Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice: Tihvinska

Godine 1382, za carovanja velikoga kneza Dimitrija Jovanoviča, pri svjatjejšem mitropolitu cele Rusije Pimenu i pri novgorodskom arhiepiskopu Aleksiju, pojavi se u Rusiji prečesna ikona Presvete Bogorodice, koja na levoj ruci Svojoj drži Predvečnog Mladenca – Gospoda našeg Isusa Hrista. Ovo javljenje dogodi se na sledeći način.

U okolini Velikog Novgoroda, nedaleko od Varjažkoga Mora, na vodama velikog jezera Nevo ribari lovljahu ribu. Za vreme lova njih iznenada obasja presjajni zrak s neba. Pogledavši uvis, oni ugledaše divno čudo: po vazduhu iđaše, nošena nevidljivom rukom, ikona Prečiste Djeve Bogorodice. Zapanjeni time, ribari se i prepadoše i obradovaše, pa ostaviše svoj posao i uperiše oči svoje u to prekrasno čudo, želeći da saznadu kuda to sveta ikona ide i gde će se zaustaviti. Ali im Bog ne ispuni želju, i sveta ikona se sakri od njihovih očiju i postade nevidljiva.

Posle toga ta se ikona Presvete Bogorodice javi u novgorodskom kraju, u selu Vimočenici, na reci Ojati, na sto potrkališta od Tihvina. Tu se ona javi stojeći u vazduhu i sijajući neiskazanom svetlošću. Ugledavši tako neobičnu pojavu, svi se žitelji toga sela sabraše, i prestravljeni divljahu se tome čudu, pa se potom stadoše usrdno moliti Prečistoj Bogomateri. Tada se čudesna ikona Vladičice Nebesne spusti s vazdušnih visina k ljudima na zemlju. Oni je sa neizrecivom radošću primiše, pa se odmah potrudiše i crkvicu podigoše, u kojoj svetu ikonu smestiše. Docnije na tom mestu bi sagrađena crkva u čast česnog i slavnog Rođenja Presvete Bogorodice. I mnoga isceljenja bivahu od te svete ikone.

Posle ne mnogo vremena ta sveta ikona bi uzeta odatle nevidljivom rukom i, nošena po vazduhu, pojavi se na mestu, zvanom Kožela, na gori, blizu reke Paše, na dvadeset potrkališta od Tihvina. Pojavi se na isti način kao i u prvom selu. Ugledavši je gde sija čudesnom svetlošću, svi se žitelji toga mesta slegoše i, zadivljeni i zapanjeni, usrdno se moljahu Bogomateri da ostane s njima u njihovom mestu. I molitva im bi ispunjena: sveta ikona Njena spusti se sa visine na zemlju. Oni Joj onda sazidaše crkvicu, gde kasnije bi podignuta crkva u čast česnog Pokrova Presvete Bogorodice. Ali Presveta Bogorodica ne blagovoli da i u tom mestu Njena ikona ostane dugo: jer posle nekog vremena ona bi i odatle nevidljivo uzeta, i nošena na lakom oblaku po vazduhu ona se zaustavi blizu grada Tihvina na reci Tihvinki.

To se dogodi na isti način kao i ranije. Česna ikona nošaše se, kao oblak, po vazduhu. Takvo beše čudesno i nadprirodno putovanje Bogomatere! Privučeno tim velikim čudom, mnoštvo naroda se sleže tamo iz grada Tihvina i okolnih sela. Dođoše s narodom i sveštenici sa krstovima i ikonama, i duge molitve vršahu, pojući psalme i sveštene pesme. I svi sa suzama vapijahu: Dođi k nama, Carice! dođi k nama, Vladičice! pogledaj na nas, nedostojne sluge Tvoje! nispošlji nam dobrotu čovekoljublja Tvog! poseti nas odozgo, i Tvojim svetozarnim dolaskom prosveti pomračene gresima!

Dok se oni tako usrdno moljahu i mnoge suze prolivahu, sveta ikona se spusti iz vazduha u njihove ruke. I oni, radosno je grleći i s ljubavlju je celivajući, satvoriše pred njom mnoga metanija i molitve. I odmah stadoše seći drveće za građenje crkvice. I tog istog dana postaviše kao temelj tri reda drvene građe, ogradivši čudotvornu ikonu. A kada nastupi noć, narod se raziđe svojim kućama, ostavivši kod čudotvorne ikone nekoliko ljudi, da svu noć nedremljivo provedu u molitvi. Ovi ljudi stvarno provedoše svu noć moleći se, ali u svitanje zadremaše od umora. I dok oni spavahu dogodi se ovakvo neobično čudo: čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, zajedno sa temeljem crkvice, bi, po naređenju Božjem, preneta odatle na drugo mesto. Pored toga i sva pripremljena za crkvicu drvena građa bi, zajedno sa ikonom i temeljem, nevidljivim rukama prenesena na to drugo mesto. I ne samo građa nego čak i iverje, do onog najsitnijeg, bi nevidljivo preneseno, a da niko od onih što stražahu to ne vide niti ču. A kada se ti ljudi probudiše, i ne nađoše na svom mestu ni ikonu Presvete Bogorodice, ni temelj crkvice, ni građu, njih spopade veliki strah i užas i nedoumica.

Sutradan se okolni žitelji ponovo slegoše radi poklonjenja prečesnoj ikoni Presvete Bogorodice i radi građenja nove crkvice. No ne našavši ništa na tom mestu, gde behu ostavili čudotvornu ikonu i počeli zidati crkvicu, njih spopade užas i pitahu one što tamo prenoćiše: Šta ovo znači? – Oni im ispričaše kako svu noć provedoše na molitvi, kako u zoru zadremaše, i kako, kada se probudiše, ne nađoše ni ikonu, ni građu, pa ni iverje, uzetih ko zna od koga i odnetih ko zna kuda. To sve ljude veoma ožalosti i rastuži, jer se lišiše tako čudesnog bogatstva duhovnog. I oni stadoše plakati i ridati, i molitve uznositi Bogu vapijući: O, Vladiko Čovekoljupče! javi nam opet božanstveni dar Tvoj, koji si Ti čovekoljubivo i preslavno poslao Ruskoj zemlji! ne skrij od nas to neocenjivo bogatstvo, kojim se mi nadamo obogatiti duševnu ubogost našu. O, Vladičice Majko milosrđa! kuda si otišla od nas, nedostojne dece Tvoje? Juče Svojim dolaskom k nama Ti nas ispuni velikom radošću, a sada odlaskom Svojim Ti nas baci u veliku tugu, suze i ridanje. No javi nam se opet, svetlosti naša, i žalost našu pretvori u radost.

Ridajući tako, oni se raziđoše na razne strane po toj gori i po celoj dubravi, uplakanih očiju zagledajući i po vazduhu i po zemlji, ne bi li pronašli ikonu. I usrdno traganje njihovo ne ostade uzalud. Oni uskoro ugledaše neobičnu svetlost na istoku, s druge strane reke Tihvinke, u pustoj močvari šumskoj, udaljenoj od gore oko dve stadije. Ugledavši svetlost, sav narod polete k njoj i nađe tamo ikonu Presvete Bogorodice, zajedno sa temeljem crkvice i celokupnom građom i iverjem. Drveni temelj stajaše potpuno čitav, kao što beše i na gori postavljen, a sveta ikona nalažaše se na istočnoj strani njegovoj, viseći u vazduhu i blistajući kao sunce. Tada svi, sa suzama radosnicama pripadajući k svetoj ikoni, klicahu: Slava Tebi, Hriste Bože! Slava Tebi, Mati Božija, što nisi ostavila nas, sluge Tvoje! Molimo Te, ne ostavljaj nas nikada, nego svagda prebivaj s nama, spasavajući i čuvajući slovesno stado Sina Tvoga.

Pomolivši se dovoljno, sav se narod dade na posao i dovrši građenje kapele. Zatim izabraše česne ljude i poslaše ih u Veliki Novgorod k preosvećenom arhiepiskopu Aleksiju i ka gradonačelniku, obaveštavajući ih o preslavnom javljenju čudotvorne ikone, koja, nevidljivo angelima nošena po vazduhu, dođe k njima ne zna se otkuda. Čuvši to, arhiepiskop i gradonačelnik se udiviše i, ispunjeni duhovnom radošću, oni blagodarno proslaviše Boga i Božiju Mater. A izvestiše o tome i samodršca, velikog kneza moskovskog Dimitrija Jovanoviča, te i njega ispuniše duhovnom radošću. Zatim preosvećeni arhiepiskop hirotonisa nekoliko prezvitera i đakona za Tihvin, pa ih zajedno sa došavšim k njemu izaslanicima posla, davši im antimins i blagoslov za građenje i osvećenje crkve na reci Tihvinki, u ime česnog i slavnog Uspenija Prečiste Bogorodice.

Došavši na reku Tihvinku, oni satvoriše molitve pred čudotvornom ikonom, pa se s usrđem latiše zidanja crkve, koju dovršiše pred Uspenije Presvete Bogorodice. Imajući nameru da se na taj praznik izvrši osvećenje hrama, oni poslaše crkvenjaka u okolna sela da obavesti hrišćane o danu osvećenja crkve i da ih upozori da se postom i molitvom pripreme za tu svečanost.

Taj crkvenjak, po imenu Georgije, bejaše po životu čovek pravedan, bogobojažljiv i bogougodan. Kada se on, izvršivši što mu beše naređeno, u dan predprazništva Uspenija vraćaše k crkvi i nalažaše na tri potrkališta daleko od nje, u pustoj šumi, on oseti neki neiskazan miomir, kao od mnoštva tamjana i divnih mirisa: jer blagodat Svetoga Duha svojim prisustvom omiomiri to mesto, na kome se imala javiti sama Prečista Bogorodica. Idući, Georgije razmišljaše u sebi, otkuda takav miomir u pustinji. Odjednom on ugleda Prečistu Mater Božiju koja seđaše na borovoj kladi, blistajući neiskazanom svetlošću, i držaše u Svojoj desnoj ruci purpuran žezal, na koji Ona kao da se oslanjaše. Pred njom stajaše svetao muž u arhijerejskom odjejanju, sedinom ukrašen, koji celokupnim svojim izgledom podsećaše na svetog Nikolaja Mirlikijskog.

Ugledavši ovu neobičnu pojavu, crkvenjaka spopade strah i užas, i on pade na zemlju kao mrtav. A svetitelj koji stajaše pored Bogorodice priđe k njemu, dodirnu ga i reče mu: Ustani, ne boj se! – Georgije se podiže sa trepetom i radošću, stade na kolena i, prekrstivši ruke na grudima, posmatraše divno viđenje. Tada mu Prečista Djeva reče: Georgije! idi k mojoj crkvi i reci sveštenicima i svima ljudima, da na moju crkvu ne stavljaju gvozdeni krst koji oni hoće da postave, nego neka stave drveni krst, jer je takva volja moja. – Georgije, pribravši se malo, sa strahom reče Prečistoj: Gospođo Vladičice! neće mi poverovati! – Na to mu prisutni svetitelj reče: Ako ti ne poveruju, onda će se dati znak da bi poverovali.

Posle ovih reči Prečista Djeva i svetitelj što beše sa njom postadoše nevidljivi. Tada se crkvenjak potpuno ubedi da mu se zaista javila Presveta Bogorodica i veliki čudotvorac sveti Nikolaj. I pripavši na zemlju on uznese molitve i blagodarnost Bogu što ga udostoji takvog preslavnog viđenja. Došavši k crkvi, crkvenjak ispriča sveštenicima i narodu šta on vide i šta ču. Ali mu oni ne poverovaše, već narediše radnicima da na crkvu stave gvozdeni krst. No kada jedan od radnika, po naređenju sveštenika, uze krst, pope se na crkveni krov i stade nameštati krst, iznenada nastade silan vetar i velika oluja, koja tog radnika sa gvozdenim krstom dohvati sa crkvenog krova i kao rukama ga postavi na zemlju bez ikakve povrede, kao da nije pao s visine nego kao da je sam svojim nogama sišao na zemlju. Videvši to strašno čudo, sveštenici i sav prisutni narod veoma se uplašiše i, poverovavši crkvenjakovim rečima, proslaviše Boga i Prečistu Bogomater Njegovu i uzveličaše velikog čudotvorca svetitelja Nikolaja. Onda odmah napraviše drveni krst, postaviše ga na crkvi, i s velikom radošću proslaviše osvećenje crkve i ujedno praznik Uspenija Presvete Bogorodice. Tada se od čudotvorne ikone Prečiste Bogomatere događahu premnoga čudesa i davahu se razna isceljenja svakovrsnim bolesnicima; kako tada tako i posle toga.

Po osvećenju crkve Presvete Bogorodice na reci Tihvinki, sav narod krenu na ono mesto gde bogougodni muž Georgije crkvenjak vide Presvetu Bogorodicu i čudotvorca Nikolaja. Pomolivši se na tom mestu, oni podigoše tu kapelu u ime svetog Nikolaja Čudotvorca; a od borove klade na kojoj je sedela Prečista Bogorodica načiniše krst i postaviše ga na kapeli radi svenarodnog poklonjenja i nezaboravnog sećanja na javljenje Presvete Bogorodice sa svetiteljem Nikolajem. I u toj kapeli, kao i u spomenutoj crkvi Presvete Bogorodice, bivahu čudesa u slavu Božiju a na korist vernima.

Sedam godina nakon toga nehatom crkvenjaka, a po Božjem popuštenju, noću se od neugašene sveće dogodi požar u Tihvinskoj crkvi Bogomatere. Sva se crkva pretvori u pepeo, a čudotvorna ikona Prečiste Bogorodice, nevidljivom silom Božjom iznesena iz ognja, obrete se gde stoji među smrekama, na pola potrkališta od tog mesta. U isto vreme izgore u pustinji i kapela svetog Nikolaja, a onaj krst, koji beše načinjen od klade na kojoj je sedela Bogorodica, bi takođe nevidljivom silom iznesen iz ognja, i obrete se gde čitav stoji u smrečjem šumarku nedaleko od kapele.

Na mestu izgorele crkve bi podignuta druga crkva od drveta; takođe i u pustinji bi načinjena na pređašnjem mestu nova kapela. I u novopodignutoj crkvi bi česno postavljena na svoje mesto čudotvorna ikona Prečiste Bogomatere; tako isto i onaj krst zauze svoje mesto u novoj kapeli. No nakon pet godina crkva se opet zapali noću i izgore do temelja, a čudotvorna ikona Presvete Vladičice naše, kao neopaljiva kupina, bi nađena u pepelu čitava, bez ikakve povrede od ognja. Isto tako u to isto vreme izgore i kapela u pustinji, ne zna se kako, a onaj krst bi nađen u pepelu nepovređen. Takvim čudesima svi se divljahu i proslavljahu Boga i Bogorodicu. Zatim se potrudiše, te i po treći put podigoše crkvu od drveta, samo veću i lepšu od onih dveju prethodnih; isto tako načiniše po treći put i kapelu u pustinji. Ova treća crkva trajala je više od sto godina, sve do carovanja blagovernog sveruskog velikog kneza Vasilija Jovanoviča.

Pokrenut naročitom revnošću i usrđem prema Prečistoj Djevi Bogorodici, i ljubavlju prema čudotvornoj ikoni Njenoj, Veliki knez Vasilije naredi da se o njegovom trošku podigne na Tihvinki umesto drvene kamena crkva. Uskoro bi crkva gotova sa papertom. Kada majstori stadoše glačati i beliti zidove u paperti, paperta se, po neispitanom promislu Božjem, sruši, i svojim kamenjem zatrpa dvadeset radnika. Sveštenike, radničke nadzornike i sav narod obuze silna tuga zbog zatrpanih kamenjem radnika, jer smatrahu da su svi poginuli pod ruševinama. I odmah se dadoše na raskopavanje ruševina. Posle trodnevnog rada oni raskopaše ruševine, i sve radnike nađoše žive i nepovređene, sačuvane milosrđem Božjim i pomoćju Prečiste Bogomatere. Ovome preslavnome čudu svi se prisutni veoma obradovaše i uznesoše blagodarnost Hristu Bogu i Njegovoj Prečistoj Materi. Zatim iznova pristupiše radovima i ubrzo sazidaše prekrasnu papertu. I kada ceo hram bi potpuno dovršen i ukrašen, na njegovo osvećenje dođe, po želji velikoga kneza, preosvećeni Serapion, arhiepiskop novgorodski. Osvetivši crkvu, on unese u nju čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice.

Neko vreme posle osvećenja crkve Presvete Bogorodice dođe na Tihvinku sam veliki knez Vasilije Jovanovič. Vučen ljubavlju k Presvetoj Bogorodici, on je želeo da vidi i celiva Njenu čudotvornu ikonu, i da joj se usrdno pomoli, a i da razgleda novopodignutu crkvu. U to vreme arhiepiskop Velikog Novgoroda beše preosvećeni Makarije, koji potom po volji Božjoj postade mitropolit moskovski. On dođe zajedno sa velikim knezom na Tihvinku. Tu oni pred čudotvornom ikonom sa suzama satvoriše duge molitve, pa se zatim vratiše: arhiepiskop u Novgorod, a veliki knez u Moskvu.

Po prestavljenju blagočestivog velikog kneza Vasilija Jovanoviča na velikokneževski presto moskovski stupi njegov sin Jovan Vasiljevič, koji se prvi krunisa za cara. Slično ocu svom, i on imađaše veliku veru i usrđe k Presvetoj Bogorodici i k čudotvornoj ikoni njenoj na Tihvinki. I kao nekada otac njegov, tako i on sam dođe tamo na poklonjenje. Videvši da crkvom na Tihvinki upravljaju mirski sveštenici i đakoni, to se njemu ne dopade, i on namisli da tu osnuje manastir. Pošto se posavetova sa mitropolitom moskovskim Makarijem, sa novgorodskim arhiepiskopom Pimenom, i sa kneževima i bojarima svojim, on naredi da se sva okolna sela i mirski sveštenici koji behu pri crkvi presele na drugo mesto, daleko od crkve, a da se kod crkve dovedu monasi i da se pristupi zidanju manastira. I za kratko vreme na Tihvinki bi podignut o carskom trošku divan manastir, sav od kamena, i ograđen kamenim zidovima; i u njemu bi zavedeno opštežiće, kao i u drugim velikim obiteljima. Prvi iguman ovog manastira bi Kiril. I mnogi vrlinski monasi, privlačeni čudesima od ikone Presvete Bogorodice, stadoše napuštati svoja pustinjska obitališta i dolaziti u Tihvinsku obitelj.

Jedan od prvih koji tamo dođe još dok se manastir građaše, beše inok Avramije. On se dotle podvizavao u Sergijevom manastiru na Velikim Lukama, udaljenom od Tihvinske obitelji oko pet stotina potrkališta. Ovaj Avramije, kao što sam pričaše, bio je dugo vremena bolestan u svome manastiru, i već se stao pripremati za smrt. A bogougodni nastavnik njegov Martirije, koji je slušao mnogo o čudotvornoj Tihvinskoj ikoni Prečiste Bogorodice, i o raznovrsnim isceljenjima koja ona daje bolesnicima, posavetova Avramiju da se zavetuje da će ići na Tihvinku i pomoliti se Prečistoj Božjoj Materi. Bolesni Avramije se odmah zavetova da će ići tamo i pomoliti se Bogorodici; i tog časa se isceli od svoje duge i teške bolesti. Vrativši se na taj način od vrata smrti, on odmah ustade sa bolesničkog odra potpuno zdrav, radujući se i slaveći Boga. Obradova se i nastavnik njegov Martirije zbog tako brzog isceljenja svoga učenika, i divljaše se ovom čudu Presvete Bogomatere. I naredi učeniku da bez odlaganja ide na Tihvinku i ispuni svoje obećanje.

Avramije odmah krenu na put, i, stigavši u Tihvinsku obitelj, on bogobojažljivo ispuni svoje obećanje. Sa suzama radosnicama pripadajući k svetoj ikoni Bogomatere, on je ustima i srcem celivaše, i uznošaše joj blagodarnost od sve duše. I svima prisutnima on ispriča o milosti kojom ga obasu Presveta Bogomati. To dođe do ušiju novgorodskog arhiepiskopa Pimena, koji se u to vreme nalazio na reci Tihvinki nadgledajući udaranje temelja manastiru, i ispuni se duhovne radosti, i proslavi Gospoda i Njegovu Prečistu Mater. Avramiju on ne dopusti da se vrati k svome starcu Martiriju, već mu predade ključeve od crkve, da bi on, u znak blagodarnosti za neiskazanu milost Božje Matere prema njemu, prvi dolazio u njen hram i poslednji odlazio, otvarajući ga pred početak bogosluženja i zatvarajući ga po završetku bogosluženja.

Međutim starac Martirije, po Avramijevom odlasku, stade žaliti što i on sam ne pođe s učenikom svojim da se pokloni čudotvornoj ikoni Presvete Djeve. I donese odluku da ide na Tihvinku čim se njegov učenik vrati. Pošto je dugo čekao učenika, starac se zabrinu zbog njegovog nevraćanja, i vide u snu ovakvo viđenje: ogroman ognjeni stub stajaše na onoj strani gde se nalazio Tihvin; na vrhu stuba bejaše ikona Presvete Bogorodice, kao ona Tihvinska, i sijaše kao sunce; Martirija obuze silna želja da tu ikonu celiva, ali se u takvom raspoloženju on probudi. I tada ga obuze dvostruko jača želja, da na javi vidi tu svetu ikonu i celiva je. I on odmah ostavi sve i hitno krenu k Tihvinu. Stigavši tamo i ugledavši ikonu Bogomatere, on pripade k njoj sa neizrazivom radošću, lijući silne suze od radosti. Pritom on vide i učenika svoga potpuno zdrava, i ne htede da se vrati u svoj manastir, već i sam ostade u Tihvinskoj obitelji, da bi mogao svakodnevno gledati čudotvornu ikonu Bogomatere.

No posle nekog vremena Martirije, po Božjem blagovolenju, bi preseljen na drugo pustinjsko mesto, udaljeno četrdeset potrkališta od Tihvinske obitelji, nad kojim jedne večeri Avramije vide krst na nebu, sastavljen od zvezda, koji obasjavaše sav taj kraj. Preseljujući se na to mesto, blaženi starac Martirije uze sa sobom kopiju čudotvorne ikone Presvete Djeve, i boravljaše u toj pustinji u bezmolviju, u molitvenom tihovanju i bogorazmišljanju, dan i noć služeći Bogu. A kopiju čudotvorne ikone Presvete Bogorodice on svagda nošaše sa sobom, kuda bi god išao. I dogodi mu se jednom da bude u gradu Tveru, u kome po naređenju cara i velikog kneza Jovana Vasiljeviča življaše tada kazanski car Simeon.[19] U vreme boravka starca Martirija u tom gradu, caru Simeonu umre sin Jovan, koji pre toga beše dugo bolovao. Starac Martirije položi na mrtvaca ikonu Bogomatere koju nošaše sa sobom, i mrtvac tog časa vaskrse. Simeon se veoma obradova i uznese veliku blagodarnost Gospodu Bogu i Prečistoj Bogomateri. Potom, u znak blagodarnosti blaženom starcu Martiriju, on sazida u Martirijevoj pustinji crkvu od kamena u ime Presvete Bogorodice, i kraj nje podiže manastir.

A sada ćemo se opet vratiti na Tihvinsku obitelj, ili bolje – na Tihvinsku čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, da bismo bar delimično ispričali njena čudesa.

Od dana javljanja svete ikone na Tihvinki do ustrojenja manastira prošlo je sto sedamdeset sedam godina. Za to vreme crkvu držahu mirski sveštenici, i mnoga čudesa bivahu od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, i razna se isceljenja davahu od nje, ali ta čudesa niko ne zapisa za pouku kasnijim pokolenjima. Tako smo zbog prostote ondašnjih crkvenih sveštenoslužitelja mi lišeni velike duhovne koristi. No i kada manastir bi ustrojen ne zapisivahu se mnoga čudesa, ili iz prostote ili iz nehata. I to malo što je došlo do nas mi i sabiramo, kao posle žetve preostalo klasje, ili kao posle berbe vinograda slučajno neobrane grozdiće.

Čovek neki po imenu Teofil, koji je četiri i po godine bio slep, progleda moleći se pred ikonom Prečiste Bogomatere. To se zbilo 1581. godine.

Te iste godine jedan dečak, po imenu Haralampije, koji beše besomučan, kada ga privedoše k čudotvornoj ikoni Presvete Djeve, oslobodi se nečistoga duha.
Slepac Zaharija, koji pet godina ne beše video svetlosti, čim ga dovedoše pred svetu ikonu, progleda.

Jednome čoveku, kome beše ime Kliment, i življaše u carskom gradu Moskvi, zanemože žena koja se zvaše Paraskeva. Čitavu godinu ona ležaše na postelji, celim telom silno pateći od bolesti. Od strahovitih bolova ona polude i izgubi vid. Muž upotrebi sva sredstva, da bi je izlečio; ali sve beše uzalud, i on stade očajavati za njen život. Utom on ču da u Tihvinu postoji čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, koja daruje milost i brzo iscelenje svima koji joj sa verom pribegavaju. Ispunjen nadom, on stade ubeđivati ženu da da obećanje Prečistoj Bogomateri, da će ići na poklonjenje Njenoj čudotvornoj ikoni Tihvinskoj. Žena dade takvo obećanje. I čim izgovori to obećanje, ona tog trenutka ustade potpuno zdrava sa bolesničke postelje, kao da se probudila od sna. Pri tome celo joj telo postade zdravo, samo oči njene ne dobiše vid. Tada oni oboje odmah pođoše u Tihvin, zajednički ispunjujući dato obećanje. Stigavši u Tihvinsku obitelj Bogomatere u prvu subotu Velikog Posta, oni pravo s puta uđoše u crkvu k svetoj ikoni Prečiste, pomoliše se pred Njom i satvoriše molebno pjenije. I kada tog istog dana behu na svenoćnom nedeljnom bdeniju, milosrđem Presvete Bogorodice žena dobi vid. I svi koji behu u crkvi, videvši to čudo, proslaviše Boga i Bogorodicu. A isceljena žena i njen muž veliku blagodarnost uznesoše Gospodu i Prečistoj materi Njegovoj, pa se s radošću vratiše svome domu. To se dogodilo 1583. godine.

U godini 1586. o prazniku Pokrova Presvete Bogorodice bi doveden u Tihvinsku obitelj neki slepac Georgije, i kad se moljaše pred čudotvornom ikonom Prečiste, on progleda na desno oko. I nikim ne vođen, on otide kući svojoj, slaveći Hrista Boga i Njegovu Prečistu Mater što progleda na jedno oko.

Na nekoliko dana posle toga donesoše u obitelj k čudotvornoj ikoni Vladičice čoveka, koji se zvao Andrej: petnaest godina on beše uzet, gluv i nem. Kada pred ikonom Prečiste očitaše molitve za njegovo iscelenje, on se odmah isceli od svojih neduga: povrati mu se sluh, odreši mu se jezik, i oslobodi se uzetosti, te mu celo telo ozdravi, i on stade na noge kao potpuno zdrav čovek.

Žena neka Mavra, koja je živela na reci Usći, beše sedamnaest godina potpuno slepa. Privedena k čudotvornoj ikoni Presvete Bogomatere, ona sasvim progleda. To je bilo u 1587. godini.

Te iste godine 4. marta dovedoše u Tihvinsku obitelj iz Velikog Novgoroda nekog dečka, po imenu Georgija. On beše ovladan nečistim duhom, koji ga šest godina ljuto mučaše. Kada ga privedoše pred svetu ikonu Bogomatere, to mračni duh, ne podnoseći svetlost blagodati koja se lila iz čudotvorne ikone, odmah iziđe iz bolesnog dečka, iščeznuvši kao tama pred suncem, i dečak postade potpuno zdrav.

Neka udovica Julijana tako se teško razbole od očiju da potpuno izgubi vid, i beše slepa dve godine. Čuvši za mnogočudotvornu Tihvinsku ikonu Presvete Bogorodice, i za neiskazana isceljenja koja bivaju od nje, Julijana se zapali plamenom verom k Bogomateri i dade obećanje da će otputovati k Njenoj ikoni na poklonjenje. I odmah, tog časa Presveta Vladičica joj u kući njenoj dade očni vid, i ona progleda. I Julijana, goreći od želje da što pre prinese blagodarnost Prečistoj, odmah krenu, nikim ne vođena, u Tihvinsku obitelj Njenu. Stigavši tamo, ona ispuni svoje obećanje, i ispriča svima o čudesnoj milosti koju joj ukaza Bogomater. To se dogodilo u 1589. godini.

Jednovremeno sa tim neki bogalj Akindin, kome noge behu zgrčene i dve godine nije mogao uopšte hoditi nogama, puzeći na kolenima dođe pred mnogočudotvornu ikonu Vladičice naše Bogorodice, i čim se pomoli pred njom, noge mu se odmah ispraviše, i ustavši stade hoditi zdrav pred svima, blagodareći Hrista Boga i Njegovu Prečistu Mater.
Te iste godine, 10. avgusta, dovedoše u svetu obitelj Tihvinsku iz Velikog Novgoroda slepog mladića Jonu. I on dobi vid od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice.

Drugi mladić, po imenu Maksim, u kome beše nečisti duh, bi poveden od svojih roditelja k čudotvornoj ikoni Prečiste; i dok još behu na putu mladić dobi nebesku pomoć od Preblagoslovene Majke Božije: silom Božjom nečisti duh bi izgnan nz njega. Stigavši u manastir, oni ispričaše o tom čudu. I svi uznesoše blagodarnost Bogu i Bogorodici. To se zbilo u 1591. godini, šestog septembra.

Žena, po imenu Jelena, koja dve ipo godine beše potpuno slepa, progleda pred čudotvornom ikonom Bogomatere u dan nedeljni na Liturgiji, za vreme pevanja: Dostojno jest…
U 1593. godini na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, druga slepa žena, Marija, dovedena k čudotvornoj ikoni Prečiste, progleda blagodaću njenom.

Takođe čovek neki, po imenu Kliment, po zanatu kujundžija, razbole se od očiju i izgubi vid. Moleći se pred čudotvornom ikonom Presvete Bogorodice, on ozdravi i progleda.

Drugi slepac, po imenu Filip, pet godina ne vide belo videlo. Njega dovedoše u Tihvinsku obitelj u Nedelju Pravoslavlja. Stojeći i moleći se pred čudotvornom ikonom Prečiste Bogorodice, on u vreme svete Liturgije, pri prenošenju Česnih Darova, progleda potpuno i stade sve videti jasno. To se desilo 1596. godine.

Te godine dođe iz carskog grada Moskve neki čovek Kiril, slep na jedno oko. Moleći se pred ikonom Presvete Bogorodice, on progleda na to oko. Pri tome evo šta on ispriča o sebi. Razbolevši se od teške glavobolje, on od silnih bolova oslepe na oba oka. Pola godine on niti svetlosti vide, niti mu se bolovi umanjiše, ma da se njegovi neobično mnogo brinjahu oko njega. Tada njegova supruga vide u snu neko viđenje, pri čemu ona ču ovakve reči: „Neka muž tvoj ode u Tihvin k čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice, i tamo će biti isceljen. Ne bude li otišao, nastradaće još strašnije“. Probudivši se od sna, žena odmah ispriča to mužu. I on se odmah stade usrdno moliti k Prečistoj Bogorodici i davati obećanje da će ići u Tihvin na poklonjenje Njenoj ikoni. I tog časa prestadoše mu bolovi, i progleda na oba oka, i bi potpuno zdrav. Ali odlažući s dana na dan ispunjenje svoga obećanja, on najzad potpuno zaboravi na njega, i tako ne ispuni dato obećanje. Zbog toga posle nekog vremena ponovo naiđe na njega pređašnja bolest, i on opet oslepe na oba oka. Tada opomenuvši se neispunjenog obećanja i uvidevši svoj greh, on stade plakati, ridati i kajati se, i ponovo se molitvom obrati Presvetoj Bogorodici zavetujući se da će ispuniti svoje ranije obećanje. I milosrđem Presvete Vladičice on opet dobi isceljenje, i progleda, ali samo na jedno oko, a drugo mu ostade slepo. On onda, ne odlažući više ispunjenje svoga obećanja, odmah krenu u Tihvin, i ugledavši tamo jednim okom čudotvornu ikonu Prečiste, njemu se otvori i drugo oko.

Devetog decembra te iste 1596. godine doputovaše u manastir dvadeset i tri čoveka, predvođeni svojim starešinama, Grigorijem i Mihailom. Pošto izvršiše blagodarno molepstvije pred čudotvornom ikonom Prečiste Bogorodice, oni ispričaše o sebi sledeće. Nalazili su se daleko na Severnom Moru u lovu na morske zveri, ali ih morska bura zadrža mnogo dana na jednom pustom mestu. Ostavši bez hrane, oni stadoše gladovati, i od dugog nejedenja njima prećaše smrt. I tako, u očekivanju smrti svaki se moljaše Bogu za oproštaj grehova svojih. Pri tome oni se setiše Tihvinske čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, pa joj se stadoše usrdno moliti. I prve noći jednome od njih, kada ga usred molitve malo uhvati san, javi se brza Pomoćnica – Presveta Djeva Marija, i naredi mu da kaže svima da se hrane nekom travom koja je rasla tamo, dok se vreme ne prolepša, da bi se morem vratili svojim kućama. Ovo viđenje on ispriča svojim drugovima. I kada oni probaše travu, nađoše da ima izvrstan ukus i da je sitovna kao hleb. I ta trava beše njima ono što i Izrailjcima mana u pustinji, i oni se hranjahu njome dvadeset dana, sve dok ne prestade bura.

Nakon malo vremena u Tihvinsku obitelj dođe žena, po imenu Jelena, i ispriča o sebi sledeće. Tri godine ona beše slepa. Ali, pokrenuta verom, ona naredi da je povezu k Tihvinskoj ikoni Bogomatere. I kada beše na putu, ona iznenada progleda, i do manastira dođe bez ičije pomoći. Tu ona i odade blagodarno poklonjenje Božjoj Materi pred čudotvornom ikonom njenom.

Tako isto i čovek neki, po imenu Mamant, doputova iz Bjelojezerskih krajeva i ispriča o sebi kako je dugo vreme bio slep, no čim dade obećanje da će ići u Tihvin na poklonjenje čudotvornoj ikoni Prečiste Vladičice, on tog časa potpuno progleda. To je bilo u 1597. godini.

Te iste godine iz tih istih krajeva dođe jedan drugi čovek, po imenu Diomid, i takođe ispriča o sebi kako je cele godine ležao uzet, pa setivši se Tihvinske čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, stade joj se moliti i obećavati da će otići i pokloniti joj se; i tog časa ustade zdrav, i odmah ispuni svoje obećanje.

Te iste godine neki Pimen, ovladan ljutim demonom, bi od svojih srodnika, okovan u verige, poveden ka Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Presvete Vladičice. I kad oni još behu na polovini puta, bolesnik dobi isceljenje milosrđem Prečiste: demon izađe iz njega, i on potpuno zdrav dođe u manastir i pokloni se brzoj isceliteljki svojoj. To je bilo 9. decembra.

Jedan čovek, po imenu Kodrat, razbolevši se od glavobolje, oslepe, i ne vide sunca godinu i po dana. Čuvši za Tihvinsku čudotvornu ikonu Bogomatere, on se s umilenjem pomoli i dade obećanje da će ići k njoj na poklonjenje, i – odmah progleda. Ali odloživši put za drugo vreme, on potpuno zaboravi svoje obećanje, i ne ode da prinese blagodarnost svojoj Isceliteljki – Prečistoj Djevi Bogorodici. No nakon deset godina pošto je progledao, on ponovo oslepe na isti način kao i prvi put. Ali pored svega toga on se ne seti svoga obećanja dok u snu ne bi opomenut. Jer u snu on vide jednog čoveka koji mu govoraše: „Idi k Prečistoj Bogorodici u Tihvin, i ispuni svoje obećanje. Ako pak ne pođeš i obećanje ne ispuniš, nećeš progledati“. Probudivši se od sna, on se opomenu svoga obećanja i uvide svoj greh, pa odmah krenu u Tihvinsku obitelj vođen pratiocem. Stigavši tamo, on bi priveden k čudotvornoj ikoni Prečiste. Usrdno se moleći pred njom, on progleda milosrđem Presvete Bogorodice.

Nekome čoveku Jovanu, koji je dugo vreme teško bolovao i bio blizu smrti, javi se u snu svetitelj Hristov Nikolaj i reče mu: „Ako hoćeš da budeš živ i zdrav, daj obećanje Presvetoj Bogorodici da ćeš ići i pokloniti se čudotvornoj ikoni Njenoj na Tihvinki“. – Probudivši se iz sna, Jovan se odmah stade sa suzama moliti i davati obećanje Prečistoj Bogomateri, da će ići i pokloniti se Njenoj svetoj ikoni, – i tog časa ustade potpuno zdrav, i otputova u Tihvinsku obitelj, s blagodarnošću ispunjujući svoje obećanje. To se zbilo avgusta meseca 1599. godine.

Te iste godine dovedena bi u Tihvinsku obitelj slepa žena, po imenu Marija, koja deset godina ne beše videla belog videla. Pomolivši se pred čudotvornom ikonom Prečiste, ona progleda.

Druga žena, po imenu Evdokija, iz okoline jezera Onjege, besomučna i uzeta, pritom sa suvom rukom, čim dade obećanje da će otići k Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Prečiste, odmah se isceli u domu svom od besomučnosti i uzetosti: jer duh nečisti pobeže iz nje, i oduzeti delovi tela ozdraviše; jedino joj ruka ostade neisceljena, da ona ne bi zaboravila na svoje obećanje. A kada ona dođe u Tihvinsku obitelj, i pomoli se Božjoj Materi pred Njenom ikonom, tada joj i ruka postade zdrava. To se zbilo 1603. godine.

Hromi i slepi čovek Jovan dade obećanje da će ići na poklonjenje čudotvornoj ikoni Prečiste, i milosrđem Bogomatere dobi isceljenje u kući svojoj: očima progleda i noge mu se ispraviše. I on omdah otputova u Tihvinsku obitelj, i prvog marta 1606. godine prinese blagodarnost Prečistoj Isceliteljki svojoj.

Isto tako i mnogi drugi ljudi, bolesni od raznih bolesti, u ovo vreme i u potonja vremena, odmah dobijahu isceljenja čim bi dali obećanje da će ići na poklonjenje Tihvinskoj čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice. „Mi znamo, kaže Tihvinski letopisac, da od ove svete ikone nikada nisu prestajala predivna čudesa; ona su se izlivala iz nje, kao živa voda iz izvora, na sve koji joj sa verom pristupaju. Tako, mnogi slepci dobiše vid, besomučni se oslobodiše besova, gluvi pročuše, uzeti ozdraviše, nemi progovoriše, bolesni u nogama skočiše kao jeleni, bolesni od glavobolje se isceliše. Čak i po dalekim pokrajinama razni bolesnici, čim bi se zavetovali čudesnoj ikoni, ubrzo su dobijali od nje pomoć. Jednom rečju, koji god se s verom obratio zaštiti Bogomatere, uskoro je dobijao potrebnu pomoć“.

Za carovanja blagočestivog cara i velikog kneza Vasilija Jovanoviča Šujskog nastade, po popuštenju Božjem zbog grehova naših, velika pometnja u Ruskoj zemlji, jedno od unutarnjih međusobica, drugo od spoljnih neprijatelja. I prolivaše se krv pravoslavnih hrišćana. Carski grad Moskvu zauzeše pogranični inoverni ljudi, a Veliki Novgorod sa celom njegovom oblašću osvojiše Varjagi. U to vreme i obitelj Tihvinska nalažaše se pod vlašću Varjaga, i trpljaše od njih mnoga ugnjetavanja. No milošću Božjom i Njegovom svemogućnom pomoću, rasturena ruska vojska se sabra, oduze od inoveraca carski grad Moskvu, i u njemu se zacari blagoverni car i veliki knez Mihail Teodorovič. On posla svoju vojsku i u predele Velikog Novgoroda protiv Varjaga, i tamo, kod reke Usće, Varjagi biše pobeđeni i udariše u bekstvo; carska vojska ih sustiže na reci Tihvinki, pa jedne pobi, a druge zarobi žive.

Čuvši za takav poraz, vojvoda varjažki, koji gospodaraše Velikim Novgorodom i imađaše u njemu veliku vojsku varjažku, ispuni se strahovite jarosti i gneva. Želeći da odmazdi Rusima za taj poraz, on posla svoje pukove da mačem i ognjem potpuno opustoše i razore Tihvinsku obitelj sa svima okolnim naseljima. Doznavši o tome, svi se žitelji okolnih naselja slegoše sa ženama i decom u obitelj, ograđenu tvrdim kamenim zidovima. Tu se oni zajedno sa monasima i nemnogobrojnim carskim vojnicima zatvoriše, uzdajući se ne toliko u jakoću zidova, koliko u pomoć i zaštitu Presvete Djeve Bogorodice, te neoborive tvrđave. Kada Varjagi stigoše, oni sa svih strana opsedoše manastir i stadoše strahovito udarati na njega. Oni pak u manastiru behu u velikom strahu. Dok se jedni nalažahu na zidovima i bijahu sa neprijateljima, dotle se drugi zajedno sa monasima, sabrani u crkvi, sa suzama moljahu Bogu i Presvetoj Bogorodici pred čudotvornom ikonom Njenom, vršeći svenoćno bdenije i proseći od Prečiste pomoć pravoslavnim hrišćanima. I ta pomoć ne izostade. Te noći jednoj ženi Mariji, koja sva uplakana zadrema u toku bdenija, javi se u snu Prečista Djeva Bogorodica i reče joj: „Kaži svima što su u manastiru: neka uzmu ikonu moju i sa njome prođu po zidovima oko manastira, pa će tada ugledati milost Božju“. – Trgnuvši se iz sna, žena odmah ispriča to viđenje svima što behu u crkvi. Čuvši to, oni se ispuniše radosti i nade, pa uzevši čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, oni se uz pojanje crkvenih pesama popeše na manastirske bedeme. I tu, vršeći litiju oko manastira, oni plakahu i vapijahu k Presvetoj Bogomajci: „Carice Nebeska, pogledaj na nevolje slugu Tvojih! izbavi nas od neprijatelja koji su nas opkolili! javi silu Svoju! da bi svi neprijatelji naši saznali, da si sa nama Ti, Zaštitnica naša“. – I tog časa veliki strah spopade Varjage, i oni se pometoše, i svi pobegoše od manastira, iako ih niko nije gonio.

No posle izvesnog vremena Varjagi opet dođoše na manastir sa još većom silom, opsedoše ga, i mnogo dana držahu opsadu tukući ga neprestano. Za vreme opsade u manastiru se nalažaše ne malo ljudi obojega pola i raznog uzrasta: pri teskobi i zajedničkom boravljenju muških i ženskih, nisu se svi držali kako dolikuje svetinji u kojoj su se nalazili, nego su se raspaljivali strašću. Zbog toga ih postiže gnev Božji, i Gospod ih ostavi bez Svoje pomoći. Tada neprijatelji, po popuštenju Božjem, stadoše raznovrsnim dovijanjima sve strašnije i strašnije dodijavati opsednutima. I sve koji behu u manastiru obuze veliki strah; i iznemogavajući od neprekidne borbe, smatrahu da im je blizu kraj. Stoga počeše s gorkim plačem pribegavati k čudotvornoj ikoni Prečiste Djeve i s umilenjem vapiti: Ti vidiš, Bogorodice Djevo, smirenje naše! Ne ostavi, Prečista, obitelj Svoju, koju si Ti sama dolaskom svete ikone Tvoje blagoizvolela sazdati! Smiluj se na stado Tvoje, Presveta! Ti vidiš, Vladičice, ljutu navalu neprijatelja naših na nas! Stoga, ne ostavi nas sluge Tvoje, koji niotkuda nemamo pomoći, osim Tebe, Vladičice!

Za vreme opsade u manastiru se nalazio sluga Soloveckog manastira Martinijan, čovek pobožan i bogobojažljiv. Njemu se u viđenju javi Prečista Bogorodica sa svetim Nikolajem, prepodobnim Varlamom Hutinskim i Zosimom Soloveckim, i reče mu: „Moja je pomoć odstupila od ovog svetog mesta, zato što ga mnogi oskvrnaviše svojim nečistim delima“.
Užasnut, Martinijan se trže od viđenja, i sa mnogim suzama ispriča svoje viđenje starešinama u obitelji. Kada to čuše, starešine odmah pronađoše sve oskvrnitelje i isteraše ih iz manastira; zatim i pritvor crkveni očistiše, pa stadoše mnogim suznim molitvama umilostivljavati Boga i Bogorodicu da ih ne predadu u ruke neprijateljima njihovim. I čovekoljubivi Gospod, na zauzimanje Prečiste Matere Svoje, Svoj pravedni gnev pretvori u milosrđe, i od toga dana opsađeni stadoše jačati, a neprijatelji slabiti. Najzad se opsađeni posavetovaše i učiniše ovo: ograđeni milošću Prečiste Djeve, oni iznenada izađoše iz manastirskih zidina i, jurnuvši na neprijatelje, stadoše se junački boriti s njima. Božja pomoć im, molitvama Bogomatere, sarađivaše, i Gospod im dade slavnu pobedu nad neprijateljima. Jer, ma da ih ne beše mnogo, oni mnoge hiljade neprijatelja pobediše, i u bekstvo nateraše, a neke žive zarobiše i u manastir dovedoše.

Međutim Varjagi i posle toga ne ostaviše svetu obitelj na miru. Da bi osvetili svoj sramni poraz, oni sa ogromnom vojnom silom dođoše pod manastir i opsedoše ga. I besno jurišahu na njega sa svih strana. Zatim počeše kopati tajne podzemne prilaze ispod manastirske kapije i ispod zidina. Tada se Prečista Bogorodica opet javi u noćnom viđenju gorespomenutom Martinijanu i reče mu: „Kaži starešinama da iziđu i oteraju svinje od moga doma, jer svuda unaokolo izriše, i već sam prag kapije potkopaše“. – U to isto vreme tako isto javljanje i naređenje Prečiste bi i drugome čoveku, koji se zvaše Grigorije. I oni obojica, Martinijan i Grigorije, izvestiše o tome sve u manastiru.

Te iste noći Gospod posla Varjagima – neprijateljima strašno viđenje: oni ugledaše sa one strane na kojoj se nalazi Moskva gde k manastiru idu mnogi pukovi naoružanih vojnika, sa mnogim svetlim krstonosnim barjacima. Misleći da to carska vojska dolazi u pomoć opsađenima u manastiru, oni se uplašiše i htedoše da beže. Ali se zadržaše, uzdajući se u svoje potkope, da će pomoću njih razrušiti kapiju i zidove.

Međutim opsađenici, čuvši od Martinijana i Grigorija za naređenje Presvete Bogomatere, okrepiše se dobrom nadom, i satvorivši sa suzama molitve pred čudotvornom ikonom Njenom, izađoše iz manastira, kao i prvi put, naoružani i jurnuše na svoje neprijatelje. Pomažući pravoslavnima, Gospod pomete pukove varjažke, i njih spopade strah i trepet. Pometeni i pokolebani, oni udariše u bekstvo, bijući jedan drugog u toj izgubljenosti i prestravljenosti. Pri tome njih gonjahu ne toliko malobrojni vidljivi vojnici koliko bezbrojni nevidljivi ratnici. Videći neprijatelje kako beže, pravoslavni se još više ohrabriše i gonjahu ih još žešće, sekući ih kao granje, a neke zarobljujući žive. One pak Varjage koji se nalažahu u potkopima, vojska što izađe iz manastira jedne pobi a druge zatrpa zemljom. Kada se završi bitka, zarobljeni Varjaga pričahu u manastiru, kako prošle noći videše ogromnu vojsku naoružanu gde dođe u manastir, i kako tu istu vojsku videše gde izađe iz manastira i jurnu na njih, satirući ih i goneći ih. Slušajući to kazivanje Varjaga, pravoslavni sa suzama uznošahu veliku blagodarnost Bogu i Prečistoj Božjoj Materi. Ova slavna pobeda dogodi se u mesecu septembru, na sam Krstovdan, 1614. godine.

Iduće godine varjažki vojvoda, koji je sedeo u Velikom Novgorodu, besan od jeda na Tihvinsku obitelj, pod kojom mu toliko vojske izgibe, ponovo posla vrlo veliku vojsku, sa naređenjem: da manastir potpuno razore do temelja, da čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice iseku na komade, i da crkvu Njenu razmetnu kamen po kamen i unište. Kada varjažka vojna sila krenu sa takvim naređenjem na Tihvin, vest o tome stiže u Tihvinsku obitelj. Svi što behu u obitelji veoma se uplašiše, i htedoše da uzmu čudotvornu ikonu Prečiste, pa da s njom beže u Moskvu. No ikona se ne dade pokrenuti sa svog mesta: jer koliko god puta sveštenici, pojući molebne pesme, pokušavahu da je uzmu u ruke sa njenog mesta, nikako to ne mogoše učiniti. Onda oni razumeše da Prečista Djeva Bogorodica ne odobrava njihovo bekstvo iz manastira. Stoga, položivši svu svoju nadu na svemoćnu pomoć Carice Nebeske, zatvoriše se u manastiru i stadoše čekati dolazak neprijatelja. No brza Pomoćnica pravoslavnih i budna Čuvarka Svoje obitelji ne dopusti Varjagima ni da dođu do Njene obitelji, nego im prepreči put čudesnim viđenjem: Ona pokaza Varjagima gde velika i strašno naoružana vojska ide na njih jureći; ne nadajući se da se mogu odupreti takvoj nepobedivoj sili, oni od silnog straha udariše u bekstvo, pri čemu jedan drugog gažahu i uništavahu. I od toga vremena Varjagi se više ne usuđivahu da dolaze k Tihvinskoj Obitelji. Tako Prečista Djeva nekoliko puta odbrani obitelj Svoju od neprijatelja. I ne samo obitelj Svoju izbavi iz njihovih ruku, nego i Veliki Novgorod sa celokupnom oblašću njegovom Ona ubrzo oslobodi od varjažkog ropstva i predade pravoslavnom caru ruskom. I molitvama Njenim nastade mir i spokojstvo za celo rusko carstvo.

Ne mnogo godina nakon minulih, gorespomenutih nevolja i opasnosti, kada se Tihvinska obitelj sa celom Ruskom zemljom naslađivala mirom, Bogu bi ugodno, po neiskazanom promislu Njegovom, da obitelj, koju sačuva čitavom od Varjaga, poseti ognjem, da bi žitelje njene urazumio i očistio od svake nečistote. Ta strašna poseta Božja bi na čudesan način predskazana bratiji manastira. To je bilo ovako. U Tihvinu življaše jedan ubog čovek, po imenu Nikita, koji se pravljaše lud Boga radi, jurodivi Boga radi. Njemu se, ne u snu nego na javi, javi prepodobni Makarije Želtovodski i reče mu: „Idi i kaži igumanu i bratiji, da strogo čuvaju uzdržanje, a naročito da nikakvo alkoholno piće ne drže u manastiru, jer pijanstvo biva uzrok sviju zala. Osim toga, neka ne puštaju u manastir, sem na crkvena bogosluženja, lica, naročito ženskoga pola, koja mogu izazvati sablazan kod bratije. Još im kaži, da se neprestano mole Bogu i Prečistoj Bogomateri, da bi otklonili od manastira kaznu Božju: požar“. – A Nikita, ne poznavajući svetitelja sedinom ukrašena, upita ga, ko je on. Svetitelj mu odgovori: „Ja sam Makarije Želtovodski; došao sam da se poklonim čudotvornoj ikoni Prečiste Bogorodice“. – Rekavši to, on postade nevidljiv. Nikita onda ode i ispriča svoje viđenje igumanu i bratiji. Ali mu oni ne poverovaše, nego ga čak i ismejaše kao jurodivog.

Posle nekoliko dana, od neke sitnice zapali se jedna kelija, i plamen se od nje brzo raširi na sva zdanja, te ceo manastir stade goreti. Požar beše tako silan, da se ne samo drvena zdanja pretvoriše u pepeo, nego i mnoge kamene zgrade raspadoše se od ognja. Tada poznaše monasi, da se prepodobni Makarije Želtovodski zaista javio jurodivom Nikiti i upozorio ih preko njega na gnev Božji koji im preti požarom. Pokajavši se, oni stadoše držati sve što im prepodobni naredi. I usrdno se moljahu Bogu i Prečistoj Bogomateri, proseći oproštaj gresima svojim. I milosrđem Carice Nebeske obitelj se za kratko vreme opet izvanredno obnovi, te i sada stoji čitava, cvetajući kao krin i proslavljajući se čudesima koja bivaju od čudotvorne ikone Presvete Bogorodice. Jer i sada oni koji sa verom dolaze u manastir, dobijaju ono što ištu i svakovrsni neduzi ljudski primaju na čudesan način isceljenja.

Otkuda ova čudotvorna ikona Presvete Bogorodice nepoznatim vazdušnim putem bi prenesena u Tihvin, o tome nema potpuno jasnih podataka. Ali u drevnim rukopisnim knjigama piše, da je ona, po blagovolenju Božjem, došla u Rusiju iz Grčke, iz Carigrada, u vreme carovanja grčkog cara Jovana Paleologa,[24] na 70 godina pre zauzeća Carigrada od strane Turaka (1453. godine). To se vidi iz sledećeg kazivanja.

U vreme, kada se ta čudotvorna ikona Presvete Bogorodice stade na Tihvinu proslavljati mnogim i velikim čudesima, dogodi se da neki novgorodski trgovci, ljudi pobožni, budu u Carigradu. Razgovarajući sa njima, carigradski patrijarh se seti čudotvorne ikone što je kod njih bila, pa na neki tajanstveni način otišla iz Carigrada, i upita ih da nisu oni što čuli o toj ikoni. Oni mu onda ispričaše sledeće, i to zakletvom potvrdiše. Jedna čudotvorna ikona Bogomatere, kazivahu oni, dođe po vazduhu na čudesan način u Veliku Rusiju, – Bog zna otkuda, – i javljaše se tamo po raznim mestima, u krajevima Velikog Novgoroda, prelazeći iz mesta u mesto; najzad se ona pojavi slavno na reci Tihvinki, gde satvori divna i neiskazana čudesa; pa se i sada nalazi tamo u crkvi.

Čuvši ovo kazivanje, i razumevši da je to ta ikona o kojoj on raspituje, patrijarh stade iz dubine duše uzdisati i podrobnije o njoj raspitivati. Potom i sam ispriča, kako ta ista ikona Bogomatere jednom preslavno ode iz Carigrada po moru nekuda, kuda je Božji promisao vođaše, i kako se, posle izvesnog vremena, ponovo vrati u Carigrad, kako ona činjaše mnoga čudesa i dobra vernim ljudima, i kao moćna Pomoćnica davaše nadmoć i pobedu nad neprijateljima. „A sada, govoraše patrijarh, usled gordosti naše, bratomržnje i drugih nepravda, ona sasvim ode od nas i više se neće vratiti“.

Rekavši sve to sa velikom potresenošću, patrijarh pođe zajedno sa novgorodskim trgovcima u crkvu i pokaza im mesto i kivot gde je stajala ta čudotvorna ikona Presvete Bogorodice. To se mesto nalazilo, kada se uđe u crkvu na zapadna vrata, kraj desnoga stuba; no sada na to mesto beše postavljena druga ikona Prečiste Bogorodice, samo manja od one, i pred ovom goraše neugasivo kandilo.

Sve to čuvši i videvši, novgorodski se ljudi veoma udiviše i proslaviše Gospoda Boga i Njegovu Prečistu Mater, koja Svojom čudotvornom ikonom tvori nadprirodna čudesa po raznim zemljama. Dugo oni razgovarahu sa patrijarhom o ikoni: patrijarh – o čudesima počinjenim Njome u Grčkoj zemlji, a oni – o čudesima Njenim koja zadiviše Rusku zemlju. I ruski se ljudi veoma obradovaše, dobivši takva obaveštenja o čudotvornoj ikoni Prečiste.

Kada oni otputovaše iz Carigrada i stigoše u Rusku zemlju, onda se od njih po celoj Rusiji raznese to što oni čuše u Carigradu od patrijarha o čudotvornoj ikoni Bogomatere. Sve što im vaseljenski patrijarh ispriča o toj svetoj ikoni bi zapisano. Od toga doba svi se uveriše, da je Tihvinska čudotvorna ikona Prečiste Bogomatere baš ona ikona koja je tajanstveno otišla iz Carigrada. Stoga, po ugledu na mesto koje je ova ikona imala u Carigradu, bi načinjeno za nju i u Tihvinskoj obitelji u crkvi mesto kraj desnoga stuba pri ulazu u crkvu kroz zapadna vrata. Ona se tu i sada nalazi, tvoreći mnoga i neizreciva čudesa.

A pošto se ova čudotvorna ikona Presvete Bogorodice u Tihvinu, od mnogih naziva još i Odigitrijom, i Rimskom ili Lidskom, to će umesno biti da ovde spomenemo, da su u Carigradu postojale dve, naročito proslavljene čudesima ikone Presvete Bogorodice: jedna se od njih zvala Odigitrija, a druga – Rimljanka ili Lidska. Tako dakle, Odigitrija je jedna ikona, a Rimljanka je druga. O ovim dvema čudotvornim ikonama mi ćemo ovde reći po nešto, da bi to svaki znao o njima.

Prepodobni Justin (Popović) Ćelijski

Svetosavlje.org