Дај, баба, главу

Пише: Небојша Јеврић

Два метра дугачак колац, зашиљен на врху, био је укопан поред колибице на крају села.

Поред колибе на четири кокошије ножице.

„Дај, баба, главу, дај, баба, главу”, викао је колац смијешно уњкавим гласом.

У долини је горио Госпић.

„Тамо идемо”, рекао је Зоља.

Сви су носили црне траке око главе, короту за командантом Српске гарде Ђорђем Божовићем Гишком.

У мраку им нисам разазнавао лица.

Прсти су се лијепили за хладан метал шмајсера.

Идемо доље до Вјешала.

Вјешала су споменик на Госпићком гробљу. Споменик објешеним Србима.

Ту је први положај. Испод Вјешала.

Други је у капели на гробљу.

Трећи код куће Миле Покрајца.

„Дај, баба, главу, дај, баба, главу”, заурлава колац.

Напријед иде Жељо Глумац. Он калаузи. Жељо Глумац је домаћин. Домородац. Остали су из Београда, из Сербије.

Прва група се провлачи између споменика и нестаје у правцу капеле.

Друга, у којој су Мујо и Тајсон, остаје испод Вјешала.

Ја одлазим са трећом према Покрајчевој кући.

Мали Зоља иде са мном. Он је овдје најмлађи. Увијек се смије. Ошишан је кратко, уредно избријан, чист. По читав дан чисти оружје.

„Зашто је Тајсон био читав дан смркнут?”

„Какав би ти био да идеш на Вјешала?”

„Видио сам му у очима мртав котур.”

„Набиј га себи на врат, идиоте.”

Зоља остаје у дворишту, у заклону иза врећа напуњених пијеском, а ја се пењем на таван.

Кров је изрешетан мецима. Увезани комплети новина постављени су поред прозора.

Ту је мој положај, на крову куће у источном Госпићу, на тавану куће првоборца који је збрисао, у заклону од комплета „Дуге”.

Са добровољцима Српске гарде, стигао сам средином септембра деведесет прве у источни Госпић, у Лику.

На мјесечини листам комплете „Дуге”. Пробијене метком. Налазим моју слику кроз коју је прошао метак.

„Зоља, погодио ме метак”, кокодачем са тавана и бацам му новине.

Зоља искаче из заклона, сагиње се да дохвати „Дугу”, а онда из мрака, рафал засјече крошњу у дворишту.

Горе на крову чујем његов смијех.

„Који си идиот. Види, стварно те пронашао метак.”

Пуцам у мрак. Рекли су ми да отуда треба да дођу. Да ће отуда доћи. Људи у црном.

Јуче су у Госпићу заклали четрдесет Срба.

По списку.

Јуче је у Госпићу падала киша.

Новине на којима лежим су мокре. Кров, избушен мецима, прокишњава.

Могли су и да поправе кров.

Умотан ћебадима, ту на крову, покушавам да заспим.

Између облака се промаља мјесец. Ко су људи које сам срео у мраку? Најтврђи из подножја Теразијског гребена, који ноћас чувају стражу у кућама из којих су Срби отишли. Који чуваjу гробље. И Вјешала. Вјешала која се лијепо виде на мјесечини.

Напријед се види кућа која догоријева.

То је добро. Увијек је добро када испред гори кућа. Не могу нам прићи а да их не видимо.

Уморног, прокислог, умотаног ћебадима која су ми помогла да се коначно угријем, хвата ме сан.

Јутро је освануло мрачно и сиво.

Будио сам се споро. Сједећи на канти олакшавам цријева. Још нема смјене. Не желим да оставим кров.

Ту, у мишјем гнијезду, осјећам се добро.

„Силази, Јевра!”

„Не ја. Ко вас јебе. Овдје је тако топло. Овдје је тако добро.”

Куће запаљене у току ноћи догорјеле су.

Виде се само скелети кровова који се нису срушили. И димњаци.

Дошао је Жељо Глумац да ме води да обилазим источни дио града.

У западном дијелу Мерчепове усташе јуче су клали људе. Цуњамо пустим градом из ког су сви отишли. И људи и пси.

„Нећемо моћи да се одржимо овдје.”

„Наравно да нећемо. Зато су овдје и дозволили Српској гарди да дође.”

Аутом, без стакла, без регистрације, пењемо се према Дивоселу.

Иза нас, усред поднева, чују се пуцњи, онда експлозије. Па пуцњи. Није кошкање. Није га-шење буба на стубу.

Почела је журка.

Усташе су пробили. Они који су требали да чувају леђа Српској гарди отишли су да пљач-кају српске куће.

До барака у Дивоселу долази Зоља. Убили су Мују, убили су Тајсона.

Он је убио транспортер.

„Убио сам…”, каже, „сигурно неког у транспортеру. Зољом.”

Из Госпића, кроз аришове плантаже, извлачи се група по група добровољаца.

Не знам ко је први поменуо, али је поменуо.

Издали су нас комунисти.

Откуд комунисти.

Издали су нас, морамо да фурамо. Морамо да бришемо.

И почиње бјежанија.

Не повлачење.

Бјежанија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: