Stvara se utisak da u XXI veku međunarodne organizacije koje su pozvane da obezbede stabilnost, poštovanje prava i sloboda čoveka, sprečavanje masovnih sukoba, praktično ponavljaju sudbinu međunarodnih organizacija s početka XX veka. Konkretno, Liga nacija koja je radi ugađanja svojim osnivačima dugo ignorisala militarizaciju Nemačke ne suprotstavljajući se narastajućoj pretnji. Sličnu političku neozbiljnost demonstrira Međunarodni krivični sud (MKS).

U junu 2020. godine bivši predsednik SAD Donald Tramp uveo je sankcije protiv tužioca Fatu Bensude, koja se bavila istragom ratnih zločina SAD u Avganistanu. Istog časa se tužilac dozvao pameti i zaustavio istragu, zamrznuvši je na neodređeno vreme. To je izazvalo mnoštvo pitanja u međunarodnoj javnosti, od kojih je najvažnije – da li je zaista MKS nepristrasan u svojoj delatnosti?

Nešto skuplje od pravde

Međunarodni krivični sud zamišljen je kao nezavisan i nepristrasan organ, sposoban da istražuje najgroznije zločine: genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine. Ipak, rezultativnost MKS je prilično sporna. Za 19 godina svog postojanja do logičkog završetka dovedeno je svega šest krivičnih dela, pritom su se oni vodili samo naspram afričkih zemalja: bile su izrečene dve oslobađajuće i četiri osuđujuće presude.

Na takvom fonu MKS su počeli da optužuju za nesposobnost rada u državama koje imaju vojnu ili ekonomsku moć. Da dodamo da međunarodni sud može funkcionisati samo na teritoriji onih država koje su potpisale i ratifikovale Rimski statut. Sada u svetu ima više od 120 država koje su ratifikovale taj dokument, međutim, protiv njega su se izjasnile SAD, Kina, Rusija, Izrael i druge nuklearne države.

Tužilac Fatu Bensuda prva je obznanila istragu ratnih zločina koje su počinile oružane snage SAD u Avganistanu u periodu 2003 i 2004. godine. Stejt Department je odmah počeo da delovanje MKS ocenjuje kao potencijalnu pretnju. Zbog toga su bile donete mere o ograničenju uticaja tužioca: 5. aprila 2019. godine SAD su lišile Fatu Bensudu američke vize.

Sedam dana po stupanju na snagu tog ukaza, MKS je odustao od istrage dejstava SAD u Avganistanu.

Nije poznato da li je na to uticala lična zainteresovanost gospođe Bensudi za sopstveno blagostanje, međutim, formalno je MKS u martu 2020. godine obnovio svoju delatnost… odmah posle toga je Donald Tramp uveo dopunske sankcije u odnosu na saradnike suda i istraga je ponovo zaustavljena. Za četiri godine rada MKS i onako nije predočio nikakve rezultate svoje delatnosti po takozvanom „Avganistanskom predmetu“.

I premda je sud mogao neometano da funkcioniše na teritoriji Avganistana (zemlja je ratifikovala Rimski statut“), u ovom slučaju to nije imalo nikakve važnosti. Ovakav politički pritisak Zapada, od MKS je stvorio slabu politizovanu organizaciju, apsolutno nezainteresovanu za utvrđivanje istine. Prisećamo se rada Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, čije su sudije smatrale kako vode „borbu dobra sa zlom“. Nevolja je u tome što je „zlo“ uvek određeno od strane naručioca.

Potpisnici Rimskog statuta uložili su u MKS više od milijardu evra, međutim, za sada ti troškovi apsolutno ničim nisu opravdani. Očigledno da bi ukazali na svoj značaj, godine 2016 „mks-ovci“ su počeli istragu događaja po pitanju nepriznate „proruske“ Republike Južna Osetija (RJO).

Tužilac Fatu Bensuda je 2015. godine izjavila da će MKS istraživati „etničko čišćenje desetina hiljada Gruzijaca“ koje je, navodno, sprovođeno na teritoriji RJO u periodu avgustovskog rata 2008. godine. Gospođa Bensuda je 2016. godine objavila izveštaj o prethodnoj istrazi, gde je optužila Osetine za vojnu agresiju protiv Gruzije, a takođe i napad na mirotvorne snage.

Bez obzira na složenost gruzijsko-južnoosetinskog sukoba, u izveštaju MKS optužuju se samo snage Južne Osetije. Bensuda je ostavila u zagradi potvrđene podatke nezavisnih komisija o masovnim ubistvima osetinskih građana koja su počinili pripadnici oružanih snaga Gruzije i njihovo prinudno preseljenje sa mesta boravka za vreme bombardovanja Cinhvalija i drugih naseljenih tačaka.

Jedna od takvih komisija sa grupom stručnjaka na čelu sa švajcarskim diplomatom Hajdi Taljjavini sprovela je istragu tokom 2008 i 2009. godine. Prema njihovim nalazima, granatiranje prestonice Južne Osetije 8. avgusta 2008. godine nije bilo opravdano s tačke gledišta međunarodnog prava.

Takvo „etničko čišćenje bilo je u stvari preseljenje izbeglica iz zone oružanog sukoba. Među njima – 15 hiljada etničkih Gruzijaca i 34 hiljade Osetina. U ovom trenutku oni se nalaze na svojoj zemlji: uprkos tezi o nasilnom preseljenju, Gruzijci kompaktno žive u Lenjinogorskom rejonu RJO.

Još pre 4 godine politikolozi su u jedan glas tvrdili da MKS ne može ignorisati nalaze komisije Taljjavini, u suprotnom će to dovesti do diskreditacije evropskog pravosuđa. Međutim, MKS se poneo još ciničnije: on je ignorisao oko 3 000 obraćanja, koja su stanovnici Južne Osetije uputili u MKS po faktu neopravdanih granatiranja od strane Gruzije sa molbom da se istraže ti vapijući zločini, između ostalog i bivšeg predsednika Gruzije Mihaila Sakašvilija.

Zvanični Tbilisi praktično je odmah izjavio da istraga i sama formulacija izveštaja o odluci MKS „u potpunosti odgovara gruzijskim interesima“. To je potpuno logično jer je Gruzija potpisnik Rimskog statuta a Južna Osetija nije.

Uprkos svemu, od strane Rusije je usledio pokušaj da se obezbedi nezavisnost započete istrage. Moskva je uputila Hagu 33 toma krivičnog dela, istraženog po faktu genocida nad ruskim građanima u RJO i ubistava ruskih mirotvoraca uz primenu zabranjenih sredstava i metoda vođenja rata. Na žalost, Fatu Bensuda nije uzela u obzir ove materijale, tako da je u njenom izveštaju kao jedan od agresora označena i Ruska Federacija. Očigledno, u MKS sve do sada ne znaju da je 2011. godine Međunarodni sud OUN prekinuo predmet po tužbi Gruzije protiv Ruske Federacije u kontekstu avgustovskih događaja 2008. godine, zbog odsustva dokaza za zločine.

Realni ciljevi

U izveštaju gospođe Bensude Južna Osetija se od strane MKS razmatra kao teritorija Gruzije koju je okupirala Rusija. Blago rečeno, više nego sumnjiva teza. Sukob između naroda RJO i Tbilisija pojavio se mnogo pre avgustovskog rata, još početkom 90-ih godina, kada Rusija nije imala mogućnost da utiče na južnoosetinske vlasti. U takvom slučaju Bensuda, najverovatnije ima u vidu mirotvorački kontigent OS RF, koji je ispunjavao svoje obaveze saglasno mandatu koji je Rusija imala. Tužilac je, očigledno, ponovo zaboravio da se u sastavu „plavih šlemova“ nalaze ne samo jedinice iz Ruske Federacije, nego između ostalog i iz Južne Osetije i Gruzije.

Istorijski je politika RJO usmerena na stranu uzajamne saradnje sa ruskim kolegama. Takva situacija je nastala jer su Osetini podeljen narod između Severne Osetije (subjekt Ruske Federacije) i nepriznate republike. Dodajmo da je još pri Aleksandru I Osetija dobrovoljno ušla u sastav Ruske imperije odvojeno od Gruzije. Gruzijskim su te teritorije postale tek zahvaljujući Sovjetskoj vlasti prilikom formiranja Zakavkaskih republika.

Međutim, prilikom formiranja izveštaja MKS te činjenice su ignorisane. Stidljivo je prećutala gospođa Bensuda i to da je pre 13 godina naoružavanje Gruzije vršeno samo na osnovu materijalne podrške SAD. Logično je pretpostaviti da je u trenutku rata 2008. godine Gruzija bila pod kontrolom SAD. Bivši predsednik Sakašvili zauzeo je svoju funkciju uveliko blagodareći američkim pokroviteljima, koji su ga podržavali tokom cele karijere.

Angažovanost MKS postaje sve jača na fonu događaja poslednje tri godine. U Gruziji je 2019. godine počeo da radi „Fond postradalih MKS“ koji pruža materijalnu pomoć „postradalim“ u petodnevnom ratu. Budžet organizacije je 600 hiljada evra i u potpunosti mora biti utrošen na donacije. Ovakve akcije govore same za sebe: to što se, naizgled nezavisno pravosudno telo bavi finansijskom podrškom određenim stranama u sukobu, diskredituje ga više od bilo kog lažnog krivičnog postupka.

Nedavno je sudija MKS postao državljanin Gruzije Goči Lorkipanidze. Upravo njemu je dato u zadatak da se razabere u gruzijsko-osetinskom pitanju. Takvo postavljanje izaziva velike sumnje u nepristrasnost procesa u Hagu po završetku istrage.

Bratislav Mudrij

Preveo sa ruskog: Ranko Gojković