Црна Гора није обиљежила три деценије од смрти свог последњег краља

Пише: Јован Б. Маркуш

На­вр­ши­ло се 30 го­ди­на од упо­ко­је­ња прин­ца Ми­ха­и­ла Мир­ко­ва Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, сви­је­тлог и ви­те­шког из­дан­ка ове све­то­род­не ло­зе. На­жа­лост, из­у­зи­ма­ју­ћи све­ште­ни­ке Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско–при­мор­ске ко­ји су на Це­ти­њу слу­жи­ла три­де­се­то­го­ди­шњи по­мен на дан ње­го­вог упо­ко­је­ња 24. мар­та 2016. го­ди­не, ни­ко од оних ко­ји су би­ли оба­ве­зни ни­је оби­ље­жио сје­ћа­ње на овог скром­ног, али ча­сног и ста­ме­ног из­дан­ка ку­ће Пе­тро­вић Ње­гош – по­след­њег кра­ља Цр­не Го­ре.

Принц Ми­ха­и­ло, тре­ће ди­је­те ње­го­вог кра­љев­ског ве­ли­чан­ства прин­ца Мир­ка Ди­ми­три­ја Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша (1879 – 1918) и На­та­ли­је Кон­стан­ти­но­вић (1882 –1950), ро­дио се у Под­го­ри­ци, 1. сеп­тем­бра 1908. го­ди­не. Мла­ди принц Ми­ха­и­ло на­пу­шта Цр­ну Го­ру и од­ла­зи у ег­зил са шест го­ди­на са кра­љев­ском по­ро­ди­цом 20. ја­ну­а­ра 1916, у тре­нут­ку ка­да је ње­гов отац од­лу­чио да оста­не у зе­мљи и на­ста­ви ми­ров­не пре­го­во­ре са Аустро-угар­ском ко­ја је оку­пи­ра­ла Цр­ну Го­ру. У по­чет­ку је по­ха­ђао при­ват­ну шко­лу у На­пу­љу у Ита­ли­ји, а по­том у Ест­бо­ур­ну, Сус­сеx, Ује­ди­ње­но Кра­љев­ство гдје је сте­као основ­но обра­зо­ва­ње. По­сли­је упо­ко­је­ња кра­ља Ни­ко­ле у Кап д Ан­ти­бу, 1. мар­та 1921, на­кон што се ње­гов стриц Да­ни­ло од­ре­као пре­сто­ла, ма­ло­љет­ни Ми­ха­и­ло је по­шту­ју­ћи кра­ље­ву пре­по­ру­ку пре­сто­ло­на­след­ни­ку Да­ни­лу у те­ста­мен­ту про­гла­шен од стра­не из­бје­глич­ке Вла­де кра­љем Цр­не Го­ре де ју­ре, под ре­ген­ством кра­љи­це Ми­ле­не, 7. мар­та 1921. го­ди­не.

Ова по­ли­тич­ка од­лу­ка ни­је има­ла не­ког ути­ца­ја на ње­гов жи­вот јер је Кра­ље­ви­на Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца по­сли­је одр­жа­них пр­вих из­бо­ра у но­во­ство­ре­ној др­жа­ви, ко­ји су у Цр­ној Го­ри би­ли пр­ви кон­султ (ре­фе­рен­дум) на­ро­да под ме­ђу­на­род­ном кон­тро­лом ко­ји је по­твр­дио од­лу­ку „Под­го­рич­ке скуп­шти­не”, де ју­ре до­би­ла ме­ђу­на­род­но при­зна­ње до­но­ше­њем Ви­дов­дан­ског уста­ва 28. ју­на 1921. го­ди­не.

Принц Ми­ха­и­ло је за­вр­шио у Фран­цу­ској, пр­во Ви­шу шко­лу, а по­том на­ста­вио сту­ди­је у Па­ри­зу. Као фран­цу­ски др­жа­вља­нин, по сти­ца­њу пу­но­љет­ства, од­ре­као се би­ло ка­кве по­ли­тич­ке уло­ге за сво­је и по­тре­бе ди­на­сти­је, при­зна­ју­ћи Кра­ље­ви­ну Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца. Краљ Ми­ха­и­ло се на овај на­чин и фор­мал­но од­ре­као кра­љев­ске кру­не у ко­рист сво­га бра­та од тет­ке кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа и као члан ста­ре вла­да­ју­ће по­ро­ди­це био на ци­вил­ној ли­сти Кра­ље­ви­не Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца.

