Disovi i naši dani

„Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.“
(Vladislav Petković DIS, „Naši dani“, 1910, prva strofa)

Piše: Dragan R. Mlađenović

Vladislav Petković Dis je rođen u selu Zablaću kod Čačka 1880. godine. Bio je učitelj, carinski službenik, ratni dopisnik u Velikom ratu i jedan od najznačajnijih srpskih pesnika s početka 20. veka.
U rodnom selu Zablaću, u kome je njegov otac držao kafanu, Vladislav je završio osnovnu školu, a prvih šest razreda gimnazije u Čačku. Od 1906. do 1908. godine službovao je kao privremeni učitelj u selu Prliti kraj Zaječara.

Godine 1908. prelazi u Beograd, gde pod pseudonimom DIS (srednji slog imena: VlaDISlav). počinje da objavljuje prve pesme u uglednim časopisima „Srpski književni glasnik“, „Nova iskra“ i „Brankovo kolo“.
To je bilo vreme punog procvata skadarlijske boemije. Dvadesetosmogodišnji pesnik se u to vreme najčešće kretao u društvu pesničkih velikana koji su ga prihvatili: Sime Pandurovića, Antuna Gustava Matoša, Milana Simića, Luke Smodlake… (Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, Čačak, pristupljeno 21. juna 2022)
Godine 1910. Dis je objavio svoju satiričnu, gorko–rodoljubivu pesmu „NAŠI DANI“. Reč je o jednoj od najsnažnijih pesama srpske lirike: Disovi „Naši dani“ su, ako se tako može reći, sažetak i lirska sinteza nemilosrdnih Domanovićevih satiričnih žaoka („Danga“, „Mrtvo more“, „Stradija“, „Vođa“…).
Sledeće 1911.

Dis je o svom trošku štampao svoju prvu zbirku pesama „Utopljene duše“, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić (1877–1914), tada najuticajniji srpski književni kritičar i neumoljivi presuditelj, s ne malom dozom nerazumevanja i nipodaštavanja tvrdio da je „poezija g. Vladislava Petkovića poezija ne bola duševnog, no bolesti duševne“ i da je „ jedna neuka i gruba imitacija”.
Kasnija kritika, počevši od znamenite Isidore Sekulić (1877–1958), ispravila je ovu „nepravdu“ tako što je Disa svrstala među najbolje srpske pesnike, što je on uistinu i bio, nalazeći da je u srpsko pesništvo uveo nov, bodlerovski senzibilitet i modernu poetiku. Isidora je prepoznala Disovo pesništvo kao moderno i iracionalno, pesništvo koje na najlepši način izražava pesnikove snove i tišinu.
Vladislav Petković Dis je za života objavio samo dve zbirke pesama. „Utopljene duše“ (1911) na nož je dočekala kritika (Jovan Skerlić), a „Mi čekamo cara“ (1913) polupismena čaršija je ismevala preimenujući „cara“ u „para“.
Jedan od najvećih srpskih pesnika s početka XX veka svojim stihovima je predvideo i vlastitu sudbinu. Da li bi dočekao zasluženo priznanje da se nije utopio 17/30. maja 1917. godine u Jonskom moru kod Krfa. Tragičnu končinu Dis je proročki predskazao zbirkom „Utopljene duše“ (1911). Teško je reći da li je Disov nepopravljivi pesimizam bolje oslikavao raspoloženje u Srbiji tokom Balkanskih ratova, nego kultura nacionalne energije koju je zagovarao Jovan Skerlić?
Srpska kraljevska akademija je 1913. godine Disu dodelila godišnju nagradu za siromašne pisce. Ta je godina bila veoma teška za porodicu Petković, ali Dis uspeva iste 1913. da objavi svoju drugu zbirku pesama „Mi čekamo cara“, takođe kao autorsko izdanje. Sledeće 1914. godine objavljuje drugo izdanje ove zbirke. Pesme su nadahnute patriotizmom i Balkanskim ratovima, u kojima pesnik nije učestvovao; prijavio se kao dobrovoljac, ali je odbijen zbog slabog zdravlja. Prvi svetski rat proveo je na mestu ratnog dopisnika Braničevskog odreda; preživeo je povlačenje preko Albanije (Albansku Golgotu), dolazak na Krf, odakle u martu 1916. odlazi u Francusku. U Francuskoj je napisao „Nedovršene pesme“, koje će 1916. objaviti Srpske novine na Krfu. Boravak u Parizu u jesen 1916. godine Disu donosi tuberkulozu kao posledicu Albanske Golgote. Maja 1917. pesnik se odlučuje na put ka Krfu, kako bi bio bliže svojoj porodici. Nemačka podmornica je izjutra 17./30. maja 1917. godine torpedom pogodila i potopila parobrod „Italija”, koji je na dno Jonskog mora odvukao i Vladislava Petkovića Disa.
Na kraju, navedimo u celini najsnažniju pesmu Vladislava Petkovića Disa, punu ogorčenja, potresnu lirsku optužnicu i jedinstveno zaveštanje srpskog rodoljublja bez imalo patetike:
NAŠI DANI (1910)
Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti, Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi, Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune, Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesimo sve praznike i tribune, Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore, Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova, Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji, Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje, Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane, Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.