Пише: Небојша Бабовић
Септембар 1991. – ЈНА у повлачењу
У јесен 1991. јединице Југословенске народне армије (ЈНА) биле су у повлачењу из гарнизона у Хрватској. Генерално стање на терену било је напето, уз блокаде касарни и сукобе са снагама ЗНГ.
Протест из Пуле
Документи показују да је тадашњи командант пулског гарнизона, адмирал Владимир Баровић, упутио протест због блокаде касарни у Пули. Он је истакао да војска „нити је пуцала, нити ће пуцати, али ће одговорити на провокације и покушаје физичког напада“. Његова порука била је јасна – избјегавање бесмислених сукоба, иако је ситуација била изузетно опасна.
29. септембар 1991. – самоубиство на Вису
Дан након што је преузео дужност замјеника команданта Војнопоморске области на Вису, Баровић је извршио самоубиство. Новински извјештаји тог времена тврдили су да је разлог било неслагање са политиком војног врха и наводна наредба да се бомбардују далматински градови. Његов чин одмах је приказан у хрватској јавности као морални отпор злочинима.
Спорна аутентичност писма
У чланку Слободне Далмације из 1991. објављено је и наводно опроштајно писмо у којем Баровић поручује да „не жели да пуца на Хрвате и да не може учинити оно што би било противно части Црногорца“. Критичари данас оспоравају вјеродостојност тог документа, тврдећи да је ријеч о пропагандној конструкцији. Посебно се истиче да су у тексту наведене нетачности о његовом поријеклу и породици – Баровић није био Црногорац, већ Србин рођен у Бањој Луци, што потврђује и његов вјенчани лист.
Аутор чланка и касније контроверзе
Аутор изворног текста био је новинар Ивица Мливончић, који је касније наступао и као свједок одбране пред Хашким трибуналом, али је његово свједочење одбачено из списа. То додатно појачава сумње у квалитет и тачност његових ранијих текстова.
Херојски или емотиван чин?
За једне, Баровићево самоубиство је херојски чин човјека који је одбио да учествује у злочинима. Међутим, ако се опроштајно писмо сматра спорним, његов чин се може другачије тумачити. Умјесто херојског отпора, више личи на емотивну реакцију официра под огромним притиском – између дужности, личних увјерења и ратног хаоса. Самоубиство му је одузело могућност да командује, преговара и можда спасе животе, док је прави значај његовог дјеловања остао у протестима које је раније слао из Пуле.
Остаје питање: да ли је Баровићево самоубиство историјски чин херојства – или лична, емотивна одлука погрешно уписана у наратив пропаганде?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
