Danas je Sveti Amfilohije Ikonijski

Sveti Amfilohije, zemljak, drug i prijatelj svetog Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i drugih velikih svetitelja iz četvrtog stoleća, rodio se u Kesariji Kapadokijskoj. Otac mu se takođe zvao Amfilohije i beše rođeni brat blažene None, majke svetog Grigorija Bogoslova. Beše to čovek velikoga uma i veoma obrazovan; pritom vrlo dobre duše, pobožan i krasnorečiv on beše od velike pomoći srodnicima i njihov nastavnik u mnogome. Brinući se o svojoj deci, on im dade divno obrazovanje i vaspita ih u duhu hrišćanske vere i pobožnosti. Njegov mlađi sin Amfilohije, postavši punoletan, beše najpre ritor i advokat. Ali, pošto još u ranoj mladosti beše zavoleo Boga više svega, on po savetu svetog Grigorija Bogoslova ostavi metež svetski i sujetu i povuče se u pustinju, u jednu pešteru, gde stade voditi monaški, strogo podvižnički život, usrdno služeći samo jedinome Bogu. Tu on provođaše vreme u molitvi, čitanju Svetoga Pisma i postu. Tako on u sveštenim podvizima samoumrtvljenja i sebeobestrašćenja prožive četrdeset godina. Tada ga Gospod izvede na drugi podvig: podvig arhijerejskog služenja Crkvi.

Kada umre episkop Ikonijske crkve zvani Jovan, angeo Gospodnji javi se Amfilohiju noću i reče mu: “Amfilohije, idi u grad, i pasi duhovne ovce”. – Ali Amfilohije ne hte. Naredne noći opet mu se javi angeo Gospodnji i reče mu: “Idi u grad, Amfilohije, i pasi ovce koje ti Bog uručuje”. – No Amfilohije ni ovoga puta ne posluša angela, jer smatraše da je ovo javljenje prelest od zlog duha, i govoraše u sebi: “zna se i Satana pretvarati ponekad u angela svetla”. – Međutim treće noći angeo, došavši k njemu, pozva ga: Amfilohije, ustani s postelje! – Ustavši brzo, Amfilohije malo uplašen reče: Ako si angeo Božji, onda stanimo oba na molitvu. – I priklonivši glavu Amfilohije poče pevati: “Svet je, Svet, Svet Gospod Savaot, puno je nebo i zemlja slave Njegove” …; no i angeo pevaše s njim zajedno. Zatim ga angeo uze za desnu ruku i povede u crkvu koja se nalazila nedaleko; i pred njima se vrata crkvena sama otvoriše. Kada oni uđoše unutra, Amfilohije ugleda veliku svetlost i mnoštvo ljudi u belim odeždama, koji ga uzeše, privedoše oltaru i dadoše mu u ruke Sveto Evanđelje, govoreći: “Gospod s tobom!”

A jedan od njih, izgleda, najstariji, gromko uzviknu: “Pomolimo se svi!” Zatim poče govoriti: “Sveta blagodat postavlja brata našeg Amfilohija za episkopa grada Ikonije. Pomolimo se svi za njega, da blagodat Božija bude na njemu”.

Posle molitve svi se oprostiše s Amfilohijem, i postadoše nevidljivi. A Amfilohije stajaše sam, čudeći se izvanrednom viđenju i svom neobičnom posvećenju za episkopa, i moljaše se Bogu predajući sebe svetoj volji Njegovoj. Čim pak poče svitati, Amfilohije izađe iz crkve i krenu u svoju pešteru. I gle, na putu ga sretoše sedam episkopa koji se behu iz okolnih gradova sabrali u Ikoniji radi izbora i postavljenja episkopa tome gradu. Njima beše naređeno od Boga da pronađu crnorizca Amfilohija.

Stoga, izišavši iz Ikonije, oni svuda tražahu tog blaženog oca, i susrevši ga najzad na putu oni ga upitaše: Jesi li ti Amfilohije? Kaži nam istinu, jer je svaka laž od nečastivoga. – On im smerno odgovori: Ja sam grešni Amfilohije. – Oni ga onda česno povedoše u crkvu da ga hirotonišu, ali im on reče: Pošto je Bogu ugodno bilo da vam ukaže da mene nedostojnog i grešnog izaberete za episkopa, onda ne treba i nadalje kriti i prećutati čudesna dela Njegova, nego smo neizostavno dužni objaviti ih i za sve odati hvalu Bogu.

I sveti Amfilohije im ispriča sve od početka, kako on prošle noći bi od angela posvećen za episkopa. Čuvši to, episkopi se veoma udiviše i uzneše blagodarnost Bogu za takvo čudesno posvećenje Amfilohija, i ne usudiše se da ga ponovo posvećuju, nego mu se sa strahom i poštovanjem pokloniše i s ljubavlju ga celivaše, pa ga na arhijerejski presto posadiše za carovanja Valentinijana i Valenta.

Sveti Amfilohije mnogo godina pasijaše stado Hristovo, jer se život njegov produži sve do carovanja Teodosija Velikog i njegovih sinova. Kao učitelj pravoslavne vere on se boraše protiv Arijeve jeresi, pretrpe mnoga gonjenja i muke od jeretika, bejaše sapodvižnik svetih Otaca u borbi protiv bogohulstva Evnomijeva, i na Drugom Vaseljenskom Saboru mnogo vojevaše protiv duhoborca Makedonija i pristalica jeresi Arijeve. Zbog takve revnosti za veru i zbog visoko vrlinskog života svog sveti Amfilohije beše slavljen svuda i beše voljen od svetih Otaca, naročito od svetog Vasilija Velikog i svetog Grigorija Bogoslova, koji ga smatrahu za svoga prisnog prijatelja i behu s njim u prepisci.

Za carovanja blagočestivog cara Teodosija Velikog sveti Amfilohije ode k caru i moli ga da u svima gradovima zabrani molitvene skupove arijanaca. Ali car ne hte to učiniti, da ne bi u očima naroda ispao nasilnik. Tada sveti Amfilohije otide iz dvorca potišten. Međutim, posle nekoliko dana on opet dođe u carevu palatu, i kao mudrac učini stvar dostojnu sećanja: pokloni se caru koji seđaše na prestolu ukazujući mu dužno poštovanje, a na sina njegovog Arkadija koji nedavno beše postao sacar ocu i seđaše kraj oca on i ne pogleda, niti mu odade dužno poštovanje. Car Teodosije pomisli da se Amfilohije zaboravio i naredi mu da i Arkadiju ukaže dužno poštovanje. “Dosta je, jer je ukazano dužno poštovanje caru”, odgovori Amfilohije. – To silno razgnevi cara Teodosija, i on, ne dozvoljavajući nepoštovanje prema svome sinu, naredi da blaženog Amfilohija s porugom isteraju iz dvorca. Tada sveti Amfilohije reče caru: Vidiš li, care, kako ti ne podnosiš nepoštovanje prema tvom sinu i kako se gnjeviš na mene? Tako i Bog Otac ne podnosi nepoštovanje prema Sinu Svom, i odvraća se i nenavidi one koji hule na Sina Njegova i gnjevi se na one koji se druže sa sledbenicima proklete jeresi njihove.

Tada bi jasno caru zašto sveti Amfilohije ne ukaza dužno poštovanje sinu njegovom, eda bi na taj način pokazao da Bogu Sinu pripada podjednako poštovanje sa Ocem. Zadivljen mudrošću svetog Amfilohija, car ustade sa prestola, prekloni se svetitelju i zamoli oproštaj od njega. I odmah car Teodosije razasla po celoj carevini naređenje: da se iz svih gradova proteraju svi arijanci, pa makar silom i pretnjom.

Tako sveti Amfilohije očisti Crkvu Hristovu od jeretika. Oko tog vremena prodre u Likaonsku oblast jeres mesalijana. Sveti Amfilohije revnosno branjaše Crkvu svoju i od ove zaraze. On izobličavaše jeretike i lično, i silom svoje bogomudre reči; a posle toga učestvovao je na saboru Sidskom u Pamfiliji, gde ta jeres bi osuđena. U to vreme sveti Amfilohije dostiže tako savršenstvo, da je molitvama svojim isceljivao bolne. Dostigavši duboku starost, sveti Amfilohije s mirom se upokoji u Gospodu.