Danilo Basta – učenik koji je ostao veran učitelju

Piše: Jovan B. Dušanić

„Presuda će odlučiti o sudbini jednog velikog načela koje u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja, pa će, prema tome, ta presuda posredno uticati i na životne izglede mnogih mojih đaka kod kojih sam tokom toliko godina nastojao da probudim ljubav prema istini kao najvećoj strasti uma ili, što je jedno te isto, ljubav prema pravdi kao najvažnijoj odrednici karaktera.“
(Završna reč profesora Mihaila Đurića na sudu)

U komunističkoj Jugoslaviji mnogi intelektualci su bili izloženi raznim sankcijama vlasti koja je represivno odgovarala na kritička mišljenja. Jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca, filozofa prava i društvenih mislilaca druge polovine XX veka, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihaila Đurića platio je visoku cenu kada je, u martu 1971. godine na Pravnom fakultetu u Beogradu, na javnoj raspravi o ustavnim amandmanima upozorio (u tekstu: Smišljene smutnje) da oni vode dezintegraciji Jugoslavije.

Tada je profesor Mihailo Đurić, između ostalog, rekao: „Treba odmah reći da predložena ustavna promena iz osnova menja karakter dosadašnje državne zajednice jugoslovenskih naroda. Ili tačnije: tom promenom se, u stvari, odbacuje sama ideja jedne takve državne zajednice. Ukoliko nešto još i ostaje od nje, to je samo zato da bismo u sledećoj, takozvanoj drugoj fazi promene imali još šta da privedemo kraju. Treba biti načisto sa tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči.“ Nije to bila samo puka politička procena (čiju tačnost je potvrdilo vreme koje će ubrzo nastupiti), već filozofski glas savesti profesora Đurića.

Izlaganje i diskusije sa javne rasprave objavljeni su u časopisu Anali (br. 3/maj-jun 1971) Pravnog fakulteta u Beogradu. Tužilac je časopis privremeno zabranio, a Vrhovni sud Srbije je konačno zabranio rasturanje i naložio da se svi primerci „imaju uništiti putem industrijske prerade“. Zbog objavljivanja izlaganja profesora Đurića zabranjen je i list Student (br. 10-71), a potom je usledila i optužnica protiv profesora Mihaila Đurića zbog krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ (neprijateljsko delovanje protiv društvenog i državnog uređenja; podsticanje i pozivanje na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije; zlonamerno i neistinito prikazivanja društveno-političkih prilika).

Profesor Mihailo Đurić je na javnoj raspravi o ustavnim amandmanima govorio i o neophodnosti otrežnjenja od zabluda prošlosti. „Očigledno je da je stvaranje nacionalnih država u zemlji u kojoj ni jedna od postojećih republika izuzev jedne, SR Slovenije, nije nacionalno homogena, krajnje ozbiljan i složen poduhvat. Mnogonacionalnost Jugoslavije ne znači prosto to da u ovoj zemlji živi više naroda, već da su ti narodi međusobno izmešani, isprepletani, sudbinski povezani. Baš zbog toga što su mnogi njegovi narodi raštrkani po svim jugoslovenskim krajevima, srpski narod je oduvek bio znatno više zainteresovan za Jugoslaviju nego bilo koji drugi narod u njoj. Nažalost, najčešće na svoju štetu. To danas treba glasno reći. Još za vreme Prvog svetskog rata srpski narod je nedvosmisleno pokazao da mu je pre svega stalo do zajedničkog života s drugim južnoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen. Velikodušno je odbacio Londonski pakt koji mu je nudio mogućnost stvaranja Velike Srbije, baš kao što je posle Drugog svetskog rata dostojanstveno prešao preko strahovitog zločina koji je nad njim počinjen. Više nego bilo šta drugo, danas je neophodno otrežnjenje srpskog naroda od zabluda prošlosti.“

Veće Okružnog suda u Beogradu je 17. jula 1972. godine profesora Mihaila Đurića osudilo na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine, a Vrhovni sud Srbije je 4. januara 1973. zatvorsku kaznu smanjio na devet meseci, koje je profesor izdržavao u Zabeli. Sa zatvorskom kaznom usledilo je i profesorovo proterivanje sa fakulteta. Zanimljivo je da poslednjih decenija drugosrbijanski liberalni aktivisti uporno predstavljaju Marka Nikezića, a pogotovo Latinku Perović kao korifeje demokratije u jednopartijskom sistemu, uprkos činjenici da su oni bili na čelu Saveza komunista Srbije (krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina) kada je dolazilo do najčešćih zabrana knjiga, filmova i pozorišnih predstava, te progona studenata i intelektualaca.

Posle pravosnažne presude o zatvorskoj kazni sedam nastavnika Pravnog fakulteta (prof. dr Andrija Gams, prof. dr Ružica Guzina, prof. dr Stevan Vračar, docent dr Branislava Jojić, dr Aleksandar Stojanović, asistenti Danilo Basta i Vojislav Koštunica) podneli su molbu (Republičkom sekretarijatu za pravosuđe i opštu upravu SR Srbije) za pomilovanje profesora Mihaila Đurića. Ovaj čin solidarnosti bio je opasan u društvu gde je svaki otpor kažnjavan. Posledice nisu izostale i svi oni će biti (na različite načine) udaljeni iz nastave na Fakultetu.

Danilo Basta, asistent profesora Mihaila Đurića, je udaljen iz nastave i za jednog mladog naučnika to je mogla biti presuda karijeri, ali Basta nije poklekao nego je taj period iskoristio drugačije: odvojili su ga od katedre, ali nisu mogli i od nauke. Radeći u Institutu za pravne i društvene nauke (1975–1984), Basta je nastavio sa ozbiljnim istraživanjima i objavljuje radove iz filozofije prava i političke teorije. Njegova doktorska disertacija o Fihteu i Francuskoj revoluciji (1978) i kasniji radovi o Kantu, Hajdegeru, Blohu, Šmitu; Kelzenu, prirodnom pravu i slobodi pokazuju da je njegov intelektualni napredak nastavljen uprkos izolaciji, te da je u tišini, daleko od akademskih podijuma, razvijao teme koje će postati njegov zaštitni znak. Njegova karijera, koja je kasnije obuhvatila i izbor za redovnog člana SANU i neprekidni naučni rad, služi kao dokaz da upornost i vernost idejama mogu imati dugoročnu vrednost, čak i kada kratkoročne posledice izgledaju užasne i nepodnošljive.

Sposobnost Danila Baste da stvara naučne radove u uslovima marginalizacije svedoči o dubinskoj posvećenosti filozofiji i njegovoj nezavisnosti od spoljnih uslova. Njegov rad nije bio beg od stvarnosti, već nastavak borbe za ideje koje je zastupao njegov profesor Đurić – o kritičkom mišljenju, istini, pravdi, slobodi i odbrani intelektualnog dostojanstva. On ove ideje nije samo prihvatio; živeo ih je. Njegova kasnija dela, kao što su Pravo i sloboda ili Večni mir i carstvo slobode, pokazuju da je održao Đurićev fokus.

Danilo Basta nije samo ostao odan Đuriću u trenutku njegove osude, već i kasnije, kada je zajedno sa Jovicom Trkuljom i Jovom Cvjetkovićem podneo zahtev za sudsku rehabilitaciju svoga učitelja, koji je uspostavio pravdu tek 2010. godine. Akademik Danilo Basta i profesor Jovica Trkulja najzaslužniji su i za osnivanje (2016) manifestacije Dan(i) Mihaila Đurića koji se svake godine održava i na kojoj se organizuju predavanja i razgovori o njegovoj ličnosti i delu. Osim toga, Danilo Basta je uredio i tri spomenice o svom profesoru – Kriza i perspektive filozofije (1995), Mišljenje u vrtlogu našeg vremena (2005), Čuvar dostojanstva filozofije (2012), te knjigu poetičnog naslova Prust i violina u Zabeli (2016), naslovljena prema jednoj životnoj epizodi Mihaila Đurića iz zatvora.

U životu velikih mislilaca postoje učenici koji njegova dela nastavljaju, ali je mnogo ređe da taj odnos pređe granicu akademske učionice i postane sudbinska veza. Jedan od takvih primera je odnos između profesora Mihaila Đurića i njegovog učenika Danila Baste. Njih dvojica su povezani ne samo ljubavlju prema filozofiji i slobodarskom duhu, već i zajedničkim iskustvom progona od strane vlasti u kome su se odbrana istine, odanost pravdi i težnja ka slobodi pokazale kao moralne i egzistencijalne kategorije. Istina, pravda i sloboda bili su teme ne samo njihovih tekstova nego i njihovih života.

Zato biografija Danila Baste nije samo pripovest o jednom naučniku, već i svedočanstvo o istinskom smislu učiteljsko-učeničkog odnosa. Ona pokazuje kako se hrabrost za istinu može preneti sa generacije na generaciju, i kako odanost jednom profesoru može postati odanost istini samoj. Akademici Đurić i Basta zajedno predstavljaju živu paradigmu onoga što filozofija može biti: ne samo mišljenje o svetu, već i hrabar čin u njemu. Danilo Basta nije bio samo učenik Mihaila Đurića; on je bio njegov saborac, sledbenik i nosilac njegovog intelektualnog nasleđa. Njegova spremnost da podnese sankcije zbog vernosti svom profesoru i njegovim idealima pokazuje da je filozofija za njega bila nešto više od akademske discipline – bila je praktikovanje slobode, istine i pravde u svakodnevnom životu. Iako je platio cenu, Basta je dokazao da se principi ne smeju žrtvovati radi udobnosti, i da upravo u vremenima progona intelektualna doslednost postaje najmoćniji otpor.

Danilo Basta je tako postao više od uglednog filozofa prava i akademika. On je postao primer kako lična vernost i moralna doslednost daju snagu jednoj naučnoj biografiji. Njegov život pokazuje da se najveći rezultati ne mere samo brojem knjiga i prevoda, iako ih ima obilje, već i spremnošću da se izdrži kada vlast pritiska, a naum ostane isti – biti veran istini i svome učitelju. Zbog toga je ličnost Danila Baste više od biografije jednog naučnika: ona je svedočanstvo da se sloboda, istina i pravda moraju braniti, čak i onda kada to znači život u senci zabrana. A upravo iz te senke on je izneo svetlo koje osvetljava domaću intelektualnu istoriju i služi kao primer drugima.

Pečat