Црногорски „грађанизам“ не може без папагајског понављања титоистичких фраза

Има ли иједне теме у којој се тзв. црногорски грађанисти неће ухватити у коло против свега што је српско, а да то назову борбом за „истину“ и „прогресивне вриједности“? Ако је судити по још једном jучерашњем тексту „Повампирење четништва“ на Порталу Аналитика, нема.

Оно што је посебно бизарно у овом тексту јесте патетична жалопојка над сопственим ђедовима и повика да им је неко „убио претке“. А ко? Па опет она иста прича – „четници“. Дакле, опет обнављамо комунистичке пароле, као да је 1946, а не 2025. година. Нема ни трунке саморефлексије, нема питања о злу комунистичког терора, нема помена Голог отока, прогањања свештенства, убијања елите. Само манихејска подјела: једни су анђели, други су демони. Мора бити да је тај „аутор“ одрастао на партизанским филмовима, па их још није преболио. Има ли кога да убише комунисти? Је ли чији ђед убио неког свештеника? Је ли чији ђед убијао четничку ђецу?

Проблем тих грађаниста није што се боје четништва – јер ни не знају шта је четништво, нити им је стало до историјске истине. Њих боли Српство. Боли их што СПЦ није нестала. Боли их што су потомци оних који су бранили своје село од комунистичке одмазде и данас поносни на своје претке. Боли их што више не могу да командују истином, већ их народ све отвореније исмијава.

Да ствар буде смјешнија, у тексту се наводи како се улази у историјску ревизију и не слушају се „мртви него живи“. Ако ћемо већ да слушамо мртве, ајде да послушамо не само ђеда, него и прађеда и чукунђеда. Не можемо бирати ког ћемо мртвог слушати, а ког не. Изгледа су вриједни пажње и слушања само они што су били уз Тита, а сви они прије и послије су мање битни.

Ради се, заправо, о просто папагајском понављању комунистичких флоскула, које су одавно истрошене, али код одређеног круга људи и даље звуче као „аргументи“. То понављање без икаквог капацитета за критичко мишљење није више само неукусно – оно је показатељ ниског коефицијента интелигенције и потпуне неспособности да се препозна разлика између историје и пропаганде. Јер оно што нам ова дружина нуди није никаква историјска анализа – то је ЕПП, политички маркетинг једног диктаторског система, упакован у данашње „антифашистичке“ фразе које им служе као параван за антисрпство.

У том ментално униформисаном свијету, све је већ унапријед одлучено: ко су добри, ко зли, ко жртве, ко џелати. И то без икаквог уласка у историјске изворе, без жеље да се разумије сложеност времена и догађаја. Њихово разумијевање „четника“ је на нивоу сцене из партизанског филма из 1972. године. А свако ко изрази сумњу у ту митологију – ето њега, одмах, „нацизам“, „фашизам“, „повампирење“.

И на крају, ако се четништво и повампирило, оћемо ли икад сахранити никад преминули комунизам, Европљани?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: