Decu vam neću oprostiti

Piše Dragan R. Mlađenović

Akcioni „križarski“ plan uništenja pravoslavnog Hrišćanstva izneo je pre više od 400 godina papa Kliment Osmi (Clemens Octavus, stolovao od 1592–1605). On je smatrao da se raskol među Hrišćanima može rešiti tako što će trećina pravoslavnih Hrišćana biti prevedena u latinsku veru, trećina proterana u „nedođiju“, a da se ostatak onih u pravoslavnoj veri najpostojanijih – ima nemilosrdno pobiti.
Prilika za ostvarenje ovog paklenog plana ukazala se u 20. stoleću u dva svetska rata. Izvođenje genocidnih radova povereno je tzv. Hrvatima, tj. Srbima čiji su preci promenili veroispovest i postali rimokatolici. I šta se dogodilo: krvoločni nagon tzv. Hrvata–ustaša se zaigrao i preigrao.
Srpska deca u tzv. NDH–aziji (od 1941–45, a povampirenoj 1991) najsvirepije su mučena, izgladnjivana i ubijana u „radnom logoru“ Jasenovac i okolnim mestima koja su pripadala ovom kompleksu: Stara Gradiška, Jablanac, Mlaka, Uštica, i u logorima za srpsku decu (jedinstvenim na svetu o kojima svetska javnost uglavnom ne zna ništa): Gornja Rijeka, Jastrebarsko, Sisak; zatim u transportima, po zagrebačkim bolnicama i prihvatilištima, po Slavoniji i Moslavini, u logoru Staro Sajmište kraj Zemuna… Na ovim užasnim mestima život je izgubilo 74.762 srpske dece mlađe od 14 godina. Od tog broja, 14.528 dečaka i devojčica se vodi kao žrtve rata, ali je zato u nabrojanim logorima za srpsku decu na čudovišno svirep način izvršen najteži oblik genocida i tu je stradalo četiri puta više dece: 32.054 dečaka i 28.012 devojčica starosti od tri do četrnaest godina!
Časne sestre koje su vodile ove logore za srpsku decu, pokazale su veliku satanističku maštovitost: neke su se setile da izmučenoj, gladnoj i žednoj deci daju da piju srču (istucano staklo). Ipak, vrhunac diabolične maštovitosti pokazalo je rukovodstvo dečjih logora kad je smislilo da od kostiju pobijene i skuvane srpske dečice prave sapun!
Dragoje Lukić (Miloševo Brdo kod Bosanske Gradiške, 1928 — Beograd, 8. septembar 2005), ratno siroče, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i vojni invalid, kao svedok–mučenik posvetio je životni i radni vek istraživanju najvećeg zločina u novijoj istoriji – stradanju i planskom genocidu nad srpskom decom sa Kozare i u logorima tzv. NDH u Drugom svetskom ratu.
U leto 1942. za vreme nemačko–ustaške ofanzive na Kozaru, više od 68.500 Srba oterano je u koncentracione logore ili na prisilni rad u Nemačku. Cela Lukićeva porodica (osmoro odraslih članova i dvadesetoro dece!) doterana je u logor Stara Gradiška, gde je doživela pravu golgotu. Sedmoro Lukića ubijeno je na jasenovačkim stratištima, među njima i petoro dece. Dragoje je imao četrnaest godina kada su ga 26. avgusta 1942. partizani oslobodili iz ustaškog logora za decu u Jastrebarskom.
Dragoje Lukić je imao 17 godina kada je u junu 1945. godine u kartoteci Dijane Budisavljević u Zagrebu, pronašao svoj logorski karton i kartone brata Rajka i sestre Savke. Uz pomoć ove evidencije, uspeo je da ih pronađe i dovede kući. Najmlađeg brata Marka pronašao je 1954. u Zagrebu, u porodici Eugenije Škrnjug koja ga je usvojila i spasila.
Kao „Roditelj pokošenog naraštaja“ Lukić je istoriografiju užasa počeo da objavljuje već 1959. godine. Objavio je knjige sa mnogo dragocenih podataka: „Ranjeno djetinjstvo“ (Rad, Beograd, 1961), „Sred Kozare tvrde ploče“ (Rad-Beograd, 1962), „Kozarsko djetinjstvo“ (Nacionalni park Kozara–Prijedor, 1976), „Kozara—istorijske fotografije“ (Nacionalni park Kozara–Prijedor, 1978). Kapitalna monografija „Rat i djeca Kozare“ (Narodna knjiga–Beograd, 1979) u trećem izdanju (1990) je dopunjena spiskom 11.219 imena žrtava srpske dece mlađe od 14 godina (!), a Lukićeva poslednja monografija „Bili su samo djeca: Jasenovac – grobnica 19.432 djevojčice i dječaka“ (Muzej žrtava genocida–Laktaši, prvo izdanje 2000) dopunjava ovaj tragični spisak koji još uvek nije konačan.
Sin slavnog jugoslovenskog i hrvatskog vajara i arhitekte Ivana Meštrovića (Vrpolje, 1883 — Saut Bend, SAD, 1962), Mate Meštrović (rođen u Zagrebu 1930), poznat je po iskrenim i „necenzurisanim“ mislima i izjavama. Gospodin Mate je 1991. godine, na početku razaranja Jugoslavije i zahuktavanju tzv. Domovinskog rata, izjavio sledeće: „Nije mi jasno – dvesta godina mi koljemo Srbe i što ih više koljemo oni hoće da žive sa nama. Taj fenomen ja ne mogu shvatiti.”
Taj fenomen je zaista neshvatljiv.

Izvor:  portal Ivan Stepanovich Yastrebov, 28.05.2025.