• Изабрано
• Поглед

Доглавник Андрија на цести Петровачкој

2 године ‎ ИН4С

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Сјећања су и отров и лијек. Њихово бреме је најтежи терет на људским плећима а, истовремено, и једино прибјежиште пред немилосрдном метлом времена која, као кад Индијанци укривају трагове, све брише за собом. Сјећања има разних. Лијепих и ружних, веселих и тужних, а од свих најдуже трају она која боле. А од тих сјећања која душу пробадају усијаним иглама најболнија су она везана за догађај и датум на који се годинама и годинама, изнова и изнова, подсјећа.

Почетак августа је, ево већ 28 година, у знаку црних марама, раскомаданих тијела, спаљених села, прогнаних и несталих и колоне избјеглих, престрашених жена, дјеце, стараца ван сваке војне пријетње, колоне злочина на цести Петровачкој. А сваки почетак августа не враћа сјећање само на тај егзодус Срба у Хрватској. Он само опомиње да је та несхватљива мржња, тај невиђени ископ народа чија је једина кривица у томе што се, умјесто с лијева на десно, крсти с десна у лијево, и што не вјерује у опрост гријеха са три „Здраво, Маријо“ зачета одавно.

Клупко крви, каме и „србосијека“ почело се одмотавати још 1941. године.

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, остатак ћемо превести у католичку вјеру и претопити их у Хрвате“ – поглавник Анте Павелић, НДХ, јун 1941. године.

„Србима – православцима се наређује да око руке носе плаву траку на којој има да стоји слово П латиницом (православац, напомена аутора)“ – Закон о забрани ћирилице, „Народне новине“ бр. 56, од 21. јуна 1941. године.

Више од милион и девесто хиљада Срба, вјековних, легалних и легитимних житеља и држављана Хрватске стављено је у законски гето.

Остало су довршили Јасеновац, Гудовац, Глина, Оточац, Личко Петрово Село, Сански Мост, Пребиловци, Дракулићи, Воћин, Цетинград…. све у свему око пола милиона што у јамама и безименим гробовима, што низ Саву, а многима се никад није сазнало ни мјесто ни вријеме изгуба.

Укупан број страдалих Срба у НДХ се још сабира и истражује.

Крваво коло ту, међутим, није стало, нити га је послијератно гротекстно браство и јединство учинило веселијим. Напротив.

„Ријешити, на који начин ријешити? То је тема данашње расправе. Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану, односно да оно што нећемо одмах захватити може да капитулира у неколико дана“ – Бриони, 31. јул 1995. године, састанак хрватског државног врха уочи операције Олуја, доглавник (предсједник) Хрватске, др. Фрањо Туђман.

Резултат: 1200 убијених и 250 хиљада прогнаних Срба. Вјековних, легалних и легитимних становника и држављана Хрватске. Највеће етничко чишћење у Европи након Другог свјетског рата.

Од тог погрома геноцидних размјера прошло је, ево, 28 година, али не пролази. Не дају сјећања, не дају снимци непрегледне колоне сиротиње коју тјерају са својих огњишта. Не дају слике раскомадане дјеце на (опет и ко зна докле) цести Петровачкој.

А не дају ни они који би, да је људске правде и поштења, елементарне људскости и хуманости, макар тога дана требало да заћуте.

„Вишестољетња чежња многих генерација које су чувале државотворну идеју, нашла је, предвођена првим хрватским предсједником, др. Фрањом Туђманом, испуњење у нашем времену. Због тога смо повлаштени јер живимо оно што су многи сањали и за што су патили и крварили“ – честитка поводом дана „Олује“, предсједник Хрватске грађанске иницијативе, Андрија Вуксановић, држављанин (???) Црне Горе.

Нико не спори поменутом држављанину Црне Горе (вјероватно не само њеном) да воли своју матицу и да слави њене крваве „успјехе“, али нека то макар чини у себи, јер прпошни доглавников сљедбеник не би смио ни на трен да заборави гдје живи и да према тој чињеници мора имати макар мрвицу поштовања. Као што, такође, не би смио, да са својих привилегованих једва 1 посто игнорише и презире политичку вољу преко 30 посто становника и држављана државе у којој живи и чији је, такође, држављанин.

Има право на свој политички став, има право да мрзи (као што и мрзи) Србе и њихове политичке представнике, има право да са њима неће да дијели колач власти, али нема право да се отрцаном и нарученом аргументацијом свог, такође нарученог, става блатом баца на читав један народ. Народ на који би он, очито, радије бацао бомбе и радо га потоварио на тракторе и протјерао одавде. По могућству цестом Петровачком.

Али, Андрија мора да зна да, као што он рече да више нико на његову „неовисну“ неће јуришати тенковима, више никад неће бити цести Петровачких.

И тако, август је, вријеме подсјећања на људско ништавило недостојно чак и једва припитомљених звјери, на злочине од Олује до Хирошиме, Нагасакија, Сомалије, Ирака, Либије, Судана, Јемена… Сјећања које никако да, ако не у заборав, макар зађе у заум јер се увијек нађе неки поглавников доглавник инструирани потрчко, политички испрдак из поглавникове позадине, да у рану која још крвари опет забоде „србосјек“. Али, ничија, па ни Андријина, није до зоре….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: