Док трају нови масакри над цивилима у Појасу Газе, гдје се пуца чак и на људе који стоје у реду за воду и храну, у Сарајеву је одржано дефиле возила у част — „побједе Ирана“.
Колона возила, кренувши са Илиџе према Башчаршији, носила је заставе Палестине, Ирана, али и црну заставу с бијелим мачем и шехадетом – реченицом вјере у исламу.
Организатори наводе да је циљ „мирне вожње“ био да се „искаже солидарност с народима Ирана и Палестине који се деценијама боре против окупације, агресије и међународне неправде“, те да грађани Босне и Херцеговине, као жртве рата, имају „моралну обавезу“ да дигну свој глас.
Но, питање које се само намеће јесте – шта се у Сарајеву заправо слави?
Иран, спонзор рата или „жртва“?
Окупљени у Сарајеву славили су Иран — државу која је активни војни и финансијски покровитељ више паравојних организација на Блиском истоку, укључујући и оне које директно учествују у конфликту с Израелом, а у чијим нападима све чешће страдају цивили, па чак и дјеца.
Истовремено, Иран је био мета војних удара Израела током сукоба који је, за сада, окончан уз америчко посредовање. Но, „побједа Ирана“ коју неки славе у Сарајеву, не значи ништа за становнике Газе који и даље гину, нити мијења трагичну слику региона у којем се војне и политичке игре великих сила одвијају преко леђа народа.
Учесници дефилеа у Сарајеву носили су заставе које се не могу посматрати изван контекста. Подршка Палестини може бити разумљива на емпатетском нивоу — али отворена подршка Ирану, те истицање симбола који асоцирају на радикални исламизам, говори да дио друштва у БиХ можда не саосјећа толико с жртвом колико навија за страну у сукобу.
У томе се открива суштина политичког и идеолошког лудила које све чешће боји јавни простор Сарајева. Док једни апелују за мир, други у војним и идеолошким обрачунима виде „побједе“ и разлоге за славље, чак и кад су оне плаћене крвљу цивила.
Гдје је граница подршке, а гдје почиње пропаганда?
Мирна вожња као знак подршке једном народу у патњи, ако се искрено и досљедно организује, има своје мјесто. Али када се на тај догађај прикаче геополитичке агенде, вјерски екстремизам и селективна солидарност, онда то више није подршка жртви – већ пропаганда.
Оно што је данас виђено у Сарајеву само је још један доказ да се у региону, нажалост, често не тражи правда – већ прилика за нове подјеле и демонстрацију политичко-вјерског набијања мишића. А док једни славе, други – у Гази – и даље броје мртве.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
муслимани – Бошњаци су нација у покушају.
To nama izgleda kao “politicko i ideolosko ludilo”ali mi stalno zaboravljamo da je sa stanovista radikalnog islama, opravdano zrtvovanje dijela populacije,zarad pobjede islamske doktrine.Evropljanima je takav pristup potpuno stran,sulud i nevjerovatan ali je na istoku dobro poznat.Alija se u ratu 90-tih,i te kako oslanjao na tu doktrinu.Nije samo Hakija Meholjic o tome govorio.Ima i drugih dokaza i svjedocanstava o tome ali prolaze nezapazeno.Jedno od takvih je i svjedocenje,ako se dobro sjecam,Alijinog tjelohranitelja o razgovoru izmedju njega Mustafe Cerica.Razgovor je bio upravo o opravdanosti zrtvovanja a sustina opravdanja je bila;parafraziram:Svaki dan nas gine 50 i niko ne zna a ako bi na jednom mjestu poginulo 50 iznudili bismo intervenciju zapada.Neposredno poslije toga dogodili su se Makale.
Pitajte srbe i njihove zrtve sa sarajevskog i ratista u Bratuncu i okolini Srebrenice-Podrinju- gdje su Sulemajnovi i Alijini ekstrimisti sutirali odrubljene glave srpskih boraca i civila-onako iz zabave.
Pitajete srbe iz Republike Srpske, oni ce Vam dati jasan odgovr koji Vi samo stidljivo i s strahom sugirisete.
Mozda bi Vam Ibrahimaga mogao odgovoriti…..
To je problem što su rat u Bosni vodili neuki komunisti i kukavice. Da su vodili pravi ne bi bilo defilea. Ali je dokaz o bijedi naroda koji naseljavaju ovaj dio Evtrope, jedni slave pobjedu Irana a ne računaju njihove stradale i razorenost i zaboravljaju koliko Izrael ima stanovnika, a kolko Iran, a drugi Rusiju koja ne može više od 3 godine ništa Ukrajini. Treba se jednom za uvijek obračunati sa islamom i svesti ga na najmanju moguću mjeru.