Дезертеру не вријеђај ране ратника!

Да ли знате зашто људи одустају у животу? Зато што не осјећају понос у ономе што раде и зато што су себични, јер мисле да се увијек ради о њима и да су они епицентар свега. Ко сматра да је поносно побјећи са огњишта и безбрижно играти фудбал има проблем сам са собом.

Када смо 92 кренули у одмбрабено отаџбинску борбу нисмо имали ни приближну количину дефинисаних ствари у држави, које имамо данас, зато морамо да је волимо и пошујемо.Пошли смо у битку за своја огњишта, битку у којој је побједа била неминовна јер смо бранили светињу. Мудрост,храброст, уз мало среће, с Божијом помоћи су одлике које су красиле оне којима дугујемо све. Не постоји материјално богаство или било шта друго чиме се може платити кап крви која је просута за отаџбину или једна рана и дан проведена у казаматима који су направљни за Србе далеко од права и правде. За неупућене неко ко је пролио седам литара крви у одбрабено отаџбинском рату, а Лукач није једини, је за свако поштавње. И та крв није проливана на једном мјесту и у једном тренутку.

Свјестан сам да изјава господина ”Тип 500” понижава све истинске, часне патриоте који знају шта је слобода. Без обзира што је у једном тренутку саборности донешена одлука о амнестији дезертера, морамо имати свијести да дезертери не би смјели учествовати у друштвено политичком животу. Замислите како боле запаљене свијеће на гробовима јунака, ових и оваких лицемјера. Поготово када примају наредбе од оних који су били у стању да ускрате кисеоник новорођеним бањалучким бебама и посију осиромашени уранијум по српским земљама.