Dan kada je ispisana jedna istorija: 38 godina od rečenice „NIKO NE SME DA VAS BIJE“!
Na današnji dan, 24. aprila 1987. godine Slobodan Milošević, tadašnji predsjednik Predsjedništva Saveza komunista Srbije, posjetio je Kosovo polje i dao podršku Srbima s Kosova i Metohije koji su se žalili na sve agresivniji nacionalizam kosovskih Albanaca. Ta podrška simbolično je izražena rečenicom: „Niko ne sme da vas bije“.
Miloševićevi kritičari tvrde da su te reči bile nacionalističke, ali su zato njegove pristalice smatrale da je njima pokušavao narodu da stavi do znanja da neće trpeti kršenje ljudskih prava u južnoj pokrajini. Ivan Stambolić je kasnije rekao da je taj dan označio kraj Jugoslavije.
Rečenica „Niko ne sme da vas bije!“, koju je Slobodan Milošević izgovorio u masi Srba tokom posete Kosovu i Metohiji ušla je u antologiju. Za neke je to bio „srpski nacionalizam“, za druge „srpski patriotizam“.
Tog 24. aprila 1987, kad je Milošević tu poruku izgovorio na Kosovu i Metohiji među masom okupljenih Srba, umesto njega, na Kosovo je trebalo da ide Ivan Stambolić, tadašnji čelnik Saveza komunista Srbije. Milošević je tamo otišao na njegov zahtev.
Zatekao je veliki broj Srba sa Kosmeta koji su već od albanske pobune 1981. na Kosovu i Metohiji — kada su i ispostavljeni prvi zahtevi za nezavisnošću — živeli u stanju stalne represije albanskih separatista.
Policija, koja je u to vreme bila većinom albanska, ograđivala se od bilo kakvog dejstva kako bi zaštitila Srbe koji su već tada živeli u senci narastajuće političke moći većinskih kosovskih Albanaca. Pod takvom presijom, Srbi su počeli da se samoorganizuju kako bi zaštitili svoje kuće od sad već čestih ekstremističkih pretnji i napada.
Silovanja, ubistva, pretnje, uništavanje imovine, ali činjenica da su sudstvo i policija bili pod albanskim rukovodstvom, uticali su na to da država nije mogla da zaštiti Srbe.
Milošević je bio poslat da smiri naše sunarodnike. Ali, stvari su već otišle predaleko. Toliko daleko da su Srbi posle Slobinog vatrenog govora sa svečane bine bukvalno vrebali šansu da mu se lično obrate — kako bi bili sigurni da ih je neko čuo. Srbi sa Kosova vapili su za direktnim kontaktom sa Beogradom, a Milošević je bio tu. Hiljade Srba guralo se kako bi stiglo do Slobodana dok je on pokušavao da uđe u Dom kulture na Kosovu Polju.
Milošević je primio srpske predstavnike, ali je, dok je razgovor trajao, policija, pretežno albanskog etničkog sastava, plašeći se nasilja, upotrebila palice da udalji masu od Doma kulture.
Srbi su počeli da uzvikuju: „Ubice“! i „Mi smo Titovi, Tito je naš“.
Milošević je izašao da vidi šta se dešava. Sa balkona Doma kulture održao je govor koji je trebalo da umiri masu, ali desilo se suprotno. Kada je krenuo da izlazi, Srbi su hteli da mu priđu bliže. Milicija je pokušavala da ih potisne.
Nastalo je sveopšte komešanje. Jedan od Srba je uzviknuo Miloševiću:
„Ali, biju nas! Biju nas!“ (misleći na postupak milicije prema demonstrantima).
Milošević se tada okrenuo ka tom delu gomile i prilično jasno i glasno izgovorio antologijsku rečenicu:
„Niko ne sme da vas bije!“
To nije bila rečenica samo političara, već i rečenica običnog čoveka. Ona je na neki način odredila sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji. Miloševićevi kritičari tvrde da su te reči bile nacionalističke, ali su zato njegove pristalice tvrdile da je time pokušavao narodu da stavi do znanja da neće trpeti kršenje ljudskih prava u toj pokrajini.
O Kosovu sve do proleća 1987. godine Slobodan Milošević nije javno iznosio svoj odnos prema tom problemu. O krizi u pokrajini držao se zvanične odluke partijskih foruma. Ona je glasila otprilike ovako: “Na dijelu je kontrarevolucija oličena u albanskom nacionalizmu i irendentizmu protiv koje se treba boriti shodno interesima radničke klase i politici bratstva i jedinstva.” Upravo će na promjeni odnosa prema kosovskom pitanju Milošević svega pet mjeseci kasnije odnijeti pobjedu na antologijskoj Osmoj sjednici i postati novi vođa Srbije.
Ključni obrt dogodio se 24. aprila, kada je Milošević u pokušaju da umiri uzavrelu krv Srba i Crnogoraca došao u Kosovo Polje. Situacija je bila napeta. Na talasu peticije 2.016 nezadovoljnih Srba iza koje je na kraju stalo više od 80.000 potpisnika s kraja 1985. godine jačao je duh bune. Nezadovoljstvo je prijetilo da eskalira ili u sukob ili u masovni egzodus. Stanje je prijetilo da se otme kontroli. Srbima je stigla podrška više od 200 intelektualaca – akademika, profesora, književnika i umjetnika iz Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja. Kosovo je postalo tema broj jedan u beogradskoj javnosti.
Sve ostalo je istorija…
Teško je protiv činjenica. A one kažu da je Milošević stao na čelo srpskog naroda u jednom od najtežih perioda u istoriji. Ali, jedno je stati, a drugo djelati. Pokrenuo je talas protesta koji su označili kraj SFRJ, a da nije imao izlaznu strategiju. Prva greška je da je protiv Srba okrenuo Ameriku. Odbijao je čak da razgovara sa američkim ambasadorom Cimermanom. Druga greška je da se držao stava da je savez komunista jedina prava opcija. Njegova supruga je čak zagovarala kineski socijalizam. Treća greška je rat u Sloveniji i držanje oficirskog kadra JNA na čelu srpske vojske, Kadijevića i Adžića. Četvrta je što je okrenuo leđa Srbima u Hrvatskoj i prodao ih Tuđmanu, taj događaj je prećutao. Peta greška je što je uveo ekonomsku, vojnu i političku blokadu Srbima u Bosni. Šesta greška je jer problem Kosova nije rešavao odmah po dolasku na vlast, a mogao je lagano, već je lešinario glasove Srba sa Kosova zarad lične vlasti. Sedma, užasna greška, jer je ušao u posao sa švercom duvana i oružja preko svog sina Marka Miloševića. Osma još užasnija, jer je sa crnogorskim kadrovima Đukanovićem i Bulatovićem uveo zemlju u rat. Deveta jer je potpisao Kumanovski sporazum što je zapravo bio čin kapitulacije. Sve u svemu čovjek nedostojan pozicije na kojoj je bio u najtežem istorijskom trenutku po svoj narod, komunistički apartčik željan vlasti, bez jasne nacionalne vizije, nesvjestan istorijskih prilika i bez adekvatne spoljnopolitičke orjentacije. Uspio je da baci u blato sve ono što je srpski narod krvavo ostvario u Kumanovskom, dva balkanska i dva svjetska rata. A trebalo je samo dati par vojnih baza Sjedinjenim Američkim Državama. Eto tako.
Milošević je heroj i lik,za ove gnjide danas.Nije.dozvolio pljačkašku privatizaciju,bio je za narod,jedina mana mu je izdaja od supruge,a to što je švercovao duvan za državu i naftu je bio sticaj okolnosti.Da se razumemo,mislio je da sa židovima može na dogovor,ali su mu židovi servirali rat zarad pljačke Kosovskoga blaga.Dokle ijedan Srbin živi,treba da se zalaže za progon židovskihbandita sa Balkana.Slava Slobu Miloševiću!
Razumijem komunjare što veličaju ovog gubitnika, ali ne razumijem Srbe, da li smo toliko propali? Prvo, ovaj nije spasio Kosovo, nego ga izgubio uz gubitak nedužne djece, nejači i ostalih, i to srpskih, sram vas bilo i da je malo! Pa on se odrekao svog oca Svetozara, bogoslova i nastavnika ruskog jezika, čestitog i poštenog čovjeka, on i brat nisu imali nijednu osobinu svojih predaka jer su vaspitavani u Požarevcu. Milošević nikad nije rekao da je Srbin do samo da je Jugosloven i komunjara i htio je da bude novi Tito. Sve je izgubio i njegovo ime ne treba da se spominje u srpskom rodu. Dokle će komunizam da jede Srbe? Dokle? Dokle će komunistička bagra da nas jaše, krade i ubija. Imali hrabrosti da se stane na put tome. Da se vrati stara prava istorija, da se ponište sve odluke komunista i da počnemo da živimo i radimo.
SLOBO, SLOBODO!
Striko kaže da su oni tada pevali
i slavili svoga i narodnog Vožda.
To je Srbin, Heroj! Heroj!Jasno. Grdno je pogriješio, žalio je,
bio predobar i mek, a gadovi odsvud opkolili.
„Ime što mu na Krštenju da’še
Narod njemu i sebi klicaše.
Divno ime što sluti slobodu,
Ako Bog da svome Srbskom Rodu.“
RodoSloVe, Slobodo Moja….
Ako Bog DA, Rod Ce Docekati….
ZiVio Mi, Sokole….
SLOBO! SLOBODO!
Grešnom Sinu Vasojeva Roda,
U imenu živjela sloboda.
Progovori ka’ što su i stari,
Zauzeše Kosovo Šiptari,
No branimo, imali Srbina?
Kosovo je Srbska Otačbina,
Ljudskom krvlju zemlja potopljena,
Sa suzama bola zalivena.
Pred Bogom je Srbska
Zemlja Sveta,
Srbinu je preča od Svijeta.
Ne predajemo Kosmet Šiptarima,
Srb je Hristov dokle Ljudi ima.
Nevjere nam vazda o zlu rade,
Krv popiju, pa se potom slade.
Kolo igra opet se okreće,
Biće Sreće i posle nesreće.
-Niko ne sme više
da nas bije,
Svi smo Narod Slobodne Srbije!-
Slobo! Slobodo!
Pokoj Tvojoj Duši i Vječnaja pamjat.
A Srbima Vjera u Boga i Ljubav za Zemlju, Hrabrost i Junaštvo, Pobjeda nad svakim vragom i neprijateljem Roda!.
Lazar je dao život za Kosmet, dao ga i Sloba. U rat za svetinje oba odoše.
Milošević Slobodan je bio komunista, ali i bankar pod američkom zaštitom, pa vi pričajte do zore i lažite narod. Njegov učinak je: izgubljena Slovenija, izgubljena Bosna, izgubljena Hrvatska, izgubljen dio Srbije Kosovo, koje je on ,,branio“, izgubljena Makedonija i to krvavo, sa izgubljenim mladim srpskim životima, a sve da bi sačuvao prslu Jugoslaviju, KPJ, i sebe postavio kao novog Tita. Internetom kruže komunističke bajke o njemu kao ,, junaku“ i ,,mučeniku“ koji se nikad nije izjasnio kao Srbin, nego kao Jugosloven i komunjara i koji nikad nije ličnoi ratovao, nego preko nečijih pleća. Zna se dobro ko ga je gurnuo u rat i poslije mu okrenuo leđa. Samo zbog pogibije nedužnih radnika RTS treba da odgovara postuhumno, a za ostalo da ne spominjemo. Komunsti ne spavaju, rade i pokušavaju opet da nam unište bilo kakvu svijetlu mogućnost. Znamo kakva je bogatstva imao on, njegova supruga i njegov sin, a o tome kad je stvarno preminuo i kakav je imao stvarni tretman u Hagu ( gdje su sklanjali i one koje bi neko likvidirao) može se pročitati u knjizi ove godine koja je izašla u izdanju jedne poznate beogradske izdavačke kuće. Još da vam ostavim adresu i broj.
OVe su Rijeci Pocetak Drugog KosoVskog Boja….~Vladimir Krsljanin….
OVe su Rijeci RODJENJE NOVOG KOSOVSKOG VELIKOMCENIKA….
I Kada Neki Zele da ZaboraVe…. ISTORIJA NEUMITO PAMTI….