Diplomata koji je pozlatio srpske pobede

Piše: Predrag Savić, advokat i pisac

Profeor dr Milenko Vesnić bio je najuspešniji srpski diplomata svih vremena, ali i državnik koji se oprobao kao ministar, predsednik prve koncentracone vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pisac i čovek sa neverovatnim brojem poznanstava i veza na evropskim dvorovima  i svim centrima svetske moći. To je čovek koji je umeo i znao,  da na diplomatskom polju u prve dve decenije prošlog veka, sačuva i „pozlati“ sve srpske pobede  na bojnoim poljima!

Ovaj izuzetni, neponovljivi diplomata, dvostruki doktor pravnih nauka, intelektualac, pisac,  šarmer i džentlimen odigrao je bitne  uloge na mirovnim konferencijama – u Londonu posle Balkanskih ratova i u Versaju nakon Velikog rata. Zahvaljujući njegovim veštinama i vezama Srbija na mirovnim  konferencijama ostvarivala većinu zacrtanih ciljeva, a što se da zaključiti i iz upravo aktuelnog televizijskog serijala „Aleksandar od Jugoslavije“, po romanu Vuka Draškovića.

U diplomatskim, pravnim, univerzitetskim i naučnim krugovima Pariza, Londona, Rima i Beograda, zauzimao je izuzetno mesto koje opravdao vanserisjkim obrazovanjem, briljatnom inteligencijom i još boljom permanentnom obaveštenošću, prodornošću i sposobnošću da dopre do kraljeva,  predednika vlada i svih drugih značajnih ličnosti.  Strana  štampa ga je nalizivala  „velikim srpskim građaninom“, koji je svoje  nesporne sposobnosti krunisao brakom sa bogatom i uticajnom Amerikankom Blanšom Ulman. Ona je bila prijateljicom sa Idit, suprugom  predsedika Vilsona Vudroa. Poenkare ga je hvalio kao političara i diplomatu, ističući njegovu ulogu u stvaranju male Antante. Bio je u isto vreme građanin sveta, ali potupno prožet tradicijom, istorijom i rodoljubljem, tako da nikad nije zaboravljao svoje seljačko poreklo i ljubav prema srpskom rodu.

Hrvati i Slovenci, naročito oni prvi, optuživali su ga da se nije dovoljno zalagao za njihove interese  jer bio srpski nacionalista. Zagrebački „Obzor“ je odmah po njegovoj smrti , u uvuodniku je istakoa da je Vesnić stalno radio za Veliku Srbiju.

Kao dokazani nacionalsita, neverovatnom energijom i nepokolebljivom verom, doktor Milenko Vesnić je skoro dve decenije bio najveći zaštitnik i poštovalac ideja Srba rimokatolika i posebno  onih u Hrvatskoj i Dubrovniku.

Među naslednicima Mate Gracića, posebno u familiji Reljić, živo je predanje o neizmerno velikom prijateljstvu i višedecenijskoj saradnji tri doktora prava – Milenka Vesnića, Mata Gracića i Luja Bakotića. Sva trojica su kao studenti bili članovi Slovenskog akademskog društva i svoje radove su objavljivali u srpskim glasilima.

Ivana – Vani Reljić praunuka dr Mate Gracića ističe da je, bogata prepiska i fotografije koje svedoče i o tom prijateljstvu, uništena devedesetih godina kada su u palatu (kuću) njenog oca Miljenka u dubrovačkom Starom gradu upale hrvatske izbeglice iz Hercegovine i sve devastirale.

Otuda se može pretpostaviti da su se Mate Gracić i Milenko Vesnić upoznali za vreme studija prava i to posredstvom Marka Murata proslavljenog slikara i Srbina rimokatolika. To prijateljstvo kasnije se razvijalo i kada je vođena diplomatska akcija oko imena papskog zavoda Svetog Jeronima.

Milenko i Marko su jedno vreme bili nerazdvojni, živeli su u Markovoj studentskoj sobi u Minhenu. Marko je vio dve godine mlađi od Milenka i studirao je slikarstvo na Umetničkoj akademiji „naturclasse“.

Prema zapisima Radoslava Vesnića mlađeg, objavljenoj u knjizi „dr Milenko Vesnić gransenjer srpske diplomatije“ njihovo prijateljstvo pravoslavca  rođenog na Sjenici i rimokatolika sa ostrva Šipana, kraj Dubrovnika, uzdiglo se do nivoa bratimljenja.

Ujak Marka Murata dum Vice Palunko bio je splitski biskup, a brat dum Andro sveštenik. Marko je bio svestan svog srpskog nacionalnog bića i tu činjenicu je ceo život s ponosom isticao i branio. Marko Murat je bio prijatelj sa familijom Job iz koje potiču Srbi rimokatolici, Ignjat i Đildo, veliki prijatelji i saradnici Mate Gracića u sokolskom pokretu i ostalim društvenim organizacijama Srba u Dubrovniku.

Marko Murat je 1914. godine posle sarajevskog atentata kao i dr Mate Gracić i ostali ugledni Srbi iz Dubrovnika uhapšen od strane austrijske vlasti. Marko je interniran u Austriju. To prijateljstvo prekinula je iznenadna  Vesnićeva smrt 28. maja 1921. godine u Francuskoj.

Vesnić je kao diplomata, prvo u Rimu i Vatikanu, a potom i u Parizu pokazao zavidan stepen poznavanja istorije, psihologije, mešunarodnog i kanonskog prava. On je posebno predstavnicima engleske i francuske štampe uporno ponavljao  mantur „da branu austrijskom prodiranju na balkan može predstavljati jedino pravoslavno srpstvo dok je katoličko-hrvatsko njeno oruđe“.

Vesnić  je baš zbog tog saznanja još više poštovao  srpski rimokatolički pokret, koji je vodio iskrenu i tešku borbu sa hrvatskim ekstremistima. Cilj tog pokreta bio je da ojača svoje pozicije u rimokatoličkoj crkvi  i  Austro-ugarskoj monarhiji da  se pridruže matici Srbiji ili stvore jedinstvenu slovensku državnu na Balkanu kao Srbijom kao Pijemontom! U toj borbi ključnu zaštitu i pomoć  pružao im je vispreni, obrazovani, dobro obavešteni i ponekad vrlo lukavi diplomata profesor dr Vesnić.

Pitanje Srba rimokatolika u Hrvatskoj posebno je postalo aktuelno sa pripajanjem stare Srbije matici Srbiji. Srbi rimokatolici  su poput Nikole Dobrečića, arcibiskupa barskog, bili oduševljeni velikim pobedama bratske srpske vojske, što je izazvalo veliki gnev i  akcije austrijskih vlasti.

I to je bio jedan od razloga što je srpska vlada nastojala da sklopi konkordat sa Vatikanom i time reši ovaj problem, ali i mnoge druge probleme u vezi srpske suverenosti. Zato je srpska vlada u januaru 1913. godine napravila komisiju koja će pripremiti materijal za konkordat u koju su ušli: Ljubomir Jovanović, ministar prosvete i vera profesor dr Slobodan Jovanović, Stevan M Veselinović rektor Bogoslovije u Beogradu, Čedomir Mitrović profesor kanonskog prava i doktor Lujo Bakotić, pravnik i publicista iz Hrvatske.

U Beču se na to gledalo sa velikim negodovanjem, pa su tamošnje novine povodom boravka Bakotića u Vatikanu u ulozi poverenika srpske vlade, objavile na desetine neprijateljskih i klevetničkih tekstova o Srbiji. Dvojna monarhija kao najveća katolička država imala je posebno značenje za Vatikan pa je srpska ideja o konkordatu sve više ličila na nemoguću misiju.

Onda je Pašić povukao dobitni potez i posle Bakotića u Vatikan poslao profesora dr Milenka Vesnića, koji je u to vreme bio srpski poslanik u Parizu. Vesnićeve političke i privatne veze u Rimu koje je stekao desetak godina ranije kao srpski diplomata sa službom u glavnom gradu Italiji, pokazale su se kao izuzetno delotvorne za zvanične pregovore i kasniji potpis na konkordatu.

Vesnića su sa informacijama i potrebnim dokumentima snabdevali ne samo saradnici iz redova srpske vlade već i ugledni pravnici iz reda Srba rimokatolika u Hrvatskoj na čelu sa dr Lujom Bakotićem. Radoslav Vesnić mlađi, beleži da je Milenko vrlo temeljno postudirao sve te dokumente i proanalizirao svaku tačku budućeg ugovora sa Vatikanom.

Predvideo je sve poteze Kongregacije kardinala za vanredne crkvene poslove i prilagodio odredbe budućeg međudržavnog ugovora. I pre nego što je primljen u Kuriji, Vesnić je posetio italijanskog ministra San-Đulijanija od kojeg je dobio bitnu podršku.

S obzirom, da je vež bio vezan kumovskim vezana sa ruskim ambasadorom u Vatikanu Nelidovim, obezbeđena je i podrška ruske carevine. Pomoć od ruske diplomatije srpskoj strani se podrazumevala jer Vesnić je bio i u prijateljskim vezama sa Maržerijem, glavnim načelnikom ministarstva spoljnih poslova.

Kada je u Vatikanu Vesnića primio u poverljivu posetu kardinal Meri del Val, papin državni sekretar, u Beču su shvatili da su izgubili ovu diplomatsku bitku. Austrijski ambasador u Vatikanu knez Šenburg Hartenštajn, prema istorijskim zapisima priznao je da njegov i uticaj  njegove carevine nije bio dovoljan da spreči aktivnosti čoveka poreklom iz balkanske seoske zabiti i od oca hajduka.

Svečano potpisivanje konkordata obavnjeno je u podne 11. juna 1914. godine  i tom prilikom fotografisali su se kardinal del Val i Milenko Vesnić. Milenku je počast odala Švajcarska garda odevena u svečane uniforme a Vesnića je primio i papa Pij X.

Radoslav Vesnić mlađi, ističe da se zaključivanjem konkordata Srbija oslobodila austrijskog protektorata nad  svojim državljanima katoliče veroispovesti, a time i njenog mešanja u srpske unutrašnje i spoljne poslove.

Prema mišljenju pojedinih istoričara tek sa potpisivanjem ovog ugovora, Srbija je stekla punu samostalnost i oslobodila se austrijskih protektorata nametnutih joj na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Iz redova Srpske pravoslavne crkve nije bilo zvaničnih komentara povodom konkordata mada je bilo nezvaničnih negodovanja zbog činjenice da je dozvoljeno sklapanje mešovitih btakova po katoličkom obredu i oslobađanja katoličke crkve od poreza u Srbiji.

Tadašnja Srpska narodna skupština je preporučila prihvatanje konkordata. Domaća srpska štampa je poput samouprave snažno podupirala konkordat a italijanski listovi potpisivanje ovog ugovora predstavili su kao značajan uspeh srpske diplomatije koji je njenoj državi bitno podigao ugled u Evropi.

Rad na zaključivanju konkordata, bio je samo vanredna obaveza poslanika Vesnića koji je on sa oduševljenjem prihvatio, iako su ga sve vreme boravka u Rimu i Vatikanu hvatali grčevi desne ruke kao posledica srčanih slabosti. Međutim, Vesnić je bio zadovoljan što je mogao da pomogne Srbima rimokatolicima ali i katoličkim Arbanasima i što će njihovi biskupi i arcibiskup polagati zakletvu vernosti kralju Petru.

To posebno smeta novinaru bečkog Cajta,  koji u tekstu „Novi poraz“ očajava:  „Velikosrpski agitatori biće sad pojačani jednim novim moćnim korom, biskupima i katoličkim sveštenicima Srbije“.

Ovaj konkordat pokazao je i dokazao da među Srbima rimokatolicima u Dubrovniku postoji plejada vrsnih intelektualaca i doktora nauka spremnih da se angažuju na poslovima od srpskog nacionalnog značaja.

Na podvige ovog briljantnog diplomate, političara i unierziteskog profesora profesora u komunističkoj Jugoslaviji i Srbiji se potpuno zaboravilo. Tek nedavna emitovana tv serija „Aleksandar od Jugoslavije“, nastala po romanu Vuka Draškovižža, podsetila je na ovog srpskog zlatnog diplomatu koji rođen 13. februara 1863. godine kao  osmo dete u familiji. Rodom je sa Peštera, od oca Radonje . Detinjstvo proveo u okolini Kraljeva – naselje Grdica. Kada mu je bilo četiri godine, oca Radonju, kao hajduka, ubili su Turci, pa je majka sa njim i nešto starijim bratom Milutinom iz Sandžaka izbegla u Srbiju i nastanila se u selo Grdicu kod Karanovca (Kraljevo). U velikoj nemaštini, čuvajući tuđu stoku, deca završavaju osnovnu školu u Karanovcu. Milenko je sa 11 godina otišao u Beograd u gimnaziju, prvih godina se izdržavao poslužujući po kućama a potom, pošto je pokazao najbolji uspeh, podučavajući decu iz imućnijih kuća…

Nakon Timočke bune, prišao je Radikalnoj stranci. Dobio je državnu stipendiju da nastavi studije u Minhenu i Lajpcigu. Usavršavao se iz oblasti međunarodnog prava u Parizu, Londonu, Rusiji, Holandiji i Švedskoj. Doktorirao je pravo u Minhenu 1888. godine, uz pomoć (novcem) velikog dobrotvora Velimira M. Teodorovića , vanbračnog sian kneza Mihajla Obrenovića. Velimir je dao talentovanom doktoru Vesniću i još jednogodišnju stipendiju nakon doktoriranja, što ovaj  iskoristio i za dupli doktorat. Prvi dokorat bio  na temu „Krvna osveta kod Južnih Slovena“. Drugi je bio oblasti međunardnog prva i  obradio je problematiku ekstradicije(izdavanja) sopstvenih  državljana (podanika).

Prvo uhllebljenje  bilo mu je na mestu diplomatskog službenika u Carigradu, gde je poslanik Srbije bio Stojan Novaković. Pridružio se diplomatskoj službi 1891. godine. Bio je: sekretar u srpskom poslanstvu u Carigradu od 1893. godine. Po povratku u Beograd  postao je profesor krivičnog prava na Velikoj školi (1894-1901). Za narodnog poslanika biran je 1893. godine. Bio je kratko  ministar prosvete i crkvenih dela u vladi Save Grujića (1894) i potom se vratio profesorskoj karijeri na Velikoj školi.

Kao član Glavnog odbora Radikalne stranke bio je posle Ivanjdanskog atentata na eks kralja Milana osuđen 1899. godine na dve godine robije zbog uvrede veličanstva u pariskom listu Le Temps. Kaznu je izdržavao u Požarevačkom zatvoru i tu preveo delo B. Kuniberta Srpski ustanak i prva vlada Miloša Obrenovića. Pomilovao ga je naredne godine kralj Aleksandar Obrenović a 1901. postavljen je za poslanika u Rimu. Ostavku na ovo mesto dao je 1902. priželjkujući poslaničko mesto u Carigradu. Posle Majskog prevrata 1903. radikalska vlada ga je 1904. imenovala na veoma važnu diplomatsku funkciju poslanika Srbije u Parizu.

Tu se oženio lepom i prebogatom udovicom, Amerikankom Blanšom, koja mu je značajno pomogla u stvaranju materijalnog blagostanja i u diplomatskoj i humanitarnoj aktivnosti, naročito za vreme Prvog svetskog rata, jer bila lična prijateljica Idit Vilson.  Blanša je bila sestra Džordža Blumentala, jednog od najmoćnijih američkih bankara.

Vesnić  je 1906. godine, postavljen u  novoj Pašićevoj vladi,  za ministra pravde . Već krajem 1906. otišao je ponovo u Pariz da u vreme Carinskog rata razvije živu diplomatsku aktivnost u interesu Srbije.

u vreme aneksione krize u pariskoj štampi, pod pseudonimom P. P. de Sokolovitch (Sokolović), objavio je više članaka protiv austrougarske imperijalističke politike. Imao je izuzetno aktivnu i delotvornu ulogu u pregovorima Srbije sa Francuskom o zaključivanju zajma radi naoružanja (naročito oko rešavanja tzv. topovskog pitanja i izgradnje železnica), kao i u otvaranju srpskog novčanog tržišta za prodor francuskog kapitala.

U toku 1916. godine izabran je za člana Akademije moralnih i političkih nauka u Parizu. Kada su Sjedinjene Američke Države stupile u rat, otišao je u Ameriku.  Bio je šef srpske ratne misije u SAD 1917. godine gde je dočekan sa najvećim počastima. U više navrata razgovarao je sa predsednikom Vilsonom, a zahvaljujući i ličnim vezama, prijateljstvu supruge Blanš sa Idit Vilson, suprugom američkog predsednika, podršci šuraka Džordža Blumentala,  moćnog  bankara i naučnika Mihajla Pupina Srbija dobija značajnu ratnu pomoć. Tada je dozvoljeno i doborovoljcima da krenu na Solunski front.

Sledeći političku liniju Nikole Pašića, tokom druge polovine 1918. godine napustio je propagiranje stvaranja jugoslovenske države i zalagao se za formiranje Velike Srbije. Bio je član delegacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu (1919—1920), gde  od ranije  uspešno sprečavao  rumunske aspiracije da dobiju Banat. O njegovim tajnim diplomatskih misijama na toj konferenciji, ispredale su s mnoge urbane legende. Ono što je izvesno Vesnić utro put za diplomatsku pobedu  kralja Alakesandra ne samo kod Francuza, već kod Engleza i Amerikanaca.

Svoj ugled i beskrajni diplomatski  talenat potom je dokazao i u  Komisiji za izradu pakta o Ligi naroda, koju je vodio Vudro Vilson. Učestvovao je u zaključivanju Rapalskog ugovora sa Italijom 1920. Na poziv regenta Aleksandra vratio se 1920. u Beograd da formira koncentracionu vladu koja je pripremila, raspisala i sprovela izbore za Ustavotvornu skupštinu.

Preminuo je  15. maja  1921. godine u Francuskoj.

Te subotu, posle jutarnje kafe nije otišao u poslanstvo. Ostao je da radi u svom kabinetu, na prvom spratu kuće u ulici  Leonce Reynaud broj 7, u kojoj su stanovali tolike godine i u kojoj se  do skora nalazilo poslanstvo Kraljevine Srbije. Tu se osećao prijatnije, zavaljen u fotelji i uz svoju biblioteku.

Nakon ručka je pošao  sa Blanšom  i nekoliko bliskih prijatelja u Institut. U Institutu za pravne nauke odslušali su jedno predavanje i malo proćaskali  sa okupljenim poznanicama. Onda se Blanša  vratila kući a on je produžio do kluba Union. Tek što je započeo razgovor sa prijateljima, osetio je da mu nije dobro. Kako beleži Radoslav Vesnić mlađi, Milenko se izvinio i otišao do garderobe da se osveži. Momak koji je stajao ispred vrata  čuo je njegov pad. Utrčavši zatekao je Vesnića kako leži nepomičan na podu. Ubrzo je stigao doktor Floran, Milenkov lekar i prijatelj, ali je samo mogao da konstatuje smrt.

Blanši su javili da je njenom suprugu pozlilo i da odmah dođe. Dok se vozila ka Unionu strepela je od najgoreg, ali se ipak nadala. Kada je stigla u klub, uveli su je u jednu prostoriju i odmah joj je bilo jasno. Na ležaju se nalazilo telo njenog muža…

Veliki salon u prizemlju kuće je bio pretvoren u kapelu. Na sredini se nalazilo odar na kojem su počivali posmrtni ostaci  Milenka Vesića. Prvi je stigao prestolonaslednik Aleksandar. Nekoliko trenutaka odstajao je, onako vojnički, odajući počast svom dugogodišnjem poslaniku, predsedniku vlade, ali i kumu. Odmah za njim, odru je prišla njegova sestra princeza Jelena.

Tog popodneva došli su da Vesniću odaju poštu mnogi njegovi prijatelji ipoznanici. Među njima negdašnji predsedni Republike  Emil Lube, Maršal Žofr,  general Po… Ređali su se članovi Instituta i mnogih pravničkih, naučnih i humanitarnih društava u kojima je Vesnić aktivno radio. Sva ta gužva, to mnoštvo koje je neprestano pristizalo, nije dalo Blanši da se u potpunosti  prepusti svom bolu. Jer ona je Milenka iskreno volela, u njemu je pronašla  saputnika koji je njen život ispunio pre svega dobrotom. Predveče su je posetili Aleksandar Mileran, predsednik Republike i njegova supruga.

