Da se ne zaboravi: Dvije decenije od otmice 18 srpskih civila, najmlađoj Radmili bilo je samo 5 godina

Prošlo je tačno 20 godina od kako su albanski ekstremisti, pripadnici tzv. „OVK“ u selu Muštutište kod Suve Reke kidnapovali 18 srpskih civila o čijoj sudbini se do danas ništa ne zna. Najmlađa žrtva ovog zločina je bila petogodišnja Radmila Živanović, dok je najstariji bio Jovan Dosić, penzioner od 86 godina.

Mesec jun je nažalost period kada se održava veliki broj komemoracija i parastosa u znak sećanja na srpske žrtve postradale širom Balkana. Kao što to običaji nalažu, ispred spomenika koji je posvećen stradalima pale se sveće, polaže se cveće, drži se opelo a svečanim govorima se rodbina i prijatelji sećaju svojih najmilijih koji su ubijeni u vihoru rata. Komemoracije obično bivaju medijski ispraćene; novinari različitih televizija i medijskih kuća intervjuišu porodice žrtava ili predstavnike žrtava sa ciljem da se zločin otrgne od zaborava.

Nažalost, ovakva praksa se ne primenjuje kada je reč o žrtvama ratnog zločina u selu Mušutište. Naime, Mušutište predstavlja najstradalnije selo tokom poslednjeg rata na Kosovu i Metohiji. U napadu albanskih ekstremista kidnapovano je ili zverski pobijeno osamnaeset meštana – civila čija je jedina krivica bila njihova srpska nacionalnost. Najveći broj civila je ubijen ili kidnapovan neposredno nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i dolaska KFOR-a – 10. juna 1999. Zločin u selu Mušutište predstavlja najmasovniji zločin nad srpskim civilnim stanovništvom na Kosovu i Metohiji. Nakon njega, sledi zločin u selu Dojnice (17 otetih žena i staraca), pa onda slede Staro Gracko, Livadice, Poneš i ostala sela – stratišta našeg naroda.

Žrtve u selu Mušutište:

1. Božidar Cvetković (1929)

2. Cveta Nikolić (1925)

3. Marko Nikolić (1920)

4. Jovanka Mitić (1939)

5. Stanislav Mitić (1939)

6. Božidar Jovanović (1948)

7. Branislav Rašković (1931)

8. Danica Vuković (1935)

9. Jovan Dosić (1913)

10. Marko Marković (1951)

11. Radmila Živanović (1993)

12. Svetlana Živanović (1955)

13. Mirko Cvetković (1937)

14. Radislav Jovanović (1932)

15. Velika Marković (1944)

16. Radovan Mihajlović (1957)

17. Stanislav Marković (1927)

18. Zoran Mihajlović (1965)

Potpuno nepravedno, žrtve zločina u Mušutištu su gotovo dve decenije ponižene, zanemarene i zaboravljene kako od države, tako i od medija, političara ali i ostalih predstavnika vlasti, elite i javnog mnjenja. Ove žrtve nemaju ni spomen obeležje u svom Mušutištu, mestu gde su rođeni, gde su živeli i gde su ubijeni. Porodice žrtava ne smeju doći u svoje rodno mesto da odaju počast svojim najmilijima.

Njihovi dželati, bivši OVK teroristi, a danas visoki zvaničnici lažne „države Kosovo“, oštro se protive bilo kakvom dolasku proteranih Srba a kamoli tek postavljanju spomen obeležja ili služenju komemoracije.

Protiv porodica žrtava, inače prognanih Srba koji su imali tu sreću da prežive masakr OVK terorista, organizuju se masovni protesti, okupljanja sa ciljem da se spreči njihov obilazak vekovnih ognjišta. Zveri u ljudskom obliku koji su 1999. silovali, ubijali, palili, proterivali do danas nisu doživeli katarzu već otvoreno šire nasilje i veličaju zločine. Cilj ovih protesta svakako jeste pokušaj da se spreči povratak Srba na svoja ognjišta ali i strah od mogućnosti da masovne grobnice sa posmrtnim ostacima kidnapovanih Srba budu pronađene i otkrivene čime bi se otvorilo i pitanje odgovornosti za počinjene zločine.

Za razliku od zločina u Starom Grackom, Goraždevcu, Velikoj Hoči, Aleksincu, Varvarinu, Surdulici koji su makar medijski propraćeni i dostojanstveno obeleženi o zločinu u Mušutištu se ne govori i ne piše. O nedužnim žrtvama čiji su životi okrutno ugašeni vlada zavet ćutanja. Meštani Mušutišta se do danas vode kao nestali, njihova sudbina nikada nije rasvetljena a komšije Albanci odbijaju da kažu gde su masovne grobnice i kakva je sudbina snašla ove nedužne ljude. Albanski ekstremisti su minirali i porušili sve pravoslavne crkve i manastire..srpske kuće su popaljene a imovina opljačkana ili uzurpirana.

Na području Suve Reke, albanski ekstremisti su u periodu od 1998. do 1999. ubili i kidnapovali preko 200 građana srpske, romske i bošnjačke nacionalnosti a stradalo je i dvadesetak Albanaca, lojalnih građana SRJ. Bez milosti su ubijane trudnice, nemoćni starci, civili, a nisu bila pošteđena čak ni deca. Za monstruozne zločine do danas niko nije odgovarao.

Izvor: „Gračanica online. info“