Да ли је Русија пронашла лијек за обојене револуције
1 min read
Протести у Јеревану; фото: gettyimages
Пише: Николас Мајерс
Најкасније од 2004. године и „наранџасте револуције“ у Украјини, Русија намјерава да се супротстави „обојеним револуцијама“. Ови устанци подразумијевали су свргавање постхладноратовских влада у Југославији 2000, Грузији 2003 („Револуција ружа“), Украјини 2004 („Наранџаста револуција“), и Киргистану („Револуција лала“). Од тада је сам израз постао некако passe на Западу, али је Русија, чак и у 2019. години, и даље је опсједнута обојеним револуцијама. С обзиром на то да су у сва четири случаја свргнуте проруски оријентисане владе – има и смисла.
Од 2005. године, промјене полудемократских режима у недемократске режиме са проруском политиком избјегле су етикету „обојености“: априлска револуција у Киргистану 2010, Евромајдан у Украјини 2014, и протести у Јерменији 2018. године би се могли сматрати духовним насљедницима првобитног таласа. Током десет година, између „Наранџасте револуције“ и Евромајдана у Украјини, западни аналитичари су често тврдили да је Путин помно пратио развој догађаја 2004. године и да је размишљао како да их спријечи у будућности.
Противмјере нису дале плод
У периоду између сузбијања протеста у Русији због Путинове поновне „рокаде“ у Кремљу 2012. године и руске интервенције у Украјини након Евромајдана 2014. године, са сигурношћу се може рећи да је Русија сковала планове за супротстављање обојеним револуцијама. И то, такође, није само војна политика: пошто су протести 2018. године у Јеревану срушили владу Сержа Саргасјана, Русија је често позивала новог јерменског премијера Никола Пашињана да дође у Москву како би осигурала да се он неће повући из Органзације уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и Евроазијске економске уније.
Међутим, чини се да те противмјере не постижу успјех. Украјина је данас више него икада блиска Западу, упркос руском дипломатском, војном и економском притиску. Руски медији посматрају Јерменију, па чак и чврстог савезника Бјелорусију, како траже политичке и војне везе са Западом, Кином и другима. Данас САД повлаче потезе које директно иду на руку руским пропагандистима: америчка влада активно покушава да свргне режим руског партнера, предсједника Венецуеле Николаса Мадура, знајући да Русија не може много да учини по том питању.
Без обзира на то што су Сједињене Државе оштро критиковале Русију због слања два стратешка бомбардера у Венецуелу децембра 2018. и што је Запад узнемирен због могуће обнове руских база у Латинској Америци, Русија нема такве планове нити њени стратешки бомбардери могу угушити масовни устанак. Неке руске медијске испоставе тврде да Москва, венецуеланским ракетним батеријама С-300В руске производње, само купује додатно вријеме да би одлучила како ће сачувати Каракас од америчке интервенције иако је, у овом тренутку, тешко замислити како ће Москва вратити Мадура на чврсто тло.
Русија је одлучно стала иза Мадуровог режима, али јој недостаје економска моћ како би помогла Венецуели да поврати финансијску стабилност, што је покушавала у пар наврата 2018. године. Руски аналитичари, појашњавајући како Мадуро може присилно одржавати ред у земљи, једино су успјели да укажу на војна и полицијска возила кинеске производње као могућа средства контролисања масе. У међувремену, Кина је, током актуелне кризе, била далеко мање гласна у подршци Мадуру од Русије. Она је наставила да признаје владајући режим и да позива на уздржаност од интервенције у унутрашње ствари Венецуеле, али није отворено осуђивала америчку политику свргавања режима као што је то учинила Русија.
Ови новинарчићи аналитичари, добро описују оно што и сви ми са дна лествице информисаности одлично видимо.
Али, из неког страха, и они и политичари, избегавају да дају једну поучну анализу успеха у спречавању „обојених револуција“. Већ 30 година Кина води свој успешни пут развоја, захваљујући само једној интервенцији против своје багре на тргу Тјен Ан Мен у Пекингу. Сорошоиди су вриштали, делили Нобелове награде, али џабе, велика Кина је остала велика.
Руси су такође, захваљујући Путину, зауздали своју багру, без проливања крви, али за сада ефикасно. Зато што не дозвољавају да сорошоиди поткупе кадар који руководи руским друштвом. Пошто је руководство, министарство, и војни команданти, врло кварљива роба, потребан је најмање један самодржац који ће будно да мотри на њих, и одстрањује труле јабуке од здравих. Само да не претера као Стаљин, па да уз труле одбацује све на камару.
Паметан овај Мајерс, нема шта.
Како је само дошао до тог капиталног закључка да су у свијету обарани само „проруски“, тј. независни режими?
За то је требало мнооого знања и памети.