• Колумне
• Поглед

Да ли се Црна Гора одрекла туризма?

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Не треба да сечемо грану на којој сви седимо. Можда је крајње време да се из фиока извуку те стратегије и добро проуче и да се спаси оно што се још увек може спасити.

Ива Бајковић

Пише: Ива Бајковић

Звучи скоро невероватно када данас неко подсети на чињеницу да је Свети Стефан 1972.године добио Златну јабуку као најбољи хотел на свету у том тренутку и то за сервис и амбијенталну целину.

Велики тур оператори попут ТУИ, Некермана али и многи други тих година тражили су да изнајме само две собе како би њихове екипе могле да бораве у хотелу и форографишу нашег Свеца и да те слике објаве у својим каталозима на насловним странама.

Биле су то године када је Будва, али и Црна Гора имала добру и диверзификовану понуду којом је увезала све своје ресурсе и потенцијале од југа до севера. И није било празне приче о елитама, само се знало да треба имати понуду за свачији џеп.

А прича је почела десетак година раније. Када је под надзором УНЕСКОа започета израда Стратегије развоја за јужни Јадран (Црну Гору и Дубровник), тачније 1964.године.

Тај документ је био у то време толико напредан да је према речима лорда Тхомсона, оснивача велике глобалне агенције Тхомсон који је ову фирму представио 1968.године, Црна Гора ( регија Јужни Јадран) била у том тренутку туристички најуређенија медитеранска земља.

So, what the fuck had happened to us??

Након разорног земљотреса из 1979.када је 90% туристичких капацитета било срушено, након само пар година враћамо се на туристичку мапу да би крајем осамдесетих имали око 40 000 смјештајних јединица у хотелима.

А онда је дошла транзиција и ратне године. Занимљиво је да је и Хрватска имала значајно трауматичније ратно искуство ’90.тих али је након тога наставила да се развија.

За то време, ми смо изгубили 10 великих хотела. Споменућу АС, Фјорд, хотеле у Херцег Новом и Улцињу.

Уместо хотела, наша развојна стратегија се оријентисала на апартманизацију. Што је на крају довело до тога да је у овим небодерима практично немогуће извршити контролу и инспекцију нити њихово пословање увести у легалне токове. Што опет води ка томе да је значајан део прихода од туризма у свој зони.

Закон о туризму је уједно и највећи канцер развоја ове гране зато што је увео појам кондо хотела. Тре Цанне су најтипичнији пример тога. На десетине хиљада стамбених квадрата дође око пар стотина за тзв.хотелски смештај, десетак соба и једна рецепција са свега десетак запослених. И на све то, инвеститор је ослобођен плаћања комуналија. И није само новац изгубљен. Трајно је изгубљен и простор.

Поређења ради, ТН Словенска Плажа има троструко више смештајних капацитета и пратећих садржаја и запошљава око 1000 људи у сезони.

Невероватно, зар не?

Имамо шеталиште у Будви које је очишћено од дискотека али ни приближно није као лунго маре на другим дестинацијама. Док код нас још увек врте гирос и пљескавице(значајно мање морам признати ) дотле је у свим осталим државама које живе од туризма то место резервисано за највеће светске брендове.

Имамо барем 4 Стратегије развоја туризма од 1998.на овамо али ни једна није никада заживела. Осим изградње кондо хотела. А штета, јер је туризам грана од које се нису одрекле ни земље са значајно слабијим потенцијалима. Он даје огромну базу за развој и расподелу средстава од услужних делатности до производње хране, али и текстила.

Да, треба нам реиндустријализација земље, али нам треба и туризам. На здравим основама.

Не треба да сечемо грану на којој сви седимо. Можда је крајње време да се из фиока извуку те стратегије и добро проуче и да се спаси оно што се још увек може спасити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: