Ćutuk i Đogat

Piše: Mišo Vujović

“Ja znam ko je on!?”, govorio bi doktor Ćutuk, kotrljajući slogove posmatrajući žabljim pogledom, ispitivački sagovornika kao pacijenta.

“A znaš li ko si ti?”, pitao bi Dile, kolega lekar ali i pesnik. On se uvek otmeno ponašao bez obzira na promile alkohola u krvi. U njemu je piće budilo pesnika, a ne destruktivca i nečiste sile razgoropađene alkoholom.
Dile je voleo da govori svoje stihove. Topla melodična rima, nalik Rakiću ili Šantiću.
Doktor Ćutuk je rođen u predgrađu Nikšića, u naselju preko Bistrice iz kog je vetar često donosio opor vonj krmedarnika i neki čudan zadah truleži. Takve raspadajuće i depresivne misli je nosio.
Ulubljenog čela, zaobljenog lica, tupog često zamućenog žabljeg pogleda, malo deformisanog nosa više je podsećao na ošamućenog boksera nego na specijalistu za nervne bolesti.
Doktor se otisnuo do Beograda, završio Medicinski fakultet, specijalizirao, zaposlio se u zavičaju, vratio se u Beograd, okušao u “Lazi” gde ga je protežirao ugledni zemljak i neuropsihijatar, zatim je pokušao privatnu praksu, ali se ni tu nije snašao.
Od nespavanja znao je sebe fizički i mentalno tako da izgužva da je mogao stati u stroj sa pojedinim beskućnicima.
Neuredan život ga je pretvarao u glumca koji je prerušavajući se u razne ličnosti izgubio sopstvenu. Imponovalo mu je da ga oslovljavaju sa doktore. U vreme kada je Bog suspendovan, malo preživelog sveštenstva oterano na neplaćeno odsustvo, doktor je u manjim sredinama bio neprikosnoveni autoritet.
Moj drug Mrkoje đak generacije u osnovnoj i gimnaziji upisao je prava. Kući su izludeli. Zvali su rođaka psihijatra da provere da li je lud čim nije upisao medicinu.
Doktor Ćutuk je voleo, u polu kriminalnim krugovima, natopljen viskijem, mada u nedostatku ovog destilata nije bio gadljiv ni na domaću džibru, da psihološki portretiše javne ličnosti. Kasnije kako ga je zavisnost od pića osvajala, ogovarao prijatelje koji mu nisu glancali sujetu.
Trezan bi ćutao ali već posle treće čašice okuražen alkoholom počinjao priču o Slobi kao poremećenoj ličnosti, koja će u svom suicidnom porivu uništiti narod.
“Ja to vidim kao psihijatar, ali to niko ne sme da objavi”, govorio bi polurazumljivo.
“Daj izjavu, ja ću objaviti. Ti si stručan za takva stanja, a meni kao novinaru treba mišljenje. Objaviti da je neko lud, bez argumenata ili medicinskog uporišta bilo bi neodgovorno ”, uzvraćao mu je mladi novinar, zemljak sa kojim je često polemisao, ali se nikada nisu svađali.
Maloveran, hipotetičan, sumnjičav, lenj i sklon maliganima nije se mnogo udubljivao u posao, te je preko konsprativnih veza svemoćne službe, koja ga je držala na vezi još iz rane mladosti, stigao do člana Komisije za invalidske penzije, gde je počinjao posao u sedam da bi u devet već bio vidno alkoholisan. “Mitovače”, kako su zvali žestoka pića dobijena od pacijenata, bilo je u izobilju. Led je stizao u rasklopljenoj ambalaži od sokova u tetrapaku iz obližnje kafane.
Drugi deo dana nastavljao bi po kafanama često dezorjentisan dolazio kući taksijem ili bi ga neko od društva vozio. Žena koleginica, otmenom mirnoćom prihvatala je porok svog supruga koji bi ciljajući krevet često obučen dočekao jutro. Pored kreveta ga je uvek čekala čista i ispeglana gardaroba i zavetovana posvećenost ove gospodstvene žene. Sin je fizički ličio na majku, kćerka na oca. Oboje uzorna i vaspitana deca. Prijatelj kome je pinzionisao taštu poveo ga je krajem devedesetih u posetu Hilandaru.

U grupi su se nalazili tri novinara, jedan će postati sveštenik i dva lekara. Doktora Ćutuka je pri ulasku u manastir, gde ih je dočekao uvek gostoljubivi monah Vasilije, drugi epitrop Hilandara, ujela pčela za jezik kako se šalio otac Vasa sa Baticom čašicom koji je takođe zapetljavao jezikom posle nekoliko pića. Poslednjeg dana boravka u Hilandaru, nakon celodnevne vožnje po poluostrvu od Hilandara do zilotskog Esvingmena, bugarskog Zografa do metoha pristaništa Jovanica i nazad u Hilandar po strašnom nevremenu zbog koga nisu pristajali brodovi na navedenim mestima te nismo mogli napustiti Svetu Goru, vratili smo se u naš sveti manastir. Iskušenik Dane, sada monah negde u Rumuniji, bivši bagerista u Kolubari uz smeh je pričao kako je doktor Ćutuk zaboravio da ga boli kičma i prvi skočio sa prikolice kada je zadnji levi točak ostao da visi van tog probijenog puta prepunog rupa i odrona.
U manastiru su nas dočekali u ugrejanim kelijama – vrelim čajevima, kuvanim vinom i vrućom rakijom. Doktor Ćutuk je navalio prvo po vrućoj zatim po kuvanom vinu i kada se ugrejao dohvatio se onako iz flaše na daleko čuvenog hilandarskoh cipura, loze sa dodatkom anisa jačine 55 volumena alkohola.
“Ova gori”, komentarisao je neko od prisutnih.
U jednom trenutku u prostoriju ulazi počivši iguman Mojsije:
“ Skačemo da nas blagoslovi. Đutuk se klati.
“Uzmi blagoslov”, opominje ga kolega hirurg specijalizovan za obrađivanje prednjeg i donjeg dela glave.
Doktor Ćutuk se okreće tražeći “izgubljeni” blagoslov, da bi se spotakao ispred igumana koji ga je sa osmehom blagoslovio:
“ Boli me nesnošljivo glava, čujem da imate tu neke doktore”, reče iguman.
“Ovaj je za glavu “, pokazasmo na doktora Ćutuka!
“ Taj kad bi je imao ne bi ko muva posrtao”, reče iguman i odmahnu rukom.
Njegov prijatelj Đogat sitni doušnik, za razliku od svog pokojnog brata, ljudine i humaniste, koga sam upoznao na fočanskom ratištu bio je neverovatan sklad fizičkog izgleda i karaktera.
Krupan, ćelav, ugojen kao petogodišnji vepar jazavičarskog pogleda i kobiljih sapi – komercijalista po zanimanju, trgovac tračevima, znao je kako da unovči doktorovu ljubav prema čašici, te su postali prijatelji na prečac.
“ Ti si genije, boljega od tebe nema, ma niko ti ni primać’ nije. Što ti možeš to malo ko zna”, hranio bi mu sujetu ovaj prepredeni jazavac.
Doktor je voleo čašicu, Đogat pare. Đogat je često sedeo u kafani sa direktorom štamparije, julovcem miljenikom najmoćnije ličnosti tog vremena svemoćnom Baba Julom, koja će moćnog supruga otpremiti u Hag a Srbiju predati stečajnim upravnicima koji će je opustošiti. Đogat se sa Riletom talio štampajući knjige u bescenje ili bi Rile štampao besplatno a prodaju su delili.
Kasnije, umalo nije stradao Riletov pomoćnik koji se kroz iglene uši provukao od krivičnog gonjenja.
Đogat je nalazio pacijente, doktor je delio penzije.
Tako počinje njihovo prijateljstvo.
Đogat je rodom sa Žabljaka gde je doktor Ćutuk službovao.
Osim boravka u Žabljaku ova dva planinska gorostasa doktor i đogat izgledali su kao jednojajčani tek zametnuti embrioni. Ko žablji bataci iz inkubatora. Oba su imala izražene oči, doktor za nijansu buljavije, oba ćelava, sa neverovatnim kapacitetom proždrljivosti.
Doktor Ćutuk je dobio nadimak od svojih pacijenata, đogat ga je zaradio u Riletovoj štampariji gde ga je u noćnoj smeni radnica jahala : điha, điha…
Đogat i Rile su u jednom episkopu “poklonili “ poslovni prostor u blizini Vukovog spomenika. Svečanom uručenju ključeva nekretnine u društvenoj svojini, prethodio je dolazak sekretara eparhije, sa hrpom nemačkih maraka štekovanim ispod mantije.
“Zanemela sam kada je pop podigao mantiju i raskopčao pantalone, vadeći iz gaća snopove deviza”, pričala je pijana Riletova i Đogatova saradnica.
Doktor Ćutuk je sekirom skidao pacijenta sa drveta, a proslavio se lečeći one u delirijumu vinjakom.
Nakon pada režima Slobodana Miloševića , otkrivena je velika afera sa invalidskim penzijama.
Ćogat se u mišju rupu zavukao Đutuk je više puta saslušavan.
Intervenisali su mnogi. Nijanse su odlučivale, Ćutuk se iskobeljao iz ruku pravde, ali je počeo da mrzi sve one pred kojima se tresao od straha moleći za pomoć.
“On je pošten čovek, pomogao je mnogima”, rekao je jedan prijatelj glavnom inspektoru.
“Pošten čovek sa mudima i bez njih nije isto. On nije uzimao pare zbog straha, ali se neko u njegovo ime dobro ovajdio”, odgovorio je policajac.
Doktor Ćutuk se u nekom periodu osame manuo alkohola ali je kasnije često viđan ućutučen i kao penzionisani radnik MUP-a gde se sklonio nakon afere sa penzijama.