Crno-beli proslavljaju 70. rođendan: Veliki Partizan

Punih sedam decenija je prošlo (4. oktobar 1945) otkako je vojska tadašnje Jugoslavije odlučila da osnuje fudbalsku sekciju, kao deo Jugoslovenskog sportskog društva Partizan i taj redak jubilej će danas biti proslavljen kako dolikuje – svečanom akademijom u Narodnom pozorištu (20.00).

Svedoka razvoja crno-belih, uspona, padova, najvećih uspeha – Milutin Šoškić, priseća se u razgovoru za „Sport” svega onoga što je od dečačkih dana, kada je kročio u klub, do najveće slave, doživeo u velikanu iz Humske.

„Došao sam u Partizan 1947, dve godine posle osnivanja, i srećan sam čovek, jer sam bio deo generacije koja je dosegla možda i najveći uspeh u istoriji – plasman u finale Kupa šampiona 1966. Rastao sam s klubom, bio svedok napredovanja, uspona, padova. Sećam se i svih predsednika od Ratka Vujovića do Zoran Popovića, sa svima sam bio u sjajnim odnosima. Partizan je uvek veliki, nemojte u to nikada da posumnjate„.

Omladinska škola dragulj kluba

Omladinska škola je dragulj Partizana, koji klubu daje snagu i način da preživi u teškim vremenima.

„Oduvek je to bilo tako. Sećam se da je Florijan Matekalo puno polagao na razvoj škole i da je prvi tim, kao i danas, crpeo resurse iz omladinskog pogona. Pride su svi najbolji igrači preko bivše JNA uglavnom završavali u Partizanu i uvek smo imali jak tim, do te 1966. godine, kada je napravljen propust. Škola je i danas osnova, no, nije dobro što talenti rano odlaze„, kaže Šoškić.

Kakva su vaša prva sećanja na klub?

„Prelepa. Sećam se prvih utakmica u mlađim selekcijama, sećam se kako smo gledali mečeve prvog tima. Naravno, i istorijskog meča sa Sportingom iz Lisabona u Kupu šampiona 1955. Partizan, kao vojni klub, bio je jedno od čeda države. O nama je brinula vojska, o Crvenoj zvezdi policija, Dinamo i Hajduk su imali svoje zaštitnike i nije bilo krize. Nije to bilo nešto previše, ali je, pak, bilo dovoljno da uživate u kvalitetnom radu i koncentrišete se na fudbal. Bili smo poštovan klub u Jugoslaviji i isto tako izuzetno poštovan u Evropi“.

Koji uspesi su vam najdraži?

„Teško je izdvojiti, jer ih je bilo zaista mnogo i to u svim sportovima. Kao veliki partizanovac pratio sam sve klubove u sportskom društvu i radovao im se kao i kada osvojimo nešto u fubalskom klubu. Naravno, najveći uspeh smo ostvarili 1966, kada smo igrali u finalu Kupa šampiona sa Realom“.

Kako danas gledate na duel sa Madriđanima?

„Imali smo strašan tim, kojem su bila potrebna dva pojačanja da nadvisi i Real. Ali, možda ni to nije bio problem, koliko činjenica da su igrači tada bili bolji deo kluba, obrazovaniji, sposobniji, hrabriji od čelnika. Ukazana nam je čast da budemo deo Kupa šampiona, međutim, došlo je do zasićenja u upravi i sve su nas rasterali posle toga, zbog čega je Partizan dugo tavorio. Da je sve učinjeno kako treba, bili bismo prvaci Evrope i danas možda gigant poput Reala, Barselone, Bajerna. Ipak, to što smo u pomenutim okolnostima učinili je ogroman uspeh i još se prepričava. Mada, i danas žalim za tom pobedom“.

Kako danas vidite Partizan?

„Vidim ga kao roba tržišta. I dalje se radi o utemeljenom principu: škola priprema i obučava talente za prvi tim, s tom razlikom što te momke prodaju sa 15, 16 godina, jer nemaju od čega da žive. Tako drugi kupuju bisere, malo ih „obdare” i zgrnu preprodajom ogromne novce na našem znanju. Istina je da u Srbiji dominiramo, da smo redovni učesnici evropskih takmičenja, gde smo počeli i da pobeđujemo, no, mora da se napravi zaokret sa odlivom talenata, inače se ne piše dobro. Voleo bih i da moj klub popravi odnose sa Crvenom zvezdom, jer je sve te svađe, saopštenja, uvrede – ogrezaju u bolest. Sportsko rivalstvo treba da postoji, ali neke stvari ne mogu da shvatim i prihvatim. Država mora da se umeša i pomogne u vraćanju viteškog nadmetanja dva najveća kluba, svima će biti bolje„,  zaključio je Milutin Šoškić.

Država da pomognem KK

Mada vodi bitku sa zdravljem, Milutin Šoškić pomno prati dešavanja i u Sportskom društvu Partizan, a najviše je zabrinut za košarkaški klub.

„Mora da se nađe modus, makar na državnom nivou, pomoću koga bi sportsko društvo stalo na noge. Nekada je SD činilo 22, 23 kluba i svi su nesmetano funkcionisali, a sada je sve došlo na ivicu kolapsa. Tu, pre svega, mislim na košarkaški klub, koji je najtrofejniji u istoriji tog sporta na ovim prostorima i uživa veliki respekt u svetu. Pa, zar će neko da dozvoli da se takva veličina ugasi?„, pita zabrinuto Šoškić.