Da još jednom legnem kraj majke, pa makar i na pločnik Skupštine…

Skoro tri nedelje svakodnevno pratim proteste majki. Primetila sam, kako mediji prenose, dosta ljudi – muškaraca, male djece, jadaju se majke, videla sam čak i neke bake koje noće na platou ispred Skupštine, ali nisam do sada videla ni jednu odraslu kćer da je stala uz svoju majku.

Nisam videla ni sina ni kćer da su zakonačili pored svoje majke na tom platou, da je zagrli, da joj kaže: „Majko, ako ti je ova Crna Gora, što je crna da crnja ne može biti, pogazila dostojanstvo i naterala te da konačiš ovde, znaj da si ti moja majka i moja kraljica. Ja sam tu… tvoje dete… i u vatru ću sa tobom ako treba…“

Gde ste, deco?

Ne pišem ovo da bi „pametovala“ bilo kome već pišem ovo kao žena, majka i ćerka… kao ćerka, koja bi sad ovog momenta dala ostatak svog života u zamenu da samo još jednom zagrli svoju makju, da legnem pored nje, pa makar to bilo i na pločniku ispred Skupštine.

Ima mnogo boli u životu, kažu – nisi živ dok ne osetiš bol… gubitak. Svako je u životu izgubio nekog dragog, ima nas koji smo izgubili i roditelje, pa onda svake nedelje (a neki samo kad se sete) odu do večne kuće svoji „starih“ da zapale sveću. A znate li šta je još bolinije od toga? Ja ću da vam kažem – kad imaš majku, a nemaš je pored sebe. Kad imaš majku, a toliko je vremena prošlo otkad je nisi video da razmišljaš bi li je i propoznao…

Bol za majkom je ogromna, neopisiva. Nisam je izgubila u konačnom smislu, ali znam da je bol za roditeljem ogromna jer sam izgubila oca. Majku sam figurativno izgubila upravo zbog ovog i ovakvog sistema, zbog proklete sudbine, koja nas je razdvojila… Otišla je da bi za mene zaradila, da bi meni bilo bolje, i tu smo gde smo… Hiljade kilometara nas dele, godine su prošle, nakon 15 godina ja ne znam kako ona izgleda, šaljem joj svoje slike, ona kaže: „Ovo nije moje dete, ostao je samo glas.“

Ja nemam nedeljom gde da odem i sednem i pričam sa njom, odem u crkvu i pomolim se da joj dragi Bog da još zdravlja i dug život. Pitam Boga kako da se iskupim za svoje grehe, jer dozvolih majki da ode u beli svet, da mi da samo još jednu priliku da je zagrlim, da stavim glavu u njeno krilo i kažem koliko mi znači…

Kad mi telefon pozvoni u pola noći, znam da ne zove niko drugi bez majka, ali strepnja… pre nego se javim samo pomislim – Bože dragi, daj da je na dobro.

Znam jedno, da nikada sebi ne bih oprostila da dobijem vest da moje majke nema više, a da nisam imala kad da sa njom popijem još jednu kafu, da je poljubim, da joj kažem koliko je volim, i zato se obraćam ćerkama CG…

Koga zovete kad vam nije dobro, kome se jadate kad vam je najteže, čiji zagrljaj odnosi svu vašu bol, koga zovete kad nemate para djeci za ručak, ne zovete svekrve, već hitate majkama, pa gde ste sad. Jesu li vam ove majke od svojih crkavica izdvajale da vas pomognu, da kupe nešto vašoj djeci, jesu li? pa naravno da jesu, a gde ste vi sada.

Zato, drage ćerke CG, ostavite tuđe majke, a vi lepo idite vašim majkama. Budite uz njih, konačite sa njima, jer budite sigurne – ne bi vas vaše majke ostavile na ulici, nego bi bile uz vas. Na kraju svega, pa do ovoga su i došle zbog svoje dece, da njima bude bolje.

Sjutra, kad vam majke ne bude bilo, biće kasno da se kajete, biće kasno da se pitate – a što nisam bila uz majku… Ne čekajte sutra, jer garnacija u životu nema. Postoji samo danas, a ono što je bilo juče nikada se više neće ponoviti.

Prihvatite moj savet, ćerke Crne Gore, jer ova 43-godišnja ćerka i majka, svaki dan u proteklih 15 godina pusti makar po jednu suzu i pita se: „Šta sam mogla da uradim drugačije, da li sam mogla da je sprečim, da li sam ja mogla da joj pomognem?“ Zato se spakujte i idite kod vaših majki. One vas čekaju, ali majka ko majka, neće da zove svoje dete da se muči. Zato idite, jer ako vi niste tu za vaše majke, ko će biti!?