Đukanović kao simbol zla

Imali smo lažnu akciju „Sablja“ a odavno je bilo vreme za pravu. Bez nje se Srbija neće osloboditi unutrašnje okupacije. Sumnjam da za nju sada ima političke hrabrosti i volje, ali ne znači da se okolnosti pre ili kasnije neće promeniti nabolje. Zašto se razne Čede Jovanovići očajnički plaši da do toga dođe?

Sinteza najgoreg

Odgovor na tekst „Ko u Srbiji brani Mila?“ u kome sam se bavio, između ostalog, otužnim lobiranjem LDP za račun Đukanovića, pojavio se u „Novostima“ (Đorđe Žujović: „Izliv mržnje u mozak“). Bez obzira što je političko preduzeće Čedomira Jovanovića gotovo bankrotiralo, ipak je tu preostao još po neki seiz, pa su mogli da napišu par nezgrapnih i besmislenih redova. Čeda i njegovi su formalno sklepali nekakav odgovor upućen meni, zapravo radi se o tome da su procenili da je vreme da se oglase pa su iskoristili moj članak kao osnov za salvu udvoričkih i, s druge strane, mržnjom ispunjenih kvalifikacija. A obraćaju se primarno nekome drugom a ne meni ili srpskim čitaocima. Razume se, sve se vrti oko njihovog gospodara Mila – mitskog bića srpskog (uključujući crnogorski segment) otpadničkog i kriminalnog dna.

Đukanović je simbol najgoreg iz naše prošlosti. Ujedno je i uzor pa i predmet divljenja ljudi koji su mu u pogledu duševnog crnila slični, ali su od njega manje sposobni. On oličava svojevrsni postmoderni – sramni ali za ljude bez trunke morala konjukturni – spoj ratnog profiterstva i kriminala iz devedesetih, raznovrsnih tranzicionih marifetluka, neprincipijelnih ideoloških i nacionalnih metamorfoza, rasprodaje državnih interesa radi lično-partijske koristi. Tu se u idejnoj i praktičnoj sferi mešaju kriminalizovani delovi DB bratstva, strane službe, Hag, duvan, isluženi i aktuelni političari, kokain, otimačine prerušene u privatizacije, medijski magnati, klasična mafija (domaće i strana). A tu je negde, stiče se utisak, i Čedomir Jovanović. „Zemunci“, kontroverzna druženja i biznisi, crnogorske zvanične i podzemne veze, do danas velika senka sumnje nad zvaničnom verzijom ubistva premijera Đinđića.

Razobličeni prevaranti

Milo Đukanović je od Crne Gore napravio bazu balkanskog mafijaškog oktopoda čiji kraci su velikim delom stacionirani u Srbiji (a mozak mu je razliven od Podgorice do Beograda). Od „srpske Sparte“ je, makar delimično, napravio razbojničko gnezdo. Sada je ta političko-kriminalna sinteza ugrožena tamo gde joj je jazbina i odskočna dasaka. Đuaknovićev režim, makar za sada na personalan način asimetrično, počinje da se ljulja. Ojađeni narod se sve glasnije buni a oni koji hoće Crnu Goru u NATO, ne žele Mila. Ako ne oni, bar njihova javnost ima izvesne higijenske standarde. Zbog njih moraju da ga se otarase, a Đukanović zna da posle nekog vremena sve bezbednosne garancije mogu da se vežu mačku za rep. Možda ga – gle paradoksa – baš uhapsi njegov pulen i priželjkivani naslednik na premijerskom mestu Duško Marković. U totalno kriminalizovanim krugovima ucenjenim od strane moćnih stranaca, sve je moguće kada se uće u fazu spašavanja sopstvene kože.

Toga je Jovanović potpuno svestan a izgleda ima razloge da se plaši. Iako marginalan i dalje je na političkoj sceni jer je vešt u sferi političkih i nekih drugih šibicarenja. Njemu i danas pribegava pomišljajući da je možda Srbija na korak od odluke da krene u obračun sa balkanskom mafijaško-političkom hidrom. Pitanje je da li za tako nešto postoji hrabrost. Teška je i rizična to bitka, ali nikada se ne zna. Umesto lažne Sablje čiji je i Jovanović bio deo, možda dobijemo i pravu, uz razvezivanje vreće laži o raznim aspektima prošlosti. Verovatno u strahu od toga, Jovanović je krenuo u ofanzivu.

Zaklinje se u evroatlantske vrednosti, sikće zbog jačanja uloge Rusije na Balkanu, omalovažava srpske nacionalne interese. Ponovo vidimo staro, na mah zaboravljeno, autošvinističko lice LDP. A u Srbiji se ono skoro nikome ne dopada. Kada je LDP dobijao oko 5 posto glasova, to se nije dešavalo zbog antisrpske ponude. Naprosto, u lošem sistemu kao što je naš, mnogi su bili toliko revoltirani da su glasali za onoga ko im je delovao u najvećoj meri antisistemski. Za njihovo privlačenje tu su bile priče o modernizaciji, napretku, evropskim standardima, obračunu za mračnom prošlošću.

Nesposobni kvislinzi

Problem za Jovanovića je nastupio kada je kritična masa njegovih birača shvatila da je LDP zapravo maskirani deo sistemskog mulja. Posledica je bila da je spao na mizerne političke grane a u parlament je ponovo uspeo da uđe u zavađenoj koaliciji koja se okupila na par dana da bi politički preživela (zbirno je dobila tek da preskoči cenzus). Da bi ga i tu primili, Jovanović je pre uložio nečiju podršku (finansijsku, mafijašku, obaveštajnu?) nego skoro nulti rejting. Da ne zaboravimo, bedno se dodvoravao i Vučiću i SNS, nudeći im se kao „peta kolona“ u opoziciji samo da mu daruju malo vetra u leđa kako bi ponovo, makar na samom dnu, ušao u ozbiljnu političku ligu. Kako god bilo, uspeo je u nameri i ponovo se pravi da se u nekom ćošku velike scene bavi politikom.

Da bi tu ili bar na neki drugi način ostao u igri koja mu prija (a izbegao neku koja mu ne prija), sada se histerično drži za Đukanovićev balkanski klan i paralelno obraća svojim zapadnim zaštitnicima. Poručuje im da će raditi sve što zatraže, kao što je činio u jeku njihove otmice Kosova. Da je spreman da bude u Srbiji ono što je Milov DPS u Crnoj Gori, samo da ga zaštite ako prigusti. Ali problem za Čedu je to što LDP ipak nije DPS (a i tu se ne zna šta će već srednjoročno biti sa Milom).

Druga organizacija je ma koliko mračna ipak ozbiljna, dok je prva tek miks kvislinške pretencioznosti i praktično-političke nesposobnosti (ne mislim na lično-šibicarske kapacitete kojih ima na svakoj pijaci). LDP je propala investicija onih koji su na nas izvršili agresiju 1999, te će izgubiti svaku zaštitu ako posle američkih izbora spoljnopolitički pristup te zemlje postane racionalniji. Mogućnost da se to dogodi kao i da u Srbiji konačno počne da funkcioniše pravna država, Jovanovića a i mnogo ozbiljnije igrače od njega, sada ozbiljno plaši. Zato su neki u tom društvu plačljivo-svadljivi a drugi jako, jako opasni!

(Duža verzija teksta „Čedu plaši prava Sablja“, objavljenog u listu Novosti)