se Niki Šutiću. Govorili su Dušan M. Nedeljković, dr. Miće Mićić, Karlo Černi, Milena Gruborova, Jaša Miloslavić i Veljko Maričić. (5)

Grad Dubrovnik predao je 1932. počasnu bojnu zastavu razaraču „Dubrovnik“ u prisustvu izaslanika kralja, načelnika grada, pretstavnika ustanova, udruženja i mnogobrojnog građanstva Dubrovnika. Ceo Dubrovnik, kao i Gruž bili su okićeni jugoslovenskim zastavama. Pristanište u Gružu, u kome je razarač bio usidren lepršalo se u moru zastavica. Brod je bio okićen lavorikom i cvećem. Blagoslov zastave izvršili su pravoslavni i katolički sveštenik. Pri predaji zastave načelnik grada Dubrovnika dr. Mića Mićić izjavio je : „Slika sv. Vlaha, patrona Dubrovačkog, koja je utisnuta na zastavi neka bude uvek u pomoći jugoslovenskim mornarima …”. Zastavu je primio komandant razarača Dubrovnik, kapetan bojnog broda Armin Pavić. (6)

Na sastanku građana 2 novembra 1934. u gradskoj vijećnici osnovan je odbor za podizanje spomenika kralju Aleksandru u Dubrovniku. U Odboru su bili počasni predsjednik dubrovački biskup dr. Josip Carević; počasni podpredsjednik paroh i Arh. namjesnik dubrovački Božidar Mitrović; predsednik odbora dr. Miće Mičić, načelnik opštine dubrovačke; podpredsjednik Jovo Bravačić; tajnik Branko Hope; blagajnik Niko Šutić, starešina Sokolskog društva Dubrovnik; Miroslav Piletić, predsjednik Oblasnog odbora Narodne Obrane; Kristo Brailo, član Dubrovačkog Radničkog Društva; profesor Novak Bukvić, član Narodne Obrane; pukovnik Čolak Antić, komandant mjesta; dr. Milorad Medini; … . (7) U listu „Sokolski Glasnik” objavljeno je da je 28. oktobra 1935. u Dubrovniku umro senator  dr. Miće Mičić, nekadašnji gradonačelnik Dubrovnika. U listu je istaknuto : „Smrću dra Miće Mičića nestalo je iz redova našeg nacionalnog života jedne jake i vrlo zaslužne ličnosti,” (8)

Miće Mičić rodio se u Dubrovniku 21 novembra 1883, gde je završio gimnaziju. Studirao je pravni fakultet u Pragu. Angažovao se u borbi protiv Austro-Ugarske Monarhije, i prebegao u Italiju.  Prešao je u Pariz, gde je postao stalni član Jugoslovenskog odbora. Poslan je u Južnu Ameriku. Prešao je iz  Južne Amerike 1916. u Severnu Ameriku da učestvuje na kongresu u Pitsburgu.  Od 1917. bio je u Londonu.  Na kraju Prvog svetskog rata bio je u Ženevi, odakle se vratio u svoj rodni kraj, gde bio  oduševljeno dočekan. U Kraljevini Jugoslaviji bio je senator i gradonačelnik Dubrovnika. Umro je  28. oktobra 1935. u Dubrovniku.

Autor je: član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. „Dr. Miće Mičić“, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1 novembra 1935, br. 41, str. 3;
2. Dr. Miće Mičić, „Kralj u srcima Dubrovčana“,str.106, Uređuje Dušan Mil. Šijački, „Naš najveći kralj“, knj. II, Beograd, 1931;
3. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 40;
4. „Dr. Miće Mičić“, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1 novembra 1935, br. 41, str. 3;
5. „Spomenica 25. godina sokolskog rada u Dubrovniku”, Sokolsko društvo Dubrovnik, Dubrovnik, 1929, str. 88, 89;
6. M. Vukelić-Desanski, „Velika svečanost u Dubrovniku”, „Nedeljne ilustracije“, br. 40, Beograd, 2 oktobra 1932, str. 30;
7. „Osnutak dubrovačkog odbora za podizanje spomenika blagopok. Viteškom Kralju Aleksandru I. Ujedinitelju”, „Dubrava”, Dubrovnik, 17 studenog 1934 godine, God. II, br. 19, str. 1,3;
8. „Dr. Miće Mičić“, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1 novembra 1935, br. 41, str. 3;