Десетине хиљада погинулих у савезничких бомбардовањима чека правду 81 годину

Пише: Игор Дамјановић

Готово да нема рата који деценијама након његовог завршетка не вуче за собом неиспричане приче. Поједине ствари о узроцима рата и његовом току објелоданиле су тек када практично када међу живима више није било не само његових актера, већ и њихових потомака.

Прошле недеље навршила се 81 година од савезничког бомбардовања Подгорице приликом кога је страдало 17 њемачких војника, 2000 цивила (петина популације) и уништено је 80% стамбеног фонда. Многи тврде да је, имајући у виду површину, Подгорица послије Дрездена најжешће бобмардован град у Другом свјетском рату. Бомбардовања није био поштеђен ни Никшић, гдје је погинуло око 500 цивила. Никаквих битнијих војних циљева у тадашњој Црној Гори није било. То је као и савезничко бомбардовање градова Србије у сличном периоду – неиспричана прича.

Најтежа савезничка бомбардовања градова Србије забиљежена су на два велика српска празника. У Нишу је на Васкрс погођена саборна црква, а број цивилних жртава у Београду достигао је жртве њемачког бомбардовања у априлу 1941. Страдања цивила од савезничких бомби у Србији су се наставила и током љета 1944, а свој врхунац достигла су 6. септембра на рођендан краља Петра. У вријеме док су Њемци убрзано напуштали Балкан, локалне квислиншке власти у Лесковцу одлучиле су да први пут од почетка окупације прославе рођендан краља Петра Другог, што је уобичајена пракса у свим државама монархистичког уређења у Европи. На дупке испуњени градски трг бомбардера, 50 летећих тврђава (то у својим мемоарима наводи генерал Фицрој Меклејн), сручило је тепихе бомби на градски трг и убило преко 2000 грађана, отприлике петину становика Лесковца у то вријеме.

Мајкл Лиз, британски обавјештајни официр који је током рата боравио на територији Србије током рата и организовао диверзије, 90-их је свједочио да је архив британског ратног ваздухопловства за регион Балкана трајно затворен и истакао да не зна ко је бирао савезничке циљеве у Србији током прољећа и лета 1944. Ипак, изразио сумњу да је то могао бити Тито и његови команданти, да би се тако извршио притисак на становништво Србије у већини лојално покрету Драже Михаиловића. Како је као непосредни актер свједочио Мајкл Лиз, градови у Србији нису имали никакав посебан значај за Њемце који су се повлачили из Грчке, нити су представљали мјесто битније концентрације трупа.

Од савезничких бомби гинули су и наши ратни заробљеници, интернирани у Њемачку. Недавно је по први пут обиљежена годишњица бомбардовања заробљеничког логора у Оснабрику 1944, када је страдало 118 наших у Априлском рату заробљених војника. Занимљиво је да савезници нису штедели оне градове за које су попут Дрездена, знали да ће се наћи ван њихове сфере интереса, или Кенинсберга – данашњег Каљининграда, за кога у Техерану (новембар 1943) било прецизирано да СССР полаже право на његову анексију.

О овим разарањима у књизи ”Рат и мир Кенинсберга” писао је Герфрид Хорст, иначе предсједник ”Друштва пријатеља Канта и Кенинсберга”. Славни филозоф Имануел Кант је рођен и сахрањен у Кенинсбергу. Хорст тврди да је британска авијација крајем августа 1944. намјерно бомбардовала најгушће насељене градске четврти и објекте од културно историјског наслеђа. По његовим процјенама убијено је преко 10.000 цивила, процентуално отприлике колико и приликом бомбардовања Подгорице и Лесковца. Промоција књиге Герфрида Хорста одржала се у Великој Британији у новембру 2024.

То што неко води одбрамбени, праведан рат, не аболира га евентуалне одговорности за ратне злочине. Одговорни за погибије десетина хиљада цивила у савезничким бомбардовањима су на оном свијету побјегли земаљској правди. Ипак, за историјску правду никад није касно.

Могли би да почнемо рецимо подизањем у Подгорици нечег много достојнијег од оне неескплодиране бомбе која виси на већ зарђалим жељезним стубовима у дворишту зграде некадашњег СДК.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: