Црногорски програм

Генијални црногорски пројекат у главним цртама нацртан је овако: црногорски језик треба да задави српски језик у Црној Гори, па нека на крају буде задављен и сам од себе. Нека то дављење потраје годину, двије, двадесет, највише педесет година. Али да дављење не престаје, ноћно дневно, бе застанка, и предаха. У самом дављењу, постоји нека мрачна упорност, јер ту страст потпомажу подземне силе, духови таме који нијесу живи док не виде побједу таме и ништавила. Ропци из крајње црногорске таме биће знаци велике побједе страсног подземног духа дављења који треба да се попне на врх Црне Горе, и осмотри своју побједу, и потом и сам да се сурва у провалију.

Црногорци у Црној Гори треба да ”даве” Србе, рођену браћу, ноћно, дневно, без’ престанка, јер је управо њима обећано наслеђе. На очинство Срба у Црној Гори подигнута је државна оптужница, коју потпомажу све државне институције. Дакле, дављење је легална радња, и то је подвиг који тражи истрајну мржњу. „Давитељи” добро да се припреме, ангажујући сву расположиву државну инфраструктуру, наклоност вјетрова и демона. На том пројекту треба ревносно да пораде сви органи Црне Горе, посебно они за унутрашње и вањске паслове, културу и просвјету. Они ће оправдати своје постојање колико успију у том пројекту, чији су резултати и досад импозантни. Нема ефикасности у држави док се не ријеши питање колективне трауме, која је настала због тога што су вишевјековна званична историја, азбука и граматика, грдно издеформисале колективни ум и памћење.

Црногорски судови треба студиозно да испитају нагомилана тамна мјеста, и „скриване странице историје“, консултујући се са доказаним црногорским историчарима које одреде министарства културе, просвјете и МУП-а. Наравно отворена су врата и свим историчарима и граматичарима сусједних простора, који би могли помоћи на том пројекту.

Сувереним Црногорцима по закону је дозвољено да ‘’даве” несуверене Србе у Црној Гори, гдје их год стигну, сретну или, пресретну. Да их систематски „даве” у канцеларијама, посебно у државним институцијама, на пољу, мобама, и јавним свечаностима. А ако још буду имали свог гласа отпора и воље за борбу, треба да их избаце наглавачке као балване или вреће, или их ишћушкају с ноге на ногу, као упорне отпаднике. У сусједству се одушевљено пјева: „Србе на врбе“ а овдје се договара и намигује: „Србе под ноге“. Крилатице: „Србе на врбе“ и „Србе под ноге“ изашле су у основи из истог државотворног расположења, које је законски заштићено.

Ту је наравно и тзв. Црногорска православна црква, која не може и неће да се бори са Српском православном црквом, јер нема никакве претензије стицања оностраног духа, него чека, док Црногорци ‘’подаве” Србе у Црној Гори, а онда, не само да им опрости грехове, него и да их прогласи блаженима, унапријед. То је једина њена овоземаљска улога. А кад Црногорци „подаве” Србе, и тзв. Црногорска црква их ослободи кривице, она ће испунити своју свету историјску мисију, и преобратиће, јер је испунила све задатке. Тако ће Црногорци бити историјски и метафизички амнестирани од злодјела, а тзв. Црногорска црква у новом имену, почети да живи као да је тек рођена.

Црква је велика и великодушна колико опрости грехова. Кад је Христос могао опраштати својим убицама, зашто не би могла и тзв. Црногорска црква. опростити „давитељима” своје браће који „даве” да би она имала шта да прашта.

Тзв. Црногорска црква предвиђена је за велике заслуге, јер треба да опрости толико братског дављења, умарања, кривотворења, што не може чинити без великодушног презирања људских слабости. Њој треба да припадне високо признање, с којим ће изаћи из вишевјековне шизме, што српској цркви никад неће поћи за руком.

Такозвана Црногорска црква ће, наравно сад жарко подржати проглашење кардинала Алојза Степинца за хрватског светитеља, јер је и он опростио Хрватима усташама масовно убијање Срба у Јасеновцу. Дуго се чекало на то признање Алојзу, али оно је напокон дошло. Ако сада тзв. Црногорска црква трпи презир од простог народа, треба да се угледа на такве, изванредне примјере, као што је Степинац, који је трпио одбаченост од комунистичке власти. Зато тзв. ЦПЦ, у миру и нонизности само треба без престанка да се клања својој светој столици. Она је и сада свјесна, да све што ради у Црној Гори, ради клањајући се светој столици. Како да буде једном достојно устоличена ако се својој златној столици не клања дан и ноћ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: