Даљино, мајко свих зора

Пише: Војислав Караџић 

Русије се никада нагледати нећу
Сибирских мјесечина и руја тавних гора
Што ми често у снове долијећу
Бијелих ноћи и плавила Црног мора
Даљина непрегледних и језерског лица
Цилика тројки, вотке и љубавних несаница!

Суза ми понекад у оку сване
Док Русијом упрежем златне кочије
Да провозам некадашње дане
Да их душа у незаборав свије!

И док ме сјећања давна буде
Плави ме нека умилна сјета
Свирале запада студом студе
А са истока Свјетлост ми Света долета!

Бијеле пахуље Сибира ме кропе
Леденице кићанке посвуда
Док ноћи мрзну, а дању се топе
Корак мој ситно, ситно врлуда!

И као да ми Јенисеј мекано жубори
Поспаним валима што се вуку
Сибирска вила ми збори:
Спуштам ти зубљу на озеблу руку!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: