Dončić, bre!

Piše: Aleksandar Apostolski 

Kad je Luka Dončić ušao na parket Beogradske arene, srce prosečnog Srbina zadrhtalo je kao da gleda sina jedinca koji je položio poslednji ispit na koledžu u Americi, pa se vratio kući da kod babe i dede napravi žurku. Radije bi Luka iznajmio šator negde u Šumadiji i pozvao drim tim narodnjaka da mu peva što na uvce, što na razglas, dok bi se volovi pekli u njegovu čast.

Ali gde postaviti parket, koševe i tribine za 20.000 ljudi na polju cveća i livada, dok Nikola Jokić, njegov basketaški pobratim, svoga vranca jaše i stiže laganim kasom kao počasna zvanica. Da se Luka i Nikola pitaju, tako bi se odigrala poslednja pripremna utakmica reprezentacija Srbije i Slovenije pred Evropsko košarkaško prvenstvo.

Beograd je pre nekoliko dana bio košarkaški centar sveta, sunce oko koje se okreće NBA liga, pa ne čudi da je na Aerodrom „Nikola Tesla” sleteo i Erik Spolstri trener Majamija i odvezao se pod specijalnom pratnjom u Arenu.

Erik je trener sa najdužim stažom u NBA, a to nije mala stvar. Mada bi i on radije bio u nekom šatoru, pitajući se verovatno kakva je ovo magična oblast gde se rađaju takvi igrači. Erik nije uzalud zgrabio malog Jovića koji se već ustalio u Majamiju i za koju godinu će možda postati jedan od njenih gospodara. Utakmica u Areni je bila potpuno nebitna, jer Srbija ima tako moćan tim da bi počistila i američki drim tim samo da FIBA na pariskoj olimpijadi nije odredila sudije kao da su iz dalje loze ugledne njujorške porodice Gambino, poslednjih naslednika Koza Nostre koji pucaju iz sačmare. Jer, istina je da su igrači iz Srbije postali federalni šerifi, ali kada se skupe na gomilu i obuku dres reprezentacije, nije im dozvoljeno da i zvanično pokore američki tim snova.

Ali nikoga nije bilo briga za to u Beogradu, jer dva najbolja igrača današnjice našla su se jedan protiv drugog, mada je izgledalo da jedva čekaju da se utakmica završi i da Luka, Nikola i ostali momci završe negde, u mrkloj noći, pod neonskim svetlima zatvorenih noćnih klubova. Mogao je Luka Dončić da kaže da je kod kuće i ne bi pogrešio, jer se tako oseća. On je odan Sloveniji i dresu dežele, nema šta, zaista je fin dečko, mada je verovatno da je pevušio u sebi „Bože pravde”.

Zašto toliko volimo Luku Dončića? To je srpski sindrom, dubok kao Morava u proleće: prepoznavanje duše, a ne dokumenata.

Zato, kad sledeći put Luka zakuca preko nekog nadmenog NBA diva, Srbin ne skače samo zbog košarke. Skače jer je prepoznao – ono nešto. I nije važno kako se preziva. A Luka pripada nama i on to zna, kao što verovatno zna kako je promakao našim skautima i nije zaigrao za Srbiju, pa će uvek ostati pitanje šta bi se dogodilo da su Nikola Jokić i on zaigrali zajedno.

I zbog toga Srbi Luku obožavaju kao da je rođen u Somboru i kršten u Studenici. Ima iskonski talenat koji se ne uči na koledžima, nego isključivo po gajbama u Novom Beogradu, Čačku ili Kragujevcu.

Njegova igra je razbarušena, genijalna, bezobrazna, često komična, ali uvek smrtonosna za protivnika. Dribla kao da se nalazi na košu ispred zgrade dok baba viče s prozora da ne lomi tablu.

Naravno da je poređenje sa Nikolom Jokićem neizbežno. Srbi vole da porede. Tita sa kraljem, Slobu sa Đinđićem, Jokića s Dončićem, Čolu ni sa kim.

Jokić je sto odsto naš. A Luka? Kao da je sto odsto naš. Samo na vreme nije sredio papire! Ali za razliku od Dončića, koji na terenu glumi holivudskog šoumena s balkanskim refleksima, Jokić igra kao da nosi gumene opanke i razmišlja o tome da li mu je ostalo zobi za konje. Njegova genijalnost je tiha, lenja, skoro dosadna u svojoj neizbežnosti. Jokić je košarkaški Dostojevski: slojevit, dubok, pomalo depresivan, ali uvek tačan.

Dončić se, s druge strane, ponaša kao da su ga opseli Maradona i Moka Slavnić. On zna da publika gleda i traži spektakl. Zato je kod njega svaki meč kabare. I Dončić i Jokić su talenti s margine, koji dolazi bez sistema, ali s nečim što ni NATO ni NBA ne mogu da objasne. Stigli su sa talentom i instinktom kojim su srušili sve poznate teorije o košarci.

Oni su razigrani, svojeglavi i toliko nesavršeni, sa pivskim stomacima, da se mozgovi NBA čude kako uopšte mogu da pretrče od koša do koša. Mada se Luka, od kada je stigao Lejkerse, poprilično stesao. Da nisu zabranili pekare u „Gradu Anđela”? I upravo su u toj nesavršenosti, obojica savršeni za nas. Jer dočekali smo da nas ne pobeđuju mišićavi crni džinovi koje smo davno gledali na VHS kasetama. Zbogom, dobri moj Karle Meloune!

U toj ljubavi Srba prema Luki Dončiću ima i nešto više od košarke i talenta. Ima onog neizrečenog, a duboko ukletog, tipično srpskog: „A mogao je da igra za Srbiju.” I ta kob, ta neostvarena kombinacija Jokić-Dončić, jeste ono što Srbi prepoznaju kao sudbu kletu. Imamo sve. Samo nam fali još jedan papir, još jedna odluka, još jedno čudo.

Može li se dogoditi? Jer ako je NBA liga čudo modernog doba, doduše zastarelo, onda su Nikola Jokić i Luka Dončić najčudesniji od svih čuda. Zamislimo ih zajedno, u istom timu. A gde drugo, nego u dresu Lejkersa, sa Lebronom Džejmsom kao trešnjom na vrhu tog srpsko-američkog kroasana.

Zvuči kao bajka iz produkcije braće Grim i Netfliksa, ali ni NBA više nije što je nekad bila. U eri kada Durant, Irving i Harden pakuju kofere na svakih šest meseci kao naši gastarbajteri iz Minhena, zašto bi bilo nemoguće spojiti balkanski tandem tamo gde je sve moguće?

Nikola Jokić je svoje uradio. Dokazao je da može ujutru da izmuze kravu, a uveče Golden Stejt. Da li je Denver postao tesan za Nikolu, kao poslednje dugme na košulji za svinjokolj.

A Luka? On je košarkaški anarhista. Koliko puta je nosio Dalas na leđima i išao protiv vetra, sistema, menadžmenta, povreda i sumnji? Ali i njemu je ponestalo vremena i prostora. Kalifornija je velika, a Dončić voli veliko i zato je otišao tamo. Jednostavno je izuo kaubojke i stavio naočare za sunce.

I sad dolazimo do trećeg lika iz ove bajke. Zove se Lebron Džejms. Čovek koji više ne mora da se dokazuje, ali i dalje ne zna da stane. Njegov ego nije umoran, samo mu treba novi motiv. Šta može biti veći izazov od toga da ga, na zalasku karijere, dva balkanska čudaka dovedu do još jedne titule? Vizija je jasna: Lebron kao mentor, Jokić kao kreativni centar svemira, Dončić kao destruktivna sila sa loptom, a svi u dresu koji je nekada nosio Kobi Brajant!

Možda je ovo bajka. Ali šta fali bajkama u ovom ludom svetu? A i hajde da budemo iskreni, zaslužili smo. Posle svih ratova, sankcija, rijaliti programa, evrovizijskih trauma, unutrašnjih političkih sukoba, nije li vreme da i Srbi dobiju svoj holivudski srećan kraj? Sa Jokićem koji mljacka burek u loži Pol Gasola, Dončićem koji mu krade pola tepsije i Lebronom koji je unajmio logopeda da ga nauči da pravilno izgovara najtajanstveniju srpsku reč: „Bre!”

Ta reč je ključ. To je ta varnica zbog koje zamišljamo scenu gde Lebron, Jokić i Dončić sede u svlačionici Lejkersa, a Luka pušta „Zavela me svetla velikoga grada” dok Lebron pokušava da razume tekst. Ne možeš, Džejmse, jer onda moraš da se spustiš do srpskog šatora, da se napiješ ko letva, da se tresneš flašom piva u glavu, dok ti braća Cigani trubama buše bubne opne. A ti se pitaš šta mi je sve ovo trebalo. Zato nikada neće razumeti reči, ali videće u očima svojih saigrača šta znače ponos, inat i tuga. A to je ono što Lebron poštuje više od bilo kakve statistike.

NBA bi eksplodirala. Los Anđeles bi postao Sombor na Pacifiku. Na tribinama Džek Nikolson i Leonardo Dikaprio čekaju Noleta da im donese pivo u boci iz koje pije sok od brusnice. U pozadini se čuje neki di-džej koji miksuje Sinana Sakića sa ljutim reperima.

Da, sve je to još teorija. Možda i pusta želja. Bajka svakako. Ali vredi mnogo milijardi dolara. A gospodari NBA gledaju broj nula, a ne slušaju priče o promašenim iluzijama. Zato, ako svet već treba da vidi kako izgleda košarkaški raj, neka ga gleda sa trojicom u glavnim ulogama: kraljem pred abdikacijom, konjanikom i narodnjakom. I svi zajedno, u dresu Lejkersa, proizvedenom u Srbiji.

Sa neba će ih gledati veliki crni brat Kobi Brajant!

Politika