Donald Tramp protiv elita – konačni obračun?

Piše: Robert Meri

Kontroverze i turbulencija koji prate Donalda Trampa gde god krene će po svemu sudeći postati još veći u 2019. godini. Predsednik i čitava nacija plove ka olujnim vodama i na domaćem i na međunarodnom planu. Sa svojim provokativnim stavovima i inovativnim pitanjima i pozicijama, njujorški milijarder je stvorio novu liniju razdvajanja u politici: onu između nacionalnih elita establišmenta – uglavnom koncentrisanih na obalama – i srednjih i radničkih klasa koncentrisanih u unutrašnjosti.

Elite su pretežno globalistički nastrojene i preziru američki nacionalizam, kao i strogu kontrolu granica koja ide uz njega. Oni favorizuju slobodnu trgovinu, multilateralne sporazume i institucije, a definiciju Amerike svode na njen državni kredo, koji posmatraju kao univerzalan i primenjiv na sve ljude svuda. Otuda izviru njihovi spoljnopolitički pogledi.

Praktično sve ovo je odbačeno od strane Trampovih birača, nacionalista koji bezbednost granica vide kao krucijalno državno pitanje, koji smatraju da je slobodna trgovina devastirala industrijsku Ameriku, koji veruju da američku krv treba prolivati samo za vitalne nacionalne interese i koji duboko poštuju tradicionalnu kulturnu definiciju Amerike.

Tramp je naneo razorni poraz elitama kada je osvojio predsednički mandat 2016.Sada elite uzvraćaju udarac, a Tramp je u defanzivi. Štaviše, nepopravljivo nestabilni svetski sistem bi mogao ozbiljno početi da se rastače, stvarajući velike izazove za Ameriku i njenog predsednika. U nastavku nudimo pregled najizvesnijih razvoja situacija u nekolicini oblasti koje su od značaja za predsednika i državu.

Istrage protiv Trampa

To što su demokrate osvojile Predstavnički dom znači da će Tramp biti podvrgnut mnoštvu kongresnih istraga. Predsednik Pravosudnog komiteta, republikanac Džeri Nedler, uhvatiće se za raznovrsne Trampove poteze – verovatno vezane za saslušanja u vezi sa impičmentom – koji se tretiraju kao ometanje istrage o ruskom mešanju. Republikanac Ričard Nil iz Komiteta za načine i sredstva će kopati po poreskoj istoriji predsednika. Elajdža Kamings iz Nadzornog komiteta će ispitivati bilo koji navodni skandal. A republikanac Adam Šif iz Obaveštajnog komiteta će juriti za detaljima o ruskoj priči.

„Biće pakleno“, napisao je Karl Rouv. Tramp će biti vezan, kao Guliver među Liliputancima, kroz mnoštvo zahteva za svedočenja i predaju dokumenata. Za jednog predsednika biće politički hendikepirajuće da se rve sa javnim optužbama za sopstvena i nedela administracije, bez obzira na konačne činjenice i njihov značaj. Biće gotovo nemoguće za predsednika da izbegne osipanje podrške, a to osipanje bi – u zavisnosti od onoga što bude otkriveno – moglo da postane i pozamašno.

U svemu tome postoji i opasnost za republiku. Vilijam Bar – Trampov kandidat za državnog tužioca – je upozorio protiv kriminalizovanja predsedničkih poteza koji spadaju u domen ustavnih ovlašćenja predsednika. On je napisao: „Ukoliko istraga (Ministarstva pravde, prim. aut obori demokratski izabranog predsednika, imperativ za blagostanje našeg nacionalnog jedinstva je da se bilo kakva optužba za kršenje zakona u potpunosti bazira na pravim, a ne spekulativnim dokazima krivičnih dela“. Postoji realna verovatnoća da će opozicione demokrate u svom pohodu na Trampa – u kojem će možda ići i na impičment – zaći u šipražje visoko diskutabilnog pravnog manevrisanja, što bi pocepalo političko telo nacije.

Trampova domaća agenda

Gubitak Predstavničkog doma će staviti katanac na sposobnost predsednika da kroz Kongres progura bilo koji veći element svoje zakonodavne agende. Kako se današnja američka politika odvija na ivici noža političke razdeljenosti, uz balans moći koji konstantno prelazi sa jedne na drugu stranu, Tramp neće biti u stanju da od biračkog tela sakupi bilo kakvu političku snagu za pritisak kojim bi naterao opozicione demokrate na kooperativnost. Ronald Regan je to mogao početkom 1980-ih povodom fiskalnih pitanja jer je iza sebe imao ubedljiv mandat američkog naroda. Tramp nema toliku podršku.

On bi mogao da primeni taktiku predsednika Baraka Obame. Kada su neprijateljski orijentisani kongresni republikanci osujetili njegov plan, Obama je izjavio da će svoju politiku promena voditi kroz izvršna ovlašćenja. „Imam penkalo i imam telefon“, rekao je i izdao veoma kontroverzne izvršne naredbe o kontroli oružja, imigraciji, klimatskim promenama, minimalnim platama i drugim pitanjima. Ali takvi izvršni koraci često nameću teške ustavne dileme (što se za vreme Obame dogodilo u par navrata) koje svojom kontroverznošću kaljaju predsednički ugled. Osim toga, birači retko takve korake vide kao velika dostignuća. Oni nisu naročito dugotrajni i podložni su reviziji sledećeg predsednika (što je Tramp i učinio sa većinom Obamine legislative).

Još jedan faktor je i sam Trampov politički temperament. On se u pobedama nedolično busa u prsa, dok u nedaćama postaje zlovoljan i rasejan. Na taj način doprinosi sopstvenim poteškoćama. Kako je Volstrit džornal nedavno napisao: „demokrate su naoštrene da gone predsednika od prvog do poslednjeg dana (u Predstavničkom domu, prim. prev), a nadaju se da će im predsednik pomoći samopovređujućim javnim ispadima“. Članak dodaje da će čak i male pobede zahtevati od predsednika da „ujedini republikance iza sebe i nastupa disciplinovano i konzistentno“. Zaključak autora je da će to biti „nemoguće za gospodina Trampa“.

Ekonomija

Trampov grubi temperament možda je bio jedan od faktora zbog kojih su Federalne rezerve donele odluku da nastave sa podizanjem kamatnih stopa najmanje dva puta u narednoj godini. Možda je to mudra politika, ali finansijska tržišta izgleda ne dele to mišljenje.

Kako Volstrit džornal navodi, tržišta su, odgovarajući na bezbrižan opis trenutnih ekonomskih uslova koji je ponudio predsednik Federalnih rezervi Džerom Pauel „zavrištala da Federalne rezerve ne obraćaju pažnju na trenutne signale finansijske zategnutosti koja bi u 2019. mogla da se pretvori u pravu ekonomsku nevolju“.

Nad ovom dramom lebdi pitanje: do kog obima su Federalne rezerve motivisane političkom potrebom da se odupru pritisku brojnih nervoznih tvitova Donalda Trampa u kojima od Feda zahteva od da „spusti loptu“? To ne možemo da znamo, ali poznajući ljudsku prirodu, kao i značaj imidža u politici, možemo da naslutimo odgovor.

Za to vreme aktuelna tržišna volatilnost pokušava nešto da nam poruči – npr. da investitori vide čitavu šumu crvenih zastavica koje niču iz čitavog niza razloga. Ti razlozi uključuju stopu inflacije koja je uporno ispod dva odsto priželjkivanih od strane Federalnih rezervi, izraženo usporavanje svetskog ekonomskog rasta, procene o padu američkog rasta u sledećoj godini (nakon što je ove godine umesto predviđenih tri dostigao 3,5 odsto), kao i samu Trampovu agresivnu trgovinsku politiku sračunatu na postizanje „trgovinskog reciprociteta“. Ukoliko svemu tome dodamo nameru Federalnih rezervi da podignu kamatne stope još više i da nastave sa trenutnim tempom bilansne redukcije (poznate i kao „kvantitativno zatezanje“, što je proces suprotan famoznom „kvantitativnom olakšavanju“ koje je otpočelo na vrhuncu prošle ekonomske krize), postaje jasno da rastu šanse da će sledeće godine biti ekonomskih poteškoća.

Nema mnogo toga što Tramp može da učini tim povodom. Može se reći da su njegova smanjivanja poreza 2017. i regulatorne olakšice značajno doprineli ovogodišnjem robusnom ekonomskom rastu, koji će izgleda debelo prevazići bilo šta što smo videli tokom prethodne decenije. Ali bilo kakvo Trampovo nastojanje da stimuliše ekonomiju kroz neku kongresnu akciju će po svemu sudeći proći kroz drobilicu demokratske opozicije. Možda će se svetska ekonomska situacija srediti sama od sebe, što bi imalo lekovite rezultate za američki rast i Trampovo političko držanje. A možda i neće.

Spoljna politika

Trenutna situacija u svetu je inherentno nestabilna. Američke tenzije sa tri velike sile – Kinom, Rusijom i Iranom – su došle do tačke usijanja. Severnokorejska nuklearna pretnja se nastavlja, a šanse za bilo kakvo sporazumno rešenje ostaju tanke. Evropska politička stabilnost je na izdisaju, a rastući nacionalistički sentiment preti da ubrizga haos u projekat EU. Geopolitičke vatre Bliskog istoka nastavljaju da gore, naročito u Siriji, Jemenu i Libiji, dok Saudijska Arabija kao da sve više gubi kontrolu.

Nemoguće je predvideti kako će Tramp da reaguje na bilo šta od ovoga. U predizbornoj kampanji je nastupao kao „realista“, uz prezir prema bliskoistočnim ratovima prethodnika. Ali sada njegova ratobornost prema Iranu uvećava mogućnosti za ulazak SAD u novi bliskoistočni rat. On je rekao da želi da okonča angažman u Avganistanu ali je podlegao vojnim i obaveštajnim zvaničnicima koji su zahtevali još trupa. Rekao je da želi bolje odnose SAD sa Rusijom, ali je preduzeo korake koji su uvećali tenzije između dve zemlje (čak i bez inhibicije faktora zvanog „Rusijagejt“), kao što su slanje ofanzivnog naoružanja Ukrajini i jačanje antiruskih sankcija.

Ali Trampova odluka da povuče oko dve hiljade američkih vojnika iz Sirije i nagoveštaji velikog povlačenja trupa iz Avganistana bi mogli da signalizuju novi model razmišljanja američkog predsednika. Deluje kao da je ove poteze predsednik praktično povukao sasvim sam, i to pred licem ozbiljnog otpora svih svojih pomoćnika. U slučaju povlačenja iz Sirije, izgleda da je nekolicina procena bila od odlučujućeg značaja – to da su naši odnosi sa Turskom važniji od našeg savezništva sa kurdskim borcima u istočnoj Siriji (koje Turska posmatra kao teroriste); to da američki narod nema entuzijazma za suzbijanje iranskog avanturizma u regionu ukoliko bi to dovelo do vojne eskalacije; to da Turska kao balansirajući akter može sasvim dobro da odradi posao; i to da američke trupe nisu potrebne za neutralizaciju poslednjih ostataka džihadista ISIS-a, pošto taj posao mogu da obave ruska i sirijska vojska. Bio je to momenat otkrovenja za predsednika čiji instinkti pripadaju taboru realista, ali koji je dosadašnjim odlukama uglavnom suzbijao te instinkte.

Godina 2019. biće prepuna istorijskih trenutaka. Pitanja je pregršt. Hoće li Trampa zgromiti ostrašćena opozicija, potpomognuta njegovim sopstvenim ograničenjima i temperamentom? Može li on pronaći način da preživi taj juriš, možda čak i da osnaži svoje političke pozicije pred užarenom opozicijom? Hoće li globalna dešavanja dovesti do rušenja statusa kvo i pokretanja nove ere nestabilnosti? Hoće li se Amerika kroz predstojeće oluje provući relativno mirno, ili će one uzdrmati zemlju, deleći je još ozbiljnije nego što je danas podeljena?

Robert V. Meri je dugogodišnji vašingtonski novinar i publicista, bivši urednik listova Amerikan konzervativ i Nešnel interest. Njegova najnovija knjiga je „Predsednik Mekinli: Arhitekta američkog veka“

Preveo Vojislav Gavrilović