Иако се принц Ми­ха­и­ло од­ре­као ба­вље­ња по­ли­ти­ком дру­ги се ни­је­су од­ре­кли по­ку­ша­ја зло­у­по­тре­бе име­на овог ча­сног чо­вје­ка у сво­јим по­ли­тич­ким за­вје­ра­ма. Пре­ма пи­са­њу по­зна­тог адво­ка­та и књи­жев­ни­ка Ни­ко­ле Ђо­но­ви­ћа, по­во­дом при­ма­ња у ауди­јен­ци­ју код кра­ља Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа ње­го­вог бра­та Јо­ва­на Ђо­но­ви­ћа, по­зна­тог пу­бли­ци­сте, при­ли­ком при­хва­та­ња по­ста­вља­ња на мје­сто ју­го­сло­вен­ског ам­ба­са­до­ра у Ал­ба­ни­ји по­ми­ње слу­чај по­ку­ша­ја зло­у­по­тре­бе име­на прин­ца Ми­ха­и­ла при­је Дру­гог свјет­ског ра­та 1932. го­ди­не, ко­ји је по свој при­ли­ци био увод у оно што се де­ша­ва­ло ка­сни­је. Краљ Алек­сан­дар је та­да ре­као Јо­ва­ну Ђо­но­ви­ћу да Ита­ли­ја има у пла­ну да до­ве­де на ал­бан­ски пре­сто прин­ца Ми­ха­и­ла Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, па да са ал­бан­ске стра­не поч­не да уба­цу­је љу­де у Цр­ну Го­ру и да иза­зо­ве уста­нак и кр­во­про­ли­ће, а да би Ал­ба­ни­ју при­до­би­ла де­фи­ни­тив­но за се­бе. Принц Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош је тре­ба­ло по том пла­ну да бу­де књаз ал­бан­ско-цр­но­гор­ски. Као и ка­сни­је чо­вјек од ча­сти је од­био ове не­ча­сне игре са њим и име­ном све­то­род­не ло­зе Пе­тро­вић Ње­гош.
Бо­лу­ју­ћи од ту­бер­ку­ло­зе кич­ме, на пре­по­ру­ку свог па­ри­ског док­то­ра, принц Ми­ха­и­ло се ли­је­чио у ба­ња­ма Бре­та­ње у Фран­цу­ској гдје сре­ће сво­ју бу­ду­ћу су­пру­гу Же­не­вјев При­жан са ко­јом се вјен­чао 27. ја­ну­а­ра 1941. го­ди­не Не­ко­ли­ко мје­се­ци по­сли­је вјен­ча­ња, апри­ла 1941. го­ди­не, пар ко­ји је жи­вио у Па­ри­зу, ухап­шен је од Ге­ста­поа и пре­ба­чен у на­ци­стич­ки кон­це­тра­ци­о­ни ло­гор Бад Хом­бург бли­зу Хам­бур­га у Ње­мач­кој. За то ври­је­ме, принц Ми­ха­и­ло је при­мио пред­став­ни­ка ита­ли­јан­ске вла­де ко­ја му је по­ну­ди­ла кра­љев­ску кру­ну Цр­не Го­ре, на­кон што је као „не­за­ви­сна др­жа­ва” по­но­во ус­по­ста­вље­на на­кон рас­па­да Ју­го­сла­ви­је. Спре­ман да жр­тву­је и сам жи­вот, од­био је да при­ми по­ну­ђе­ну кру­ну Цр­не Го­ре од стра­не он­да­шњих моћ­ни­ка Му­со­ли­ни­ја и Хи­тле­ра од ко­јих је у том вре­ме­ну дрх­та­ла Евро­па и сав сви­јет и по­но­вио сво­је вје­ро­ва­ње у ује­ди­ње­ну Ју­го­сла­ви­ју. На­мје­сто по­ну­ђе­не кру­не од крат­ко­ви­дих и про­да­них цр­но­гор­ских се­па­ра­ти­ста на че­лу са Се­ку­лом Др­ље­ви­ћем, нај­мрач­ни­јом дич­но­шћу у исто­ри­ји Цр­не Го­ре, ко­ји су на Пе­тров­дан 1941. го­ди­не про­гла­си­ли „не­за­ви­сну” Цр­ну Го­ру, оки­ва­ју­ћи је роп­ским лан­ци­ма на­ци­фа­ши­зма, принц Ми­ха­и­ло је иза­брао из­гнан­ство и на­ци­стич­ки кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор и ти­ме пред бу­ду­ћим по­ко­ље­њи­ма осви­је­тлио и свој и образ Цр­не Го­ре. На­кон осло­бо­ђе­ња из ло­го­ра, кра­јем 1943. го­ди­не, прин­ца Ми­ха­и­ла по­но­во су ухап­си­ли Њем­ци и за­тво­ри­ли га од ју­на 1944. го­ди­не до апри­ла 1945. го­ди­не. За ври­је­ме ње­го­вог дру­гог за­то­че­ни­штва до­био је глас да му се у Фран­цу­ској ро­дио син Ни­ко­ла, 7. ју­ла 1944. го­ди­не.

По осло­бо­ђе­њу, принц Ми­ха­и­ло и ње­го­ва су­пру­га Же­не­вјев су од­лу­чи­ли да до­ђу у Ју­го­сла­ви­ју 1948. го­ди­не. У Бе­о­гра­ду је принц Ми­ха­и­ло оба­вљао по­сао ше­фа про­то­ко­ла у Ми­ни­стар­ству ино­ста­них по­сло­ва, али, раз­о­ча­ра­на Ти­то­вим ре­жи­мом, по­ро­ди­ца се вра­ти­ла на­зад у Фран­цу­ску на­кон го­ди­ну да­на. Од ис­ку­ства у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји остао је са­мо на­ди­мак ко­ји је до­ди­је­љен Же­не­вјев При­жон – „Цр­ве­на Прин­це­за”. Убр­зо по по­врат­ку у Па­риз, њи­хов брак је за­пао у кри­зу и принц Ми­ха­и­ло и Же­не­вјев су се раз­ве­ли 1949. го­ди­не. На­кон по­врат­ка у Фран­цу­ску, принц Ми­ха­и­ло је на­шао по­сао као ко­мер­ци­ја­ли­ста и по­вре­ме­ни пре­во­ди­лац. Ње­го­ве зва­нич­не ак­тив­но­сти као прин­ца Цр­не Го­ре су сма­ње­не го­то­во на ну­лу. Је­ди­но се мо­же по­ме­ну­ти је­дан дуг пут у Сје­вер­ну Аме­ри­ку, по­сли­је ко­га су штам­па­ни ње­го­ви „Ме­мо­а­ри” у из­да­њу „Срп­ске на­род­не од­бра­не” у Ка­на­ди. Њи­хо­во пр­во штам­па­ње оста­ло је ско­ро не­по­зна­то, та­ко да им ни­је ука­за