Da li se Hrvati i Srbi spore o — istom Dubrovniku!?
1 min read
Dubrovnik
Piše: dr Dragoljub Petrović, prof. lingvistike (u penziji)
Odmah pošto se tekst o jurišu Građanskog zaštitnika na srpski jezik „zavrteo“ na Internetu, hrvatski predsednik „osvežio“ je misao koju je, pre koju godinu, formulisao akad. August Kovačec: Srbi ne razumeju dubrovačku književnost. I pritvrdio da je njihovo „poistovećenje“ s Dubrovnikom i njegovom istorijom „nikakvo i neka žive u iluziji“. U tim akademijskim i predsedničkim umovanjima ja vidim osnovu za neke dodatne opservacije o onome o čemu ni akademik ni predsednik, po svemu sudeći, još nisu potpunije obavešteni i mogli bi pokušati da nađu nekoga ko će ih uputiti makar na najprostije činjenice o suštini problema o kome tako samouvereno i besprizivno sude.
Srbi o Dubrovniku znaju tek ponešto.
- Znaju, recimo, da je Dubrovnik bio srpska primorska ekonomska, naučna i kulturna prestonica i most prema srpskoj nemanjićkoj tradiciji.
- I znaju da Mavro Orbin, u svojoj Istoriji, „predstavlja, kao jedinu poznatu naučno narodnu istoriju, povest Nema¬njića i ostalih srpskih srednjevekovnih dinastija (Hrebeljanovića, Mrnjav¬če¬vića, Vojnovića-Altomanovića, Kosača, Balšića), stavljajući čak u grb Nema¬nje sve gr¬bove ostalih jedinica jugoslovenskih, a među njima i grb hrvatski…“
- I znaju da je u toj Istoriji (štampanoj 1601) ostalo svedočanstvo „kako su nekad Hrvati nudili pomoć Dubrovniku protiv kneževa herce¬govačkih Vojnovića“, ali su im Dubrovčani otpisali da su oni „iz zemlje veoma daleke“ (»Voi siete dal paese molto lontani«).
One prve dve pojedinosti Srbi su, kako-tako, uspeli da „nauče“, ali s ovom poslednjom Hrvati se još ne mogu „sporazumeti“: koliko su oni bili »molto lontani«, pokazuje se da je trebalo da prođe celih trista godina da bi se se (1896) u Dubrovniku pojavila prva četiri Hrvata!
Ili se, može biti, Hrvati i Srbi ne spore — o istom Dubrovniku!?
Pročitajte JOŠ:
Najpoznatiji dubrovčanin je Ruđer Bošković. Po ocu on je I najpoznatiji rovčanin a po majci Italijan.Hrvati kažu da je hrvat.A mi ćutimo. U Kolasinu nema ni ulice ni školu ni bistu nađevenu po njegovem imenu. To govori o nama ali I o hrvatima kakvi smo ljudi.
Ono sto je istina je da je Dubrovnik prvi put postao Hrvatski 1992 g. Do tada je bio samostalna „Dubrovacka republika“,koju su postovali Mleci,pa Francuzi,kasnije je imao poseban status u Astrugarskoj, pa su pripali Kraljevini Jugoslaviji,a za vrijeme Ndh,bili su u okupacijonoj vlasti Italije,bezikakvog uticaja iz Zagreba I na kraju pripali SFRJ. Prema tome Hrvatska moze svjatat Dubrovnik tek od 1992 g. kad su postali nezavisni . Tocka !