• Мозаик

Црно-бели прослављају 70. рођендан: Велики Партизан

1 min read

10 година ‎ Новости

Пуних седам деценија је прошло (4. октобар 1945) откако је војска тадашње Југославије одлучила да оснује фудбалску секцију, као део Југословенског спортског друштва Партизан и тај редак јубилеј ће данас бити прослављен како доликује – свечаном академијом у Народном позоришту (20.00).

Сведока развоја црно-белих, успона, падова, највећих успеха – Милутин Шошкић, присећа се у разговору за „Спорт” свега онога што је од дечачких дана, када је крочио у клуб, до највеће славе, доживео у великану из Хумске.

“Дошао сам у Партизан 1947, две године после оснивања, и срећан сам човек, јер сам био део генерације која је досегла можда и највећи успех у историји – пласман у финале Купа шампиона 1966. Растао сам с клубом, био сведок напредовања, успона, падова. Сећам се и свих председника од Ратка Вујовића до Зоран Поповића, са свима сам био у сјајним односима. Партизан је увек велики, немојте у то никада да посумњате“.

Омладинска школа драгуљ клуба

Омладинска школа је драгуљ Партизана, који клубу даје снагу и начин да преживи у тешким временима.

“Одувек је то било тако. Сећам се да је Флоријан Матекало пуно полагао на развој школе и да је први тим, као и данас, црпео ресурсе из омладинског погона. Приде су сви најбољи играчи преко бивше ЈНА углавном завршавали у Партизану и увек смо имали јак тим, до те 1966. године, када је направљен пропуст. Школа је и данас основа, но, није добро што таленти рано одлазе“, каже Шошкић.

Каква су ваша прва сећања на клуб?

“Прелепа. Сећам се првих утакмица у млађим селекцијама, сећам се како смо гледали мечеве првог тима. Наравно, и историјског меча са Спортингом из Лисабона у Купу шампиона 1955. Партизан, као војни клуб, био је једно од чеда државе. О нама је бринула војска, о Црвеној звезди полиција, Динамо и Хајдук су имали своје заштитнике и није било кризе. Није то било нешто превише, али је, пак, било довољно да уживате у квалитетном раду и концентришете се на фудбал. Били смо поштован клуб у Југославији и исто тако изузетно поштован у Европи”.

Који успеси су вам најдражи?

“Тешко је издвојити, јер их је било заиста много и то у свим спортовима. Као велики партизановац пратио сам све клубове у спортском друштву и радовао им се као и када освојимо нешто у фубалском клубу. Наравно, највећи успех смо остварили 1966, када смо играли у финалу Купа шампиона са Реалом”.

Како данас гледате на дуел са Мадриђанима?

“Имали смо страшан тим, којем су била потребна два појачања да надвиси и Реал. Али, можда ни то није био проблем, колико чињеница да су играчи тада били бољи део клуба, образованији, способнији, храбрији од челника. Указана нам је част да будемо део Купа шампиона, међутим, дошло је до засићења у управи и све су нас растерали после тога, због чега је Партизан дуго таворио. Да је све учињено како треба, били бисмо прваци Европе и данас можда гигант попут Реала, Барселоне, Бајерна. Ипак, то што смо у поменутим околностима учинили је огроман успех и још се препричава. Мада, и данас жалим за том победом”.

Како данас видите Партизан?

“Видим га као роба тржишта. И даље се ради о утемељеном принципу: школа припрема и обучава таленте за први тим, с том разликом што те момке продају са 15, 16 година, јер немају од чега да живе. Тако други купују бисере, мало их „обдаре” и згрну препродајом огромне новце на нашем знању. Истина је да у Србији доминирамо, да смо редовни учесници европских такмичења, где смо почели и да побеђујемо, но, мора да се направи заокрет са одливом талената, иначе се не пише добро. Волео бих и да мој клуб поправи односе са Црвеном звездом, јер је све те свађе, саопштења, увреде – огрезају у болест. Спортско ривалство треба да постоји, али неке ствари не могу да схватим и прихватим. Држава мора да се умеша и помогне у враћању витешког надметања два највећа клуба, свима ће бити боље“,  закључио је Милутин Шошкић.

Држава да помогнем КК

Мада води битку са здрављем, Милутин Шошкић помно прати дешавања и у Спортском друштву Партизан, а највише је забринут за кошаркашки клуб.

“Мора да се нађе модус, макар на државном нивоу, помоћу кога би спортско друштво стало на ноге. Некада је СД чинило 22, 23 клуба и сви су несметано функционисали, а сада је све дошло на ивицу колапса. Ту, пре свега, мислим на кошаркашки клуб, који је најтрофејнији у историји тог спорта на овим просторима и ужива велики респект у свету. Па, зар ће неко да дозволи да се таква величина угаси?“, пита забринуто Шошкић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: