Ђорђо Шувајло, „1335 дана“ (1)

Уморни и промрзли, тешка корака враћали смо се у храснички затвор. У међувремену су нас груписали у једну просторију. Мокри, влажни, влажних чарапа, брзо би упухали и тако загријали просторију у којој смо спавали. На неугодан мирис наших тијела и наше влажне одјеће нико није обраћао пажњу. Жељни смо били сна и одмора. Друго јутро, поново у колону по два. На том дугом пјешачењу сјетих се прича наших старих о Другом свјетском рату, о непријатељском односу наших комшија Муслимана и Хрвата који су махом били на страни нацистичке Њемачке и Независне Државе Хрватске. Сјетих се четвртог разреда основне школе. Љут сам био и на свог оца. Сјетих се откривене истине тек неколико година пред овај страшни рат.

Мој отац, Млађен Шувајло, преживио је масакр који се десио у априлу 1945. Његов стриц, Спасоја Шувајло, до диобе 1942. био је у четницима, а касније прешао у партизане, као партизански комадант те 1945. године је ослобађао од Усташа и Нијемаца окупирану територију. Био је борац против фашизма. Знао је шта се може десити. Знао је да ће поражене Усташе вршити одмазду над цивилним српским становништвом. Поручио је Муслиманима села Горње Биоче: “Буде ли длака фалила Млађену и Ленки, његовој жени, нема вам “џемата!” Ноћ прије покоља, неко од Муслимана је куцнуо на прозорско стакло : “…Ленка, Ленка…сакријте се вечерас у трап!“
(из књиге “1335 дана“)

И, тако преживи мој отац Млађен и његова стрина Ленка. У тој ноћи, 03/04.априла 1945 њих двадесет и једно нису! Усташе, које усташе?, та ријеч је искориштена да би сакрила дојучерашње комшије Хрвате и муслимане, па чак ишло се и даље у сакривању злочина и злочинаца.