Дис – псеудоним о којем се највише писало
1 min read
Поводом пола века књижевне манифестације „Дисово пролеће”, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” из Чачка, која постоји 165 година, објавила је књигу најзнаменитијег чачанског песника, под насловом „Са заклопљеним очима”, с предговором проф. Радивоја Микића, и опсежним поговором Данице Оташевић.
Данас је, истиче Микић, општеприхваћено уверење да је Владислав Петковић Дис унео најважније промене у песнички израз на почетку 20. века и да су оне биле непосредни узрок за отпор на који је песник наишао, посебно после објављивања књиге „Утопљене душе”.
У књизи „Са заклопљеним очима”, објашњава Даница Оташевић, исправљени су многи подаци из биографије великог српског песника, на основу новопронађених докумената до којих су дошли истраживачи из његовог завичаја. Сада се са сигурношћу може рећи да је Дис рођен 27. фебруара по старом, односно 10. марта по новом календару, 1880. године. Тако говоре књиге рођених и крштених из Цркве Светог архангела Гаврила у селу Заблаћу, где је песник рођен.
Димитрије и Марија Петковић имали су тринаесторо деце. Владислав Петковић Дис (1880–1917), био је девето дете. Дисов брат Радослав, деда је данас познатог писца Радослава Ваве Петковића (1953).
У Београд, Дис долази 1903. године и убрзо објављује прве песме. „Српски књижевни гласник”, познати часопис за књижевност, који уређује Богдан Поповић (1863–1944), објављује његову песму „Идила”, потписану псеудонимом – Dis, а песму после десетак дана преноси и „Цариградски весник”.Београдским песничким и боемским круговима кружила је посетница са три латинична слова – Dis, изазивајући знатижељу и полемику. Према сведочењу самог песника била су то само три слова извучена из његовог имена: (Вла)дис(лав) Петковић.
Диса магијски привлачи „скадарлијско друштво” и боемски круг око кафане „Дарданели” и „Позоришне кафане”. Осим са Пандуровићем и Јанком Веселиновићем, дружи са социјалистом Душаном Поповићем, Миланом Симићем, Луком Смодлаком, Савом Поповићем, Браниславом Нушићем, Матошем…
Како је Пандуровић у својим сећањима записао: „Дис је кафану сматрао најхуманијом установом и у њој проводио и дан и ноћ. Није био гурман ни пијанац, јео је ретко и мало и то мрљаво и без воље. Волео је да попије чашу доброг вина, али се никад није опијао. Његова песма „Оргије” више је продукт фантазије, него стварног доживљаја. Иако је био сиромах имао је неку склоност према господству и аверзију према простаклуку. Никада није псовао нити био развратан, разуздан и бучан… ”.
