• Колумне
• Поглед

Црња и Гора: Распопи на дјелу (8. дио)

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Ложење бадњака пред дворцем краља Николе на Цетињу и овог две хиљаде другог лета господњег протекло је у шенлучењу и прангијању

Мираш Дедеић

Пише: Мишо Вујовић

Ложење бадњака пред дворцем краља Николе на Цетињу и овог две хиљаде другог лета господњег протекло је у шенлучењу и прангијању.

Припадници тзв. Црногорске цркве бурним овацијама поздравили су помпезно најављиване госте, бугарског расколничког владику Кирила и како су га најавили, „поглавара Италијанске православне цркве, митрополита Равене и цијеле Италије, господина Антонија“.

Наравно, апсурдно је сумњати у репутацију два „угледна“ титулисана госта, који су Цетињанима уместо божићњег позива на мир и праштања, у ватреним „беседама“ живо гестакулирајући (подизање два прста), обећали скору победу и слободу.

Од чега ће то расколнички Бугарски владика, који једва да има „саслужитеља“ колико и Мираш Дедејић, заједно са усамљеним самонареченим митрополитом самопрокламоване ИПЦ, ослободити Цетињане и Црногорце?!

Можда је на ово питање дао одговор Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, приликом упада групе кратко ошишаних и набилдованих „верника“ Мираша Дедејића у храм у Ћеклићима, пре неколико година. „Неће нас више јахати Срби“, урлали су Мирашеви „богомољци“ наоружани пајсерима, бејзбол палицама, тољагама, а нашао се наравно и по ђе који левор, да се традиција не изневери.

„Не јашу вас Срби, него вас је ђаво поодавно узјахао“, одговорио је тада јеромонах Јоаникије. Да је враг ђаволу дошао у сватове и да су нечастиве силе одавно на ђавољем гувну заиграле, како се сликовито изрази један црногорски уметник, најречитије сведочи однос Цетињана према својој највећој светињи, симболу слободе и непокорености Црне Горе, Цетињском манастиру. Овај свети храм је минулих десетак година био изложен честим изливима домољубних емоција младоцрногораца и младодукљана. Било је каменица, графита, измета, пироманије…

Све спаковано у демократско проевропско рухо, заогрнуто плаштаницом слободе. И Мираш Дедејић у Монитору најављује скору слободу, тражећи од власти у Црној Гори да јавно ставе на буџет његову псеудо-верску невладину организацију како би се напокон скинула са леђа малобројних православаца, душебрижних католика, носталгичних муслимана за вером прађедовском, који Дедејићево удружење грађана својим прилозима одржавају у животу.

То потврђује списак добротвора „ЦПЦ“ из Канаде, на сајту Монтенета од 12. септембра 2000. године: Исмет Реџеповић 100 $, Васко Кочовић 100 $, Аџија Метановић 100 $, Алил Пековић 20 $, Бећир Ћубић 60 $, Бећир Вулић 60 $, Руждија Карастановић 100 $, Фадиљ Реџовић 150 $…

Један од великих вербалних приложника је и некадашњи новинар Комуниста Весељко Копривица: „… Црногорска власт не помаже ЦПЦ иако ју је регистровала, док Српска црква уопште није регистрована у Црној Гори, а црногорска власт је у њу уложила велики новац. Мислим да би било нормално да будемо један од корисника средстава из њеног буџета“, вапи Мираш, апелујући на медије у Црној Гори „да мало више буду наклоњени Црногорској цркви, јер је она плућно крило државе Црне Горе“.

Што се тиче државних медија, они су, након забране Митрополије Црногорско–приморске да извештавају са божићних свечаности и служби Српске православне цркве, наводно поштујући основно професионално начело о заступљености обеју страна, након обраћања Мираша Дедејића, емитовали божићну посланицу Патријарха Српског господина Павла.

Мираш Дедејић и његова псеудо-црквена група, за већину „демократских“ медија у Црној Гори, легитимни су припадници ове такозване цркве, тако да скоро целокупан систем информисања, предвођен државном Радио-телевизијом Црне Горе, учествује у обмањивању народа.

Покушавајући да приволи власт да одреши кесу, Мираш Дедејић подсећа да „уколико Црна Гора хоће да буде комплетна демократска земља, која намерава да уђе у Европску заједницу, онда она мора да има и Црногорску православну цркву“.

Међутим, судећи по божићној честитки црногорског премијера Филипа Вујановића, упућеној само верницима Српске православне цркве, организација Мираша Дедејића тешко да ће се докопати буџета, иако Дедејић упозорава да без самосталне цркве нема ни столице у Уједињеним нацијама. Падом Слободана Милошевића дошло је до велике осеке у црногорском буџету, тако да су Дедејићеве шансе да се докопа финансија изгледне колико и шансе режима Мила Ђукановића да шчепа столицу у Уједињеним нацијама.

Иако је јавна тајна да Мираш није обавио задатак и оправдао уложена, не мала, финансијска средства, готово је сигурно да ће његова улога резервног играча, потрајати још неко време. Да ствари унутар тзв. цркве већ одавно шкрипе сведочи „одступница“ бившег ученика Богословије на Цетињу, касније једног од Мирашевих свештеника, Јелисеја Лалатовића, који очито није могао да обузда своје клептоманске нагоне, али и осећај да се прича полако приводи крају те је олакшао касу за неколико десетина хиљада марака.

Упућени тврде да је Лалатовић потпуно истапијао тзв. Црногорску цркву. Да промаја у аутокефалној благајни утиче на расположење сведочи и самопрокламовани подгорички парох Живорад Павловић, познатији као Жика Смедеревац, који у последње време све гласније манифестује незадовољство.

Жика Смедеревац јавности је познат као особа која тешко обуздава своје прохтеве; својевремено је из епархијске благајне у Смедереву, где је био свештеник, за нешто више од годину дана (1997) успео тајно, испод мантије, да „инкасира“ 150.000 немачких марака и ондашњих 80.000 динара.

Очито да је Лалатовић био бржи, а све клаузуле из трансфера, због недостатка новца, још нису испоштоване па је Жикино незадовољство донекле и разумљиво.

Није лако служити другој цркви у туђини, ломити језик за мале паре. Судећи по Дедејићевим вапајима за буџетом, подвижничке амбиције за стварањем самостале Црногорске цркве код многих полако сплашњавају.

Но, вратимо се овогодишњем десетом, јубиларном, налагању бадњака на тргу који је најдуже у бившој Југославији остао у поседу Титовог имена. Све је било као и раније: музика је трештала, клицало се Црној Гори, праштали су левори и, наравно, била је ту молитва у покушају.

Додуше, овогодишња „свечаност“ по нечему се разликовала од претходних. Увеличали су је ватромет и гости из Бугарске и Италије који, уз поруке о скорој слободи, нису пропустили да помену и храмове које је „окупирала“ Митрополија Црногорско-приморска.

О млађаном бугарском владици Кирилу веома се мало зна. Припада Пименовим расколницима који су за собом одвукли нешто испод седам одсто свештенства Бугарске православне цркве. Раскол у Бугарској цркви почео је због наводног ривалства између Пимена и патријарха Максима.

Пимен је 1996. формирао свој Синод који не признаје Васељенска патријаршија нити било која помесна православна црква, као ни Бугарска православна црква на чијем челу је патријарх Максим.

Пимен је имао подршку тадашњег председника Петра Стојанова и његове владе која је по сваку цену настојала да под своју јурисдикцију стави БПЦ, због њеног великог утицаја у народу. Након најновијих избора у Бугарској, присталице покојног Пимена и од стране званичне политике враћене су на место које им објективно припада.

До данас су остали нејасни Пименови мотиви да рукоположи Мираша Дедејића, човека који је искључен из цркве и предат проклетству.

Пимен је овим чином утонуо у најтежи грех – грех јереси који га је на неки начин искључио из могућности помирења, до којег је свима стало у Бугарској цркви. Остаје да се нагађају мотиви, али је сигурно да је велики утицај у овом аранжману имао већ поменути италијански Распућин – Антонио де Росо, човек који се за разлику од бугарског владике Кирила, може похвалити веома богатим животним искуством. Антонио де Росо већ се одомаћио на Цетињу, где плете своју мрежу око Цетињског манастира у ком се налази велика ризница и овоземних добара.

Његова животна прича неодољиво подсећа на авантуристичке филмове холивудске Б-продукције, са свим одликама шпијунско-криминалистичког жанра. Будући човек немирног духа Антонио де Росо до сада је променио равно седам цркава, не успевши ни у једној дуже да се задржи, бивајући из сваке, по правилу, искључен.

Веома је познат чуварима закона и поретка у Италији, јер се у неколико наврата нашао у сукобу са њима. Важи за преваранта, авантуристу, човека који не бира средства да би дошао до новца.

Често се лажно представља, што и сада чини у Црној Гори, попут његових домаћина, јер такозвана „Италијанска православна црква“ не само да није призната већ и не постоји, осим у глави Антонија де Роса и његове Бугарско-црногорске јеретичке сабраће, или партнера у нечасној работи, што је свакако примереније својство ове, само наоко, необичне дружине.

Антонио де Росо самује у свом манастиру Ди Априља, немоћан да било кога још превари у Италији, тако да је Мирашева црква, у односу на де Росову, права империја. Међутим, утицај Антонија де Роса у неким другим сферама не треба потцењивати.

Италијански лист Ил манифесто, доносећи репортажу са устоличења Мираша Дедејића на Цетињу, под насловом „Квази-бискуп устоличио распопа“, објавио је доста детаља који осликавају личност и дело овог вредног помагача рестауратора црногорске цркве.

Аутор текста није крио запрепашћење када је на Цетињу угледао де Роса, доводећи с њим у везу боравак међународне мафије на Цетињу, за коју је овај малени град већ одавно постао предмет интересовања.

„Пре три године на Цетињу је деловала група лажних Витезова Малте који су, обећавајући велику економску помоћ, лаковерним људима продали велики број дипломатских пасоша. Њихова намера је била крађа руке Светог Јована Крститеља.

Након што је Ред Витезова Светог Јована Јерусалимског демантовао њихово постојање, побегли су са Цетиња“, наводи Ил Манифесто. Антонијо де Росо је каријеру отпочео као католички свештеник, безуспешно се бавећи неко време и католичким новинарством у Ливорну, након чега напушта католичку цркву и прикључује се секти „Лутајућих витезова“. Из ње је убрзо удаљен, из за сада непознатих разлога, уз упозорење да га треба држати што даље од новца.

Убрзо потом, немирни Росо проналази другу секту „лутајућих“, које предводи Ђовани Тана, код кога Де Росо остварује свој животни сан: постаје бискуп. Међутим, бискупска идила није дуго трајала; као и сви брзопотезни егзалтирани доживљаји имала је за де Роса доста тужан завршетак.

Новопечени бискуп стрмоглавио се иза решетака, под оптужбом да вара немоћне. Након једногодишњег усавршавања у затвору, по изласку, оснива „Екуменску заједницу Христа Спаситеља“ која је, као и садашња тзв. Италијанска православна црква, фактички постојала само на папиру.

Што би рекао Јеврић, печат и благајну у врећу, и пут под ноге. Пошто комбинације зближавања нису уродиле плодом, а мисија мирења пропала, велики пријатељ Мираша Дедејића одлучује се на нови трансфер, закуцавши на врата Ветерокатоличке цркве у Белгији.

И ту се није успео дуго скрасити, најурен је за рекордно кратко време. Разочаран, оснива сопствени манастир, без монаха наравно, у месту Кампо ди Царне ди Априља, где захваљујући донацијама општине прима избеглице и бескућнике.

И ова „мисија“ несташног суспендованог бискупа није дуго трајала. У чежњи за просветљењем, Де Росо прелази у Португалску ортодоксну цркву која се налазила под јурисдикцијом грчких старокалендараца, на чијем челу је био Ауксентио из Грчке.

И не слутећи да грчки старокалендарци неће бити импресионирани његовим бискупским стажом, што се одмах показало његовим постављењем за обичног свештеника, тужан и разочаран, неоствареног епископског сна, Де Росо се враћа у Рим где налази шизматичку групу признату од старокалендараца из Грчке.

Бива проглашен за бискупа, насупрот противљењу митрополита старокалендараца Италије Ђовани Башија из Сардиније. Као и раније, у бискупским одорама бива најурен, будући да је испољио још неке склоности осим љубави према новцу.

Вративши се у манастир Ди Априља, који је данас његово званично седиште, окружен групом наркомана, бивших дипломата оптуживаних за шпијунажу, почиње „мисионарску“ делатност.

Његова десна рука био је Лино Вивијан, познатији као Падре Фуњаро (веома преводиво на црногорски жаргон), који је хонорарно уз посао пароха, у слободном времену диловао дрогу и у „манастиру“ снимао хомосексуалне порнографске филмове.

Због тога је ухапшен и оптужен, што је био велики интимни ударац Де Росу, који, жилаво се борећи за овоземаљско послушање, оснива „Италијанску ортодоксну цркву“, наравно без клира и народа.

Подршку налази у бугарским расколницима са којима и данас, као самостални поглавар своје приватне цркве, одржава изванредне односе.

Његова улога у такозваној хиротонији Мираша Дедејића била је пресудна, те је стога Антонио де Росо данас драг и радо виђен гост међу присталицама тзв. ЦПЦ, поготово када га помпезно најаве као: „Митрополит Равене и цијеле Италије“.

За Лучиндан 2002. „уважени“ гост из Италије угледавши десетоструко мање присталица на Тргу Маршала Тита, што због бојкота Либерала, што због пада популарности домаћина, није могао да сакрије разочарање. „Шта се десило, раније вас је било много више?“ јавно се запитао Антонио де Росо. Црногорски програм Мила Ђукановића десетак дана раније убедљиво је тријумфовао на изборима.

Истовремено самостална црногорска црква као декор те приче почела је полако да посрће. Незванично се шушкало да ће као појачање у тзв. Синод тзв. ЦПЦ ући и сам Антонио де Росо. Судећи по биографији и овај камичак сјајно ће се уклопити у разблудни рељеф Удбиних богомољаца.

Крај!

Одломак из књиге „Црња и Гора“ која је објављена 2002. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: