Црногорци рент-а-кар Срби

Пише: Милорад Џмерковић

Већ деценијама се питам одакле у Србима толико црногорског гена. Како се кроз епохе и ондашње крваве ратове, вођене за ослобођење, напајане српским митом, косовским страдањима, одједаред родило црногорско национално биће?

Почнимо не од умнога Његоша, српског епископа, већ од Петра Цетињскога. Још je он, тада за своје време владавине одредио себе, па сходно томе и целокупног живља у својој епархији, да нема ништа природније од припадања српском националном бићу.

Ту идеју, као исходиште за будућност својих поданика велики Петар Петровић Његош само је продубио, озаконио и као најважније удахнуо у своје епохално дело, књижевно, као и политичко деловање и посветио српском роду и српском праху.

Својеручно је то написао, посветио…

Први шок за мене је био, када сам на билбордима Милове шаролике коалиције током референдумских дана видео да слика Његоша, као и уметнуте речи, истргнуте из ширег контекста његовог епохалног дела Горски вјенац, позива Црногорце да не остану Срби другог реда. Бестидно, али видело се и делотворно.

 Одсрбљени Срби постадоше Црногорци?!

Једнино су некадашњи кнез Никола, потоњи краљ беземљаш, као и коминтерновски кадрови кумунистичке идеологије, само зарад своје власти, постали преко ноћи Црногорци, иако су се деценијама пре тога изјашњавали, добровољно као Срби.

Краљ Никола је почео са песмом ,,Овамо,онамо”, такође и касније са својевољним уступањем своје власти и државности потоњој краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Док су Ђилас и црвена братија својом насилном, необузданом и крволочном агитацијом палили народне масе да само као ослобођени Срби од српског хегемонизма могу постати Црногорци. Обећана им је идеолошка фатаморгана, ураниловка у виду небеског царства свих комуниста.Тамо ће сви постати равноправни чланови велике заблуде коминтерне оличене у геслу ,,Пролетери свих земаља уједините се”.

Али не као што они и јесу, у етногенези свога бића и порекла, као и у осећању свога вековног постојања, већ са новом, тазе и увезеном комунистичком теоријом, да је национално припадање српском корпусу, као и вековна православна вера нешто  стaромодно и превазиђено. Само без осећаја српства, али са осећајем црногорксој припадности могу лако и без проблема постати црвени пролетери.

Лепа мамипара беше то за заблудели народ кога су током Другог светског рата, газиле, окупирале и разједале три војске, три вере и једна црвена идеологија. Уместо да се врате сами себи, својој бити, народ под претњом силе одједном постаде коминтерновски Црногорац.

Мило је још од малих ногу, његових раних радова властољубљивог човека, вешто одиграо на карту црвено црногорске самосталности. Тешко је било очекивати било шта другачије од човека који је био најпреспективнији комунистички кадар тадашње Југославије.

Висок, леп, гордог држања, забачене главе уназад изгледао је на митинзима као тотем, прототип бескомпромисног вође новог таласа само мало слободоумнијих комуниста. Као непоправљиви унитарсита, бескомпромисни борац за СФРЈ, најближи сарадник Милошевића, неподношљиво лако је еволуирао до тврдокорног црногорског националсте.

 А то што му је такву власт црногорског националисте омогућила његова верна, мала, али одабрана коалиција албанских и муслиманских гласова,остаје вечито питање без јасног одговора само за црногорске националисте.

Да би био још уверљив према себи и свом генетски усађеном коминтерновском националном уверењу, као и да би одобровољи све оне који се не крсте, већ се клањају, измислио је црногорску православну цркву. Незаборавимо да је идејни творац тог верског чуда, квазимода данашње православне вера, био некада највећи србофил, посланик српске листе, а потоњи усташки сарадник др.Секула Дрљевић. Управо је он био највећи противник зеленаштва краља Николе, а касније и највећи његов сарадник. Право је чудо како се уопште роде, стварају и политички делују такви конвертити. А још веће је чудо како за њима хорде народа иду.

Вечито питање је било за мене ових пола века мога живота шта је то у људској свести толико јако, снажно и неодољиво да се као змија сваке године пресвлачи.

Не треба бити много паметан, или се удубљивати у психоанализу, јер је то губљење времена, ионако мало преосталог на путу одсрбљавања свега што иоле подсећа на српство. Наше изгубљено време је веома драгоцено,који геноцидним методама великани црногоске идеје муњевито троше на признавања Косова и њених српских манастира са перврзним циљем да то постане будућа културна баштина албанских коалиционих пртнера НАТО фанатика Милове европске коалиције.

Да би се вратили сами себи потребна је ренесанса српског духа и њене целокупне заоставштине.Треба прочитати стара, а не нова Милова издања Горског вјенца.Тамо све пише, ко смо били, за шта смо се борили и чему треба да тежимо!

 Браћо Срби књиге у шаке и памет у главу!  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: