Др Блажо Злопаша: Који је од свих Месића прави?

Почасни грађанин Подгорице Стјепан Месић поново се у медијима експонира као антифашиста, проглашавајући државу у чије је темеље уградио себе, да у тој држави цвета фашизам и поручује да се фашизам у Хрватској мора обуздати. Да је то заговарао почетком деведесетих Црна Гора би имала оправдање да Стјепану додели титулу почасног грађанина. Неће бити изненађење ако се Колинда прогласи почасним грађанином Котора или Тивта, Хашим Тачи Улциња, а Еди Рама Тузи. Политика је то.
Макијавели је давно (1513) написао у свом делу „Ил Принципе“ („Владалац“) да политика, морал и достојанство не иду заједно. Католичка црква је Макијавелијево дело 1559. ставила у индекс забрањених књига, што се средином 20. века показало као оправдана одлука када је монструозног злочинца, каквог до тада људски род није запамтио, Анту Павелића скривала у својим одајама, учинивши да злочин и злочинац остану некажњени. Ово је непобитна историјска истина, ма колико се политика трудила да изврши њену ревизију. Павелићева НДХ по монструозности злочина надмашила је Хитлеров Трећи рајх дечјим логором у Јастебарском. Никад нико од нас у школи то није сазнао, а у хрватским уџбеницима никада та истина неће бити исписана.
Стјепан Месић данас потврђује ту истину. Питање је када особа заправо говори истину, и када је та истина ближа ономе што осећа? То је поготово битно ако се ради о јавној личности која својим говором може утицати на ток историје и судбине људи. Да ли је говор тог актера искренији на неком великом скупу или пред мањим бројем присталица када је атмосфера готово приватна? Ко је случајем био на неком мањем скупу ХДЗ деведесетих и чуо Месића, сигурно не би препознао овог данашњег Стјепана. Који је Стјепан прави, и кад говори истину и оно што осећа, питање је? На таквим мањим скуповима, на терену се спремао и етнички рат, камере често нису биле укључене. Можемо само претпоставити шта је све Стјепан тада говорио, а тек слушао и одобравао, и тако стварао атмосферу која ће касније кулминирати ратом.
Стјепана, ради лакшег разумевања морамо као у „Квискотеци“ поделити на Стјепана А,Б, и Ц, па га упитати: „Особа А, представите се?“ Особа А би одговорила: „Ја сам Стјепан Месић и залажем се за Независну Републику Хрватску у којој би се јасно знало ко је домаћин, а које гост, и ко је на опанцима донео своју земљу, па ако му се не свиђа ова лепа наша, нека изволи, и врати ту земљу одакле је и донео.“
Када би се нашао далеко од дома, на другом континенту међу својима Особи А би се срце отворило па би рекао: „Хрватска је победила два пута, други само један пут! Ми смо победили 10. травња када су силе Осовине признале хрватску државу и 1945. смо се нашли на истој страни са победницима! И ми немамо шта пред ким клечат, када кажу – идите клечат у Јасеновац… Ми немамо разлога да се некоме извињавамо!“
Као Особа Б Стјепан, председник Хрватске би рекао: „Ако су деца криво учила у школи, не само о Другом светском рату, него о многим другим стварима, онда то сада видимо на нашим стадионима. „ Уживео би се у улогу председника свих грађана Хрватске, па испалио нешто шаљиво и помирљиво, а духовитост и довитљивост не могу му се оспорити.
Najmonstruoznija tvorevina ikada u ljudskoj istoriji koja je postojala je NDH-azija. Ipak je stvorena pod patronatom Vatikana i III Rajha. Iako su se zgražavali zločina u toj nakaznoj tvorevini, ipak su ih oni stvorili-Hitler i njemaki fašizam.
Najbestijalnije i ljudskoj vrsti nepoljmljive zločine su ipak napravili pokatoličeni i islamizzirani Srbi-„hrvatsko cvijeće“. Generator mržnje i inspirator gencoida je VATIKAN. Ne treba zaboraviti ni „hrvatsku pudlicu“ Sekulu Drljevića, koji je bio upravnik konetraionog logora Sajmište i koji je zvanično idol današnje državne politike, krozz himnu koju je napisao Ante Pavelić, a koju je uručio Sekuli i kroz njegove fašističke ideje.
Ne treba zaboraviti ni zločine nad djeom Kozare, kao ni to da su Vašington i Brisel, kao i Vatikan kao vođa genocidne politike, bili nad Srbima u tzv Hrvatskoj.
Браво за Др. Злопашу! Од када га знам красила га је бистрина ума и рјечитост посебне врсте. Он није крио оно што мисли, да каже – али и да га то кошта – скоро живота! Сјећам се да сам га у јуну 1990 срео у Цавтату, сузе су му ишле на очи, носи кућне ставри у правцу једног чамца у луци и каже – морам да бјежим из овог осињег гнијезда! Све је оставио у њиховој дивној кући. Касније је стигао сам, рат је већ бјеснио, однио је са собом основне потренштине, посебно љекарску ординацију, па је пренио за Београд. Рат је завршио, али не за њега! На један Савиндан кућа му је минирана! У рушевинама и данас стоји. У одсуству је осуђен на 10 година робије. Па са киме он треба да се помири?