Posle svih tih dolazaka i poklonjenja, u salonu je održano bogosluženje  za pokoj duše. I dok je sveštenik pojao i kadio, jedna uz drugu su stajale supruga Blanša i poćerka Lusila (velika neostvarena ljubavb pesnika Tina Uljevića).

reb je obavljen u utorak, 31. maja. U ruskoj crkvi punoj sveta, na katafalku je stajao teški hrastov kovčeg prekriven mnogobrojnim vencima. Pored Blanše, Lusile i članova poslanstva, tu su bili prestolonaslednik Aleksandar, princeza Jelena, grčki princ Đorđe i princeza, princ od Monaka, Predsednik Francuske Republike, ministri, senatori, predsednik francuskog Parlamenta, članovi Instituta, diplomatski kor, maršal Peten, general Po..

Kada je sanduk iznesen pred crkvu, porta i ulica pred njom bili su prepuni naroda. Vojna muzika je svirala Šopenov posmrtni marš. Arokur, predsednik Udruženja književnika Francuske i član Instituta, evocira uspomene na svog prijatelja Milenka. Potom otpočinje defile trupa francuske vojske pod komandom generala Leboka i celog štaba 7.armije. Prolazi pešadija, konjica i artiljerija. Najzad general Lebok na konju ujahuje u portu i sabljom pozdravlja princa Aleksandra i pokojnikovu porodicu.

Prema  pisanju Radoslava Vesnića mlađeg, posmrtni ostaci Milenka Vesnića, posle gotovo tri godine  preneti su u Beograd i 20. marta 1924., spušteni u grobnicu na Novom Groblju. Narodna skupština je prekinula zasedanje da bi poslanici prisustvovali tom činu. Pored njih, okupila se i cela vlada na čelu sa Nikolom Pašićem, veliki broj diplomata, mnogi ugledni Beograđani i Milenkovi prijatelji i dugogodišnji saradnici među kojima Jovan Žujović, Slobodan Jovanović, Ljuba Davidović, Pavle Popović, Đorđe Vajfert..

Izveštavajući sa pogreba, novinari su posebno zapazili starijeg brata Miluna, „seljaka iz okruga čačanskog“. Već sedamdeset četvorogodišnja, ali još uvek prav plećat, obučen u šumadijsko odelo, on kao da je među svom tom gospodom simbolizovao korene. I to ne samo svog brata: zlatnog srpsko diplomate, već i sve te gospode beogradske, zaključuje Radoslav Vesnić mlađi, praunuk Milenka Vesnića.

A korena i ljubavi prema celokupnom Srpstvu Milenko Vesnić se nikada nije odrekao.

Zbog toga su hrvatski ekstremisti, ali oni sa malo mekšim stavovima poput vajara Ivana Meštovića, sa olakšanjem dočekali Vesnićevu smrt. Meštović je Vesnića smatrao veliko-Srbinom  koji se nije „svađao sa nama, puštajući da imamo svoje mišljenje, do kje on radi svagdje i svugdje po svome“.  Meštorivić i Hrvati optužili su  Milenka Vesnića da je sasvojim velikosrpskim podacima uticao na velikog profesora Ernesta Denija da napiše knjigu „Velika Srbija“ . Professor Deni je  svojim  promocijama govori da su  svi štokavci u Hrvatskoj Srbi, dok je za Hrvate isticao da su kajkavci  uz nešto malo čakavaca na ostrvima!

Kad Meštović zbog te izjave javno protestovao kod Denija, ovaj  ugledni profesor mu je saopštio da je do te istine  došao izučavajući dokumenta i druge dokaze sa profesorom Milenkom!

Pravu tragediju zbog  prevremene smrti Milenka Vesnića, iskrenog prijatelja i zaštitnika, intelektualca i pisca,  preživljavali su dr Mato Gracić, i svi njegovi Srbi rimokatolici. Oni su ostali  bez velikog srpkog brata –  velemajstora diplomatije, državnika koji im je bio duhovna potpora i „anđeo“ čuvar!

(Izvor: Tamo daleko)