Die WELT: Bajden želi pomirenje, ali njegova politika govori sasvim drugim jezikom

Prevod: Mirko Vuletić, autor: Jörg Phil Friedrich DIE WELT

Amerika Džoa Bajdena treba da bude ponovo šarena. Dobrim liberalima bi se to trebalo svideti. Ali opasnost, da će gorke rovovske bitke iz poslednjih godina biti nastavljene, je ogromna. Bajden bi trebalo da ozbiljnije uzme k srcu razmišljanja jednog svog prethodnika.

Neposredno posle okončanja svog predsedničkog mandata se Barak Husein Obama zamišljeno upitao da li je njegovo činjenje možda bilo i pogrešno. Ben Rodes, njegov savetnik za bezbednost i strateške komunikacije, u svojoj knjizi “The World as It Is” opisuje kako se predsednik Obama plašio da je predaleko otišao sa svojim idejama o društvu različitosti: da ljudi možda žele da padnu nazad u plemenske identitete i da je on, Obama, postao predsednik Amerike 10 ili 20 godina prerano.

Danas, četiri godine kasnije, Džo Bajden je otvorio novu etapu iste priče. Posmatrajući prve poteze njegove vlasti dobija se utisak da on ne želi ništa drugo do da najbrže moguće izbriše sve tragove vladavine predsednika Donalda Trampa i da se direktno nadoveže na momenat u kom je Obama prestao da vlada.

Samoprekorno razmišljanje Obamino izgleda da kod Bajdena ne igra nikakvu ulogu. Prva trans-osoba u vladi, prva crna podpredsednica, šarena inauguralna svečanost i rečenice Dženifer Lopez na španskom, obustava gradnje zida ka Meksiku, povratak Amerike u WHO (Svjetsku zdravstvenu organizaciju) pod kontrolom komunističke Kine, povratak Amerike u Pariski Ugovor o klimi koji Kinu na 30 godina oslobađa svih obaveza koje druge države moraju da ispune, dopuštanje ulaska u Ameriku ljudima iz određenih zemalja sa većinskim muslimanskim stanovništvom: sve to je sa pozicija liberalnog, kosmopolitskog Evropljanina vrlo radosna vest. Ali da li će na ovaj način biti moguće realizovati ono što je Bajden dao kao svoje najbitnije obećanje: da opet ujedini Ameriku da zaleči rane, da zaspe i izravna rovove ?

Zemlja poput Amerike, takođe zemlja poput Nemačke, se ne sastoji samo od liberalnog, kosmopolitskog stanovništva, koje izaziva šareno, vrišteće društvo dinamičkih promena. Naprotiv, skoro polovina svih američkih birača je glasala da Donald Tramp bude ponovo predsednik USA. Kako će ovih 75 miliona ljudi reagovati na radikalni iskorak Bajdena? Jel neko očekuje da će oni, ludi od sreće, sada zagrliti političke protivnike i odreći se svih svojih ideja i pozicija ? Teško.

Može se naravno zastupati agonistički model društva belgijskog političkog teoretičara Chantal Mouffea i tvrditi da pobednik na izborima ima pravo da vlada nad poraženima, da realizuje bez ikakvog obzira svoju politiku pa da sa argumentima činjenica pokuša da i na narednim izborima ubedi većinu u ispravnost svoje politike. Ali čemu onda Bajdenovo režiranje retorike pomirenja i jednakosti ? To je, glede brzine i dubine zaokreta, posve neverodostojan pristup.

Možda je dalje zaoštravanje društvenih suprotnosti i opasno po samu demokratiju uopšte. Jer agonistički model društva funkcioniše isključivo ako obe strane prihvate konsenzus da se demokratske procedure neće dovoditi u pitanje i ako poražena strana svoju ulogu može da akceptira do sledećih izbora. Zato je sada pravi momenat da se Bajden seti razmišljanja predsednika Obame.

A to važi i za centralno te zapadno evropska društva, u kojima trenutno izgleda većina svom snagom slavi i jubilira zbog zaokreta u Americi. I u Nemačkoj i ostatku Evrope se društvo ne sastoji samo, a možda ni većinski, od oduševljnih podržavaoca levog zaokreta i sveopšteg šarenila. Destruktivni potencijal zaoštravanja konflikata bi i kod nas, u Evropi, mogao biti ogroman.

Uprvo zbog velikih izazova globalizacije, socijalne diferencijacije i klimatskih promena je neophodno da se ostane u komunikaciji sa što širim slojevima društva, po mogućnosti sa svim. I da se prihvate i uzmu ozbiljno strahovanja – koja ne dele možda svi. Da li je stoga radikalni početak vladavine Bajdenove mudar potez i pravilan put, ostaje da se vidi. Kao što i ostaje teška sumnja da nije.