Danas Srpska pravoslavna crkva slavi Sv. Stefana Štiljanovića
1 min read
Ikona Stefana Štiljanovića, kneza, dobrotvora i srpskog svetitelja iz Paštrovića, rad Stanoja Popovića 1740.
Na današnji dan, 17. oktobra naša Crkva slavi Sv. Stefana Štiljanovića.
Stefan Štiljanović je rođen u Paštrovićima u drugoj polovini XV vijeka. Bio je poslednji knez plemena Paštrovića. Izabran je na to mjesto u Manastiru Reževići. Zbog sukoba sa Mlečanima, svo imanje je ostavio svojem narodu i otišao u daleki Srem.
Stolovao je u utvrđenom gradu Moroviću boreći se sa Turcima koji su nadirali panonskom pitominom, čuvajući južne granice ugarskog kraljevstva. Pod naletima turske vojske, napušta Morović, i odvodi svoje podanike i ostali narod u Baranju, u grad Šikloš. Odande je branio zemlju i gradove od Turaka.
Poslije čuvene Mohačke bitke u Ugarskoj bijesni građanski rat i velika glad. Stefan Štiljanović, vidjevši u kakvoj su nevolji njegovi podanici, ponudi svoje odaje beskućnicima, odjenu bose i gole, nahrani gladne. Na kraju otvori ambare i podijeli žito narodu na zajam. Naredne godine bi slaba žetva, dužnici nastaviše da se zadužuju i niko ne imade ni da se prehrani dovoljno, a kamoli dug da vrati. Kad ovo viđe, Stefan sazva na Mitrovdan svoje podanike na brdo Đuntir, ne bi li im nekako pomogao. “Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi? Ja vas, braćo i sestre, danas vidim gladne i bose i nek vam je prosto dugovanje!” Stefan uze priznanice, pa ih baci u vatru, oprostivši dugove.
Stefan je umro 1543 godine. Sahranjen je na brdu Đuntir iznad Šikloša. Nekoliko godina kasnije, kada Turci uveliko vladaše Šiklošem, okupi se nekoliko viđenijih Srba koji odlučiše da potajno iskopaju Stefanov kovčeg i povezu ga u neki od fruškogorskih manastira. Izvadiše Stefanovo tijelo iz zemlje i položiše u novi kivot. Na odru su ležale neraspadnute mošti Stefana Štiljanovića, sa prekrštenim rukama na grudima. Kad to viđe, svjetina pade na koljena i mnogi gorko zaplakaše što im sveca nose sa Đuntira. Sveštenici i kaluđeri se stadoše moliti, a narod cjelivati mošti.
Tako prođoše kroz šest bogatih i lijepih manastira i dođoše do sedmog, ubogog i malog Šišatovca.“Uzmičući pred dušmanima od Paštrovića, preko Hercegovine, Bosne, Hrvatske: Slavonije, do Srema i Baranje, nastavi seobe Stefan Štiljanović i poslije predstavljenja Gospodu.
Hronike svjedoče da su šišatovački kaluđeri nosili u Velikoj Seobi, na izmaku vijeka, mošti svetog Stefana do Eduna i Lovre, nadomak Budima, skrivali ih pod naslagama koža i vunenih prostirki, čuvali u seoskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Žankurtoranu, zakopavali pod okriljem tmine u žile stoljetnih lipovih debala, urezujući krst na izbrazdanoj kori, nosili dalje na sjever, ostavljali u uvalama i špiljama, pa ih opet vraćali, na rukama, pjevajući i hvaleći Gospoda, kad minu pošast Turska.”
U toku Drugog svjetskog rata “Naročito povjereništvo NDH”, odnijelo je iz Šišatovca u Zagreb bogato ukrašeni, pozlaćeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa lijeve svetiteljeve ruke, zaderavši kožu domalog prsta i ostavivši mošti svetog Stefana Štiljanovića, umotane u pokrivače, da leže pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora. Poslije toga mošti svetog Stefana Štiljanovića su prenesene iz Šišatovca u beogradsku Sabornu crkvu.
Mitropolija
Postoje — i umetničkom slobodom i suvom matematikom prikazani, stvarni događaji.
Druga stvar — (para)digma (struke) i prisutnost u formiranju (oblikovanju javnog) mnjenja.
(od onomad)
Par stvari, za razmišljanje, treba,
„Od 21 episkopa petorica su ubijena, dvojica internirana i u internaciji umrla, dvojica premlaćena i prebačena u Srbiju gde su uskoro umrla, jedan držan u zatvoru zajedno sa Njegovom svetosti Patrijarhom, a zatim poslat u logor u Nemačku, a jedan u Italiju, a dvojica proterana sa svojih eparhija u Srbiju. Samo su njih desetorica ostali na svojim mestima. Jedna četvrtina sveštenika je poubijana (oko 700), oko 300 pomrlo prirodnom smrću, jedna trećina proterana u Srbiju, oko 400 bilo je u logorima u zemlji i u zarobljeništvu, a samo jedna četvrtina sveštenika ostala je na svojim mestima. Jedna četvrtina manastira i crkava je porušena a skoro polovina od ukupnoga broja manje ili više oštećena. Samo u Gornjokarlovačkoj eparhiji od 189 crkava porušeno je i popaljeno 175, a 14 ostalo. Od 8,500.000 vernika 1,200.000 je poginulo ili ubijeno. Ratna šteta crkve iznosi 7 milijardi predratnih zlatnih dinara…“ ( Vidi: Glasnik SPC, Beograd, broj 1 – 3, mart 1951., strana 10.)
https://pp.userapi.com/c840526/v840526260/169f0/bayWzxabHdw.jpg
CRNI PAS, iz Seoba Stefana Štiljanovića, Mikica Ilić
Uzmičući u neprekidnoj borbi pred agarjanskom silom, veliki despot Stefan Štiljanović od Paštrovića, hodeći Hercegovinom, Bosnom, Hrvatskom i Slavonijom, pobode na ušću Studve u Bosut krvavi barjak cara Uroša i sazida grad Morović 1498. godine, u čast Presvete Bogorodice. U rukopisnom mineju morovićkog hrama, s kraja XVII veka, za mesec septembar, pri dnu trideset osme stranice, između požutelih listova, stoji zapis „grešnog inoka Damaskina Moračkog“ :
„…Zakle se tad despot Stefan, spuštajući u gradske temelje zapis, kotlić sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kašičicu, da se dalje neće seliti pred osmanlijskim naletima i da će srpsko ime sačuvati u Sremu…“
Mnogi Agarjanin izgubi glavu tih godina pod zidinama, ne videvši sjaj i slavu Stefanovog Morovića. Tukao se Štiljanović hrabro sa azijskim nevernicima, ali kako to često biva, veća mu je opasnost pretila iz sopstvene kuće.
Stefanova žena, lepa Mađarica, hoteći da iskoristi veliku muževljevu ljubav, naumi tajno, uz pomoć katoličkog župnika, da prevede Stefana u svoju veru. Ne mogavši da otrpi suze ljubljene žene, Stefan joj dopusti, posle mnogo molbi, da svoju crkvu podigne izvan gradskih zidina.
Mađarica već beše prevela u unijatsku veru vojvodu gradinskog i još nekoliko sremskih velikaša, a kad Stefan ode u jedan od bojeva sa Turcima, otpoče zidati crkvu zapadnoga zakona na Klisi, pod šumom, s druge strane Bosuta. U službenoj zabelešci visokog kraljevskog činovnika Alfreda fon Krausa, pod brojem 583-1499, na šestoj stranici leže podaci o otpočinjanju radova na rimokatoličkom hramu „u rackom gradu Moroviću“, zatim predračun neimara o ceni izgradnje i završnih radova, pregled utrošenih sredstava, spisak priloga visokog plemstva i klira, novac koji odorbrava kancelarija Njegovog Kraljevskog Visočanstva, kao i druge pojedinosti vezane za izgradnju crkve.
Zidajući crkvu, lukava Mađarica se doseti, pa okrenu Božji hram ka istoku, namenuvši ga zapadu, ne bi li Stefana lakše na poklonjenje dovela i pounijatila. Najposle, naredi majstorima da crkvena vrata otvore u visini struka, da bi se poklonio veri zapadnoga zakona svako ko uđe u bogomolju. Mnogi Stefanov podanik na prevaru, mnogi iz neznanja, ali ponajviše iz čiste koristi, pređe u veru unijatsku, ne bi li se despotici dodvorio.
Kad se despot Stefan vrati iz vojne i ujaha u grad pod krvavim barjakom, ugleda mnoštvo nepoznatog naroda kako se tiska ulicama Morovića. Ne poznade Stefan svoje sluge, sarače i potkivače, izmenjenih lica. Ostadoše mu strani dunđeri i ćurčije, grnčari i perjanici sa kojima je do juče jedan hleb jeo. Ne poznadoše ni oni njega jer im duša beše pocrnela, pa ga zasuše kamenicama i isteraše van gradskih zidina.
Obuze Štiljanovićevo srce velika tuga, a dušu preplavi žalosni plač za izgubljenim srpskim glavama koje je trebalo iznova seći, razdvajajući veru od nevere. Hodeći ispod zidina izmenjenog grada, Stefan siđe do reke i, umivši se, pogleda preko vode u čudesnu građevinu pod šumom. Videvši da je to crkva, despot poželi da se u njoj pomoli, pa potera svojeg vranca preko drvenog mosta.
Objahavši nekoliko puta oko hrama, zadivi se njegovoj velikoj krasoti. Najposle, siđe s konja i stade pred ona vrata, ali ne pade mu u oči, kao što bi svakom drugom, gde su neobično niska, no primeti odmah da su zatvorena i poznade po tome da to nisu vrata od crkve pravoslavne.
Silna ljubav prema lepoj ženi nagonila ga je da uđe u crkvu i potraži je među nepoznatim svetom koji je stalno pristizao i ulazio unutra, ali ga ljubav Božija nauči da obraz ne ukalja, te se okrenu leđima prema ulazu i natraške uđe u bogomolju, ne poklonivši se.
Kad ga Mađarica ugleda gde natraške u hram ulazi, okrenuvši leđa biskupima i kardinalima koji držahu u rukama svete darove, prazno srce joj preplavi velika mržnja, te odmah ode vojvodi i župniku u Gradinu, ne pogledavši ga u oči.
Odande udari na Stefana sa pounijaćenom vojskom u isti mah kad i Turci sa juga i istoka, pa se despot sa šačicom vernih povuče na sever, u Baranju. Mađarica zasede u praznom gradu, na prazan presto, gospodareći praznim podanicima, a oni što dušu sačuvaše, nazvaše grad: „MORO ‘ IĆ“ , plačući nad Štiljanovićevim odlaskom.
Napuštajući Morović i Srem, Stefan poštedi život vojvodi gradinskom jer mu hleb koji pojede u njegovoj kući branjaše da ga pogubi, ali zato baci kletvu na njega i svoju bivšu ženu. Ondašnje hronike beleže čudesni događaj: mnogi obraćenici umreše od gladi pored punih magaza žita, jer se „seme svakoje po ambarima i oranicama u crni kam preobraćaše“.
Vojvoda od Gradine, kad mu Agarjani leđa okrenuše i grad osvojiše, siđe u donje lagume da njima hodi proklet do sudnjega dana.
Još se samo ponekad u zvezdanim noćima može videti Stefanov crni pas kako luta zidinama razrušenog grada, čekajući gospodarev povratak.
https://www.orthphoto.net/photo/200712/24483.jpg
…“Galipoljski Srbi: Preživeli Osmanlije, nestali u Jugoslaviji
Stravična sudbina „sremskih prognanika“ govori o stradanju dugom pet vekova, ali i opominje. Vremenom asimilovani, matica ih zaboravila. U Makedoniji trenutno živi samo 12 Srba Galipoljaca
Srbi iz Srema i Beograda, branioci poslednjeg ostatka srpske despotovine, poklekli su pred osmanskom invazijom početkom 16. veka. Osmanlije su ih zbog nepokornosti u okovima preselile u Carigrad i na Galipoljsko poluostrvo. Najveći deo se u narednim vekovima stopio sa okolnim stanovništvom, samo su sremski izgnanici u selu Bajramčik 400 godina čuvali svoj nacionalni identitet, jezik, veru i nadu da će se jednog dana vratiti u otadžbinu.
Želja im se ispunila 1922, kad su došli u Jugoslaviju, ponosni što su sačuvali srpski identitet. Posle 1945. za pola veka stvaranja veštačkih nacija u SFRJ po receptu Kominterne, Galipoljski Srbi su nestali.
– Posle neverovatne odiseje više od 1.100 Galipoljskih Srba došlo je 1922. u selo Pehčevo na krajnjem istoku današnje BJR Makedonije. Na nadgrobnim spomenicima do Drugog svetskog rata vidi se da su sahranjivani pod starim prezimenima na „ić“. Posle rata na grobnicama istih porodica pišu prezimena koja se završavaju na „ski“. Od 73 porodice Galipoljaca koje su došle u Pehčevo na poslednjem popisu 2002. samo 12 stanovnika ove varošice izjasnilo se kao Srbi – kaže istoričar Borisav Čeliković, urednik edicije „Koreni“.
– Reč je o antropogeografskim istraživanjima porekla naselja i porodica Srba na svim našim etničkim prostorima. Među tim sagama o seobama našeg naroda, najintrigantnija je ona o Galipoljskim Srbima – smatra Čeliković, koji je nedavno posetio Pehčevo u potrazi za Galipoljcima.
Otkrio je da se oni danas izjašnjavaju kao Makedonci.
– To je očekivano jer ih je matica zaboravila. Pretapanju u novu naciju doprineli su i prirodni procesi mešanja i stvaranje veštačkih nacija u SFRJ. Tek tad su Galipoljci izgubili nacionalni identitet i zaboravili jezik koji su čuvali vekovima – konstatuje Čeliković.
Odiseja „sremskih prognanika“ počinje posle propasti despotovine, kad turski hroničari beleže da Srbi sa „ostrva Srem“, kako su nazivali prostor između Save i Dunava, i dalje žestoko brane svoje utvrđene gradove, pre svih tvrđavu Šabac i rezidenciju despota, prestoni grad Kupinik. Ipak, njihova hrabrost nije mogla da zaustavi invaziju. Srem je opustošen, a osmanska vojska je uspela da u obruč zatvori Beograd, koji je pao 1521. posle junačke odbrane. Malobrojnu ugarsku posadu Osmanlije su pustile na slobodu, ali ne i nepokorne Srbe. Sremci i Beograđani su pod pratnjom turskih vojnika krenuli na dugi marš ka Carigradu.
– Tvrđave Kupinik, Bareš, Zemun i Slankamen osvojene su velikim zalaganjem boraca. Predvodnici otpora i oni koji su se uporno suprotstavili bili su zarobljeni i stavljeni su u lance. Da bi se upokorili i postali poslušni, prebačeni su u okolinu Carigrada – zapisao je turski hroničar Bostan.
Srpsko gradsko stanovništvo naseljeno je u Carigrad, u kvart koji se i danas zove Beogradska šuma, a „nevernici prognani iz Srema“ upućeni su na Galipolje.
– Njih oko 2.000 naseljeno je u devet sela na Galipolju. Zabeležena su imena Pavle, Radoslav, Radovan, Marko, Jovan, Miloš, Vuk, Radič, Lazar… S vremenom se deo Srba islamizuje, a deo helenizuje pod snažnim uticajem Grka iz okolnih sela i grčkog sveštenstva, jer je služba na srpskom bila zabranjena – kaže Čeliković.
Ipak, Sremci u selu Bajramič ostali su nepokolebljivi i zadržali su jezik i običaje daleke otadžbine.
– Oni predstavljaju jedinstven fenomen. U potpunom okruženju Turaka, Grka i Bugara, oni su uspeli da četiri veka očuvaju svoj etnički indentitet, iako nisu imali nikakvu vezu s maticom – navodi Čeliković.
Turski dokumenti u kojima piše da je deo „sremskih izgnanika“ u 17. veku pobegao s Galipolja, stigao u Srbiju i uključio se u austro-turske ratove. Kad su se Austrijanci povukli ostavljajući Srbe na cedilu, Turci su kraj Jagodine ponovo zarobili deo Galipoljaca. Jednu grupu su odveli na opustele posede u pirotskom kraju, a drugu u Niš, u četvrt koja se i sada zove Jagodin-mala. Već na početku sledećeg austro-turskog rata 1737-1739. pirotska raja – Galipoljci – isterala je Turke iz svoje nahije. Turski prodor iz Sofije 1737. počeo je pokoljem ovih ustanika.
– Stanovništvo pirotske nahije krenulo je za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je 1740. i dozvoljen mu je povratak na svoja ognjišta. Deo Galipoljskih Srba vratio se u opustelu Srbiju, u Temnić, u blizini Jagodine – otkrila je dr Radmila Tričković.
Novi preokret u život Galipoljaca u Bajramiču donose balkanski ratovi. Srpske trupe dolaze u pomoć bugarskoj vojsci i oslobađaju evropski deo Turske. Razjareni Turci i pridošli muslimani iz Bosne bes zbog poraza iskaljuju na Galipoljskim Srbima. Oni uz velike peripetije dobijaju odobrenje za seobu u Srbiju i dolaze u tek oslobođeno Skoplje.
– Vlasti su im odmah dodelile zemlju gde je bilo razmereno zemljište za građenje kuća, pa je već i kamen donet, kad izbi Prvi svetski rat i prekide taj rad na naseljavanju ovih Srba u okolinu Skoplja – zapisao je naš čuveni etnolog dr Milenko Filipović.
U jesen 1915. deo Galipoljaca kreće sa srpskom vojskom prema Albaniji, ali ih na Kosovu sustižu Bugari i odvode u internaciju, kao i one koje su zatekli u Skoplju. Veći deo uputili su u sela oko Niša i Aleksinca, da rade kao sluge i nadničari, a manju grupu šalju u Plovdiv.
– Po okončanju Prvog svetskog rata, pogrešno obavešteni od nekih grčkih vojnika da je Bajramič zauzela Grčka, Galipoljci krenu da se vrate u svoje selo. Posle 40 dana putovanja u Solun su stigli početkom 1919. Tu ih je sačekalo veliko razočaranje, u Bajramiču su još bili Turci. Neki su se odmah vratili u Skoplje, a Grci ostale upute u selo Lutru, gde su ostali jednu i po godinu i mnogi stradali od raznih bolesti – naveo je Filipović.
Mirovnim ugovorima iz 1920. Bajramič je pripao Grcima i Galipoljski Srbi su iz Lutre krenuli u svoj kraj.
– Nažalost, dolazak u Bajramič 1920. nije doneo mira već znatno umanjenoj grupi Srba pošto su neki pomrli, a neki ostali u Plovdivu, Skoplju i Solunu. Septembra 1922. posle po Grke nesrećnog grčko-turksog rata, Bajramič je pao ponovo pod Turke – piše Filipović.
Galipoljski Srbi su morali da beže glavom bez obzira pred novim turskim pogromima hrišćana.
– Ovog puta nisu mogli gotovo ništa da ponesu od imanja. Dok su ranije nosili stalno sa sobom i zvono iz svoje crkve, prilikom ove seobe nisu mogli, nego su ga bacili u crkveni bunar. Mnogi nisu poneli ništa sem ikona – zabeležio je Filipović.
Bežeći, stigli su do Soluna, gde su se obratili za pomoć srpskom konzulu moleći da budu preseljeni u Srbiju. Krajem decembra u planinsko selo Pehčevo stigle su 73 porodice Galipoljskih Srba i useljene su u napuštene turske kuće.
– I danas su potomci Galipoljskih Srba žive u Pehčevu grupisani u gornjem delu varoši. Govor starih Galipoljaca znaju samo oni najstariji, i sa njima će nestati ta snažna nit koja je vekovima bila veza sa zavičajem predaka – smatra Branisav Čeliković.
Ipak, dodaje on, još ima nekoliko Galipoljaca koji pamte svoje poreklo i pretke. Jedan od njih je i Ljupče Galzov, čiji je otac bio je vrlo ponosan na srpsko poreklo, pa ga je u srednju školu poslao u Jagodinu, a potom na fakultet u Beograd.
– On nas je odveo do kapele Svete Petke, gde Galipoljci čuvaju svoju najveću svetinju – ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve – koju su sa sobom nosili tokom svih seoba. Tu se poslednji Galipoljski Srbi mole da njihovi potomci ne zaborave korene. Da ne dožive ono što se već zbilo sa mnogim drugim srpskim zajednicama i pojedincima van državnih granica Srbije, tokom 19. i 20. veka, a dešava se i danas, kao što će se sve više dešavati u vremenu koje dolazi – zaključuje Čeliković.
NESTALI ZBOG NEBRIGE
Sve studije o vekovnoj odiseji „sremskih izgnanika“ prvi put su sakupljene i objavljene tek krajem 2012. u knjizi „Galipoljski Srbi“ edicije „Koreni“ u izdanju „Službenog glasnika“ i SANU. – Cilj „Korena“ je da u 80 knjiga objavi na jednom mestu sve studije napisane o naseljima i poreklu srpskog stanovništva, od Galipolja do Bele Krajine u Sloveniji, od južne Italije do srpskih naselja u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji i Ukrajini. Osnovu čine studije objavljene u „Srpskom etnografskom zborniku“ Srpske kraljevske akademije. Nažalost, ovakva ozbiljna proučavanja srpskog etničkog prostora praktično su prestala polovinom 20. veka. Zbog takve nebrige matice, Srba u udaljenim enklavama više i nema, jer su potpuno asimilovani…“
Pogledati, lagano sve
pa se vrati
na 1.16.30
Dugo putovanje u Jevropu
https://www.youtube.com/watch?v=TQFpi3Oe-as