Дан када је исписана једна историја: 38 година од реченице „НИКО НЕ СМЕ ДА ВАС БИЈЕ“!
На данашњи дан, 24. априла 1987. године Слободан Милошевић, тадашњи предсједник Предсједништва Савеза комуниста Србије, посјетио је Косово поље и дао подршку Србима с Косова и Метохије који су се жалили на све агресивнији национализам косовских Албанаца. Та подршка симболично је изражена реченицом: „Нико не сме да вас бије“.
Милошевићеви критичари тврде да су те речи биле националистичке, али су зато његове присталице сматрале да је њима покушавао народу да стави до знања да неће трпети кршење људских права у јужној покрајини. Иван Стамболић је касније рекао да је тај дан означио крај Југославије.
Реченица „Нико не сме да вас бије!“, коју је Слободан Милошевић изговорио у маси Срба током посете Косову и Метохији ушла је у антологију. За неке је то био „српски национализам“, за друге „српски патриотизам“.
Тог 24. априла 1987, кад је Милошевић ту поруку изговорио на Косову и Метохији међу масом окупљених Срба, уместо њега, на Косово је требало да иде Иван Стамболић, тадашњи челник Савеза комуниста Србије. Милошевић је тамо отишао на његов захтев.
Затекао је велики број Срба са Космета који су већ од албанске побуне 1981. на Косову и Метохији — када су и испостављени први захтеви за независношћу — живели у стању сталне репресије албанских сепаратиста.
Полиција, која је у то време била већином албанска, ограђивала се од било каквог дејства како би заштитила Србе који су већ тада живели у сенци нарастајуће политичке моћи већинских косовских Албанаца. Под таквом пресијом, Срби су почели да се самоорганизују како би заштитили своје куће од сад већ честих екстремистичких претњи и напада.
Силовања, убиства, претње, уништавање имовине, али чињеница да су судство и полиција били под албанским руководством, утицали су на то да држава није могла да заштити Србе.
Милошевић је био послат да смири наше сународнике. Али, ствари су већ отишле предалеко. Толико далеко да су Срби после Слобиног ватреног говора са свечане бине буквално вребали шансу да му се лично обрате — како би били сигурни да их је неко чуо. Срби са Косова вапили су за директним контактом са Београдом, а Милошевић је био ту. Хиљаде Срба гурало се како би стигло до Слободана док је он покушавао да уђе у Дом културе на Косову Пољу.
Милошевић је примио српске представнике, али је, док је разговор трајао, полиција, претежно албанског етничког састава, плашећи се насиља, употребила палице да удаљи масу од Дома културе.
Срби су почели да узвикују: „Убице“! и „Ми смо Титови, Тито је наш“.
Милошевић је изашао да види шта се дешава. Са балкона Дома културе одржао је говор који је требало да умири масу, али десило се супротно. Када је кренуо да излази, Срби су хтели да му приђу ближе. Милиција је покушавала да их потисне.
Настало је свеопште комешање. Један од Срба је узвикнуо Милошевићу:
„Али, бију нас! Бију нас!“ (мислећи на поступак милиције према демонстрантима).
Милошевић се тада окренуо ка том делу гомиле и прилично јасно и гласно изговорио антологијску реченицу:
„Нико не сме да вас бије!“
То није била реченица само политичара, већ и реченица обичног човека. Она је на неки начин одредила судбину Срба на Косову и Метохији. Милошевићеви критичари тврде да су те речи биле националистичке, али су зато његове присталице тврдиле да је тиме покушавао народу да стави до знања да неће трпети кршење људских права у тој покрајини.
О Косову све до пролећа 1987. године Слободан Милошевић није јавно износио свој однос према том проблему. О кризи у покрајини држао се званичне одлуке партијских форума. Она је гласила отприлике овако: “На дијелу је контрареволуција оличена у албанском национализму и ирендентизму против које се треба борити сходно интересима радничке класе и политици братства и јединства.” Управо ће на промјени односа према косовском питању Милошевић свега пет мјесеци касније однијети побједу на антологијској Осмој сједници и постати нови вођа Србије.
Кључни обрт догодио се 24. априла, када је Милошевић у покушају да умири узаврелу крв Срба и Црногораца дошао у Косово Поље. Ситуација је била напета. На таласу петиције 2.016 незадовољних Срба иза које је на крају стало више од 80.000 потписника с краја 1985. године јачао је дух буне. Незадовољство је пријетило да ескалира или у сукоб или у масовни егзодус. Стање је пријетило да се отме контроли. Србима је стигла подршка више од 200 интелектуалаца – академика, професора, књижевника и умјетника из Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања. Косово је постало тема број један у београдској јавности.
Све остало је историја…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Тешко је против чињеница. А оне кажу да је Милошевић стао на чело српског народа у једном од најтежих периода у историји. Али, једно је стати, а друго дјелати. Покренуо је талас протеста који су означили крај СФРЈ, а да није имао излазну стратегију. Прва грешка је да је против Срба окренуо Америку. Одбијао је чак да разговара са америчким амбасадором Цимерманом. Друга грешка је да се држао става да је савез комуниста једина права опција. Његова супруга је чак заговарала кинески социјализам. Трећа грешка је рат у Словенији и држање официрског кадра ЈНА на челу српске војске, Кадијевића и Аџића. Четврта је што је окренуо леђа Србима у Хрватској и продао их Туђману, тај догађај је прећутао. Пета грешка је што је увео економску, војну и политичку блокаду Србима у Босни. Шеста грешка је јер проблем Косова није решавао одмах по доласку на власт, а могао је лагано, већ је лешинарио гласове Срба са Косова зарад личне власти. Седма, ужасна грешка, јер је ушао у посао са шверцом дувана и оружја преко свог сина Марка Милошевића. Осма још ужаснија, јер је са црногорским кадровима Ђукановићем и Булатовићем увео земљу у рат. Девета јер је потписао Кумановски споразум што је заправо био чин капитулације. Све у свему човјек недостојан позиције на којој је био у најтежем историјском тренутку по свој народ, комунистички апартчик жељан власти, без јасне националне визије, несвјестан историјских прилика и без адекватне спољнополитичке орјентације. Успио је да баци у блато све оно што је српски народ крваво остварио у Кумановском, два балканска и два свјетска рата. А требало је само дати пар војних база Сједињеним Америчким Државама. Ето тако.
Милошевић је херој и лик,за ове гњиде данас.Није.дозволио пљачкашку приватизацију,био је за народ,једина мана му је издаја од супруге,а то што је шверцовао дуван за државу и нафту је био стицај околности.Да се разумемо,мислио је да са жидовима може на договор,али су му жидови сервирали рат зарад пљачке Косовскога блага.Докле иједан Србин живи,треба да се залаже за прогон жидовскихбандита са Балкана.Слава Слобу Милошевићу!
Разумијем комуњаре што величају овог губитника, али не разумијем Србе, да ли смо толико пропали? Прво, овај није спасио Косово, него га изгубио уз губитак недужне дјеце, нејачи и осталих, и то српских, срам вас било и да је мало! Па он се одрекао свог оца Светозара, богослова и наставника руског језика, честитог и поштеног човјека, он и брат нису имали ниједну особину својих предака јер су васпитавани у Пожаревцу. Милошевић никад није рекао да је Србин до само да је Југословен и комуњара и хтио је да буде нови Тито. Све је изгубио и његово име не треба да се спомиње у српском роду. Докле ће комунизам да једе Србе? Докле? Докле ће комунистичка багра да нас јаше, краде и убија. Имали храбрости да се стане на пут томе. Да се врати стара права историја, да се пониште све одлуке комуниста и да почнемо да живимо и радимо.
СЛОБО, СЛОБОДО!
Стрико каже да су они тада певали
и славили свога и народног Вожда.
То је Србин, Херој! Херој!Јасно. Грдно је погријешио, жалио је,
био предобар и мек, а гадови одсвуд опколили.
„Име што му на Крштењу да’ше
Народ њему и себи клицаше.
Дивно име што слути слободу,
Ако Бог да своме Србском Роду.“
RodoSloVe, Slobodo Moja….
Ako Bog DA, Rod Ce Docekati….
ZiVio Mi, Sokole….
СЛОБО! СЛОБОДО!
Грешном Сину Васојева Рода,
У имену живјела слобода.
Проговори ка’ што су и стари,
Заузеше Косово Шиптари,
Но бранимо, имали Србина?
Косово је Србска Отачбина,
Људском крвљу земља потопљена,
Са сузама бола заливена.
Пред Богом је Србска
Земља Света,
Србину је преча од Свијета.
Не предајемо Космет Шиптарима,
Срб је Христов докле Људи има.
Невјере нам вазда о злу раде,
Крв попију, па се потом сладе.
Коло игра опет се окреће,
Биће Среће и после несреће.
-Нико не сме више
да нас бије,
Сви смо Народ Слободне Србије!-
Слобо! Слободо!
Покој Твојој Души и Вјечнаја памјат.
А Србима Вјера у Бога и Љубав за Земљу, Храброст и Јунаштво, Побједа над сваким врагом и непријатељем Рода!.
Лазар је дао живот за Космет, дао га и Слоба. У рат за светиње оба одоше.
Milošević Slobodan je bio komunista, ali i bankar pod američkom zaštitom, pa vi pričajte do zore i lažite narod. Njegov učinak je: izgubljena Slovenija, izgubljena Bosna, izgubljena Hrvatska, izgubljen dio Srbije Kosovo, koje je on ,,branio“, izgubljena Makedonija i to krvavo, sa izgubljenim mladim srpskim životima, a sve da bi sačuvao prslu Jugoslaviju, KPJ, i sebe postavio kao novog Tita. Internetom kruže komunističke bajke o njemu kao ,, junaku“ i ,,mučeniku“ koji se nikad nije izjasnio kao Srbin, nego kao Jugosloven i komunjara i koji nikad nije ličnoi ratovao, nego preko nečijih pleća. Zna se dobro ko ga je gurnuo u rat i poslije mu okrenuo leđa. Samo zbog pogibije nedužnih radnika RTS treba da odgovara postuhumno, a za ostalo da ne spominjemo. Komunsti ne spavaju, rade i pokušavaju opet da nam unište bilo kakvu svijetlu mogućnost. Znamo kakva je bogatstva imao on, njegova supruga i njegov sin, a o tome kad je stvarno preminuo i kakav je imao stvarni tretman u Hagu ( gdje su sklanjali i one koje bi neko likvidirao) može se pročitati u knjizi ove godine koja je izašla u izdanju jedne poznate beogradske izdavačke kuće. Još da vam ostavim adresu i broj.
OVe su Rijeci Pocetak Drugog KosoVskog Boja….~Vladimir Krsljanin….
OVe su Rijeci RODJENJE NOVOG KOSOVSKOG VELIKOMCENIKA….
I Kada Neki Zele da ZaboraVe…. ISTORIJA NEUMITO PAMTI….