• Насловна
• Наша Србија
• Топ 0

Пукотине у савезништву Приштине и Вашингтона: Прилика коју Србија не сме да пропусти

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Аљбин Курти

У светлу недавних дешавања, постаје све очигледније да тзв. приштински премијер Аљбин Курти пролази кроз озбиљну кризу односа са својим дугогодишњим покровитељем – Сједињеним Америчким Државама. С једне стране, дипломатски гафови и самоуверене политичке поруке које се косе са интересима Вашингтона, а с друге, све израженији сигнали из саме америчке администрације, откривају да је Курти изгубио поверење кључног западног партнера.

Ова промена динамике на релацији Приштина–Вашингтон не дешава се изоловано. Она је део шире политичке прекомпозиције унутар америчког естаблишмента и представља конкретну прилику коју Београд не би смео да пропусти.

Амерички хладни туш за Куртија

Најновија посета Куртија и председнице тзв. Косова Вјосе Османи Сједињеним Државама, уместо дипломатског успеха, окончала се без значајнијих сусрета са представницима администрације, али са јасним демантијем Стејт департмента. Куртијево тумачење да су Србија и Русија одговорне за суспензију стратешког дијалога између Вашингтона и Приштине, брзо је демантовано као „нетачно“ и „избегавање суштинских питања“.

То није био само хладан туш – то је било свођење политичког стања на реалне размере. Порука је јасна: Косово*, под Куртијевим вођством, губи политички кредибилитет у очима Америке.

Пад у немилост и унутрашњи ломови албанског лобија

Посебно је симптоматично да су критике стигле и изнутра – од албанског лобисте Мартина Вуљаја, који је упозорио на могућност увођења америчких санкција Приштини. Вуљајев тон није био политичка препорука, већ упозорење, изречено са позиције некога ко прати смернице америчке реалполитике.

Ово није само изолација Куртија од демократа, којима се традиционално приклањао. Ради се о широј делегитимацији његовог приступа унутар самог албанског политичког круга у САД, па чак и међу онима који нису склони Трампу, али су уморни од Куртијевих антагонистичких и једностраних потеза.

Стратешки вакуум који Србија може да искористи

У моменту када Америка сигнализира да више неће безрезервно подржавати Куртијев приступ, Београд добија драгоцену прилику да свој политички и дипломатски курс још снажније артикулише.

Постоји неколико стратешких праваца у којима Србија може да делује:

1. Јачање улоге УН-а и међународног права – Подсећање на Резолуцију 1244 и инсистирање на већој активности УНМИК-а и КФОР-а као неутралних актера на терену.
2. Интензивирање кампање „отпризнавања“ – Док се глобални односи редефинишу, број земаља које ревидирају признање Косова* расте. Србија би ову тенденцију морала да подржи конкретним активностима.
3. Позиционирање као фактор стабилности – За разлику од Куртијевих конфронтационих метода, Србија може себе представити као кључног гаранта мира и дијалога на Балкану, што се све више уклапа у нови приступ САД.

Куртијева погрешна опклада на политичке идентитете

Курти је дуги низ година градио свој политички имиџ у блиским односима са Демократском странком у САД, посебно са фракцијом око Камале Харис. Тај идентитетски савез данас се показује као дубоко нефункционалан. Геополитичка реалност се мења: уместо либералног идеализма, Америка се враћа прагматизму и економској дипломатији.

У том контексту, политичке изјаве и потези који су до јуче били храброст, данас делују као авантуризам. А управо то је Куртијев највећи проблем – неспособност да препозна када је дошло време за другачији тон и другачији приступ.

Шта ово значи за дијалог Београда и Приштине?

Са слабљењем Куртијевог легитимитета на међународној сцени, посебно у САД, простор за једностране потезе Приштине се сужава. Истовремено, Београд има прилику да дипломатски капитализује ову ситуацију кроз јасно дефинисану платформу за дијалог, са фокусом на компромис, мир и међународно право.

Уколико се ова ситуација мудро искористи, Србија може добити далеко повољније позиције у наредним фазама преговора, као и ширу подршку за своје принципијелне ставове.

Досадашња динамика односа САД и Косова*, у којој је Приштина била „миљеник“ западне политике, полако се мења. Не зато што се Србија изненада свима више свиђа, већ зато што реалполитика не трпи упорне и контрапродуктивне политичке авантуре какве Курти перманентно сервира.

Београд не би требало да слави – већ да делује. Геополитички простор за офанзиву постоји, али не у војном, већ у дипломатском, правном и медијском пољу. Тамо где Курти губи, Србија мора да покаже зрелост, умереност и визију. То је шанса коју Балкан ретко добија – и не сме се пропустити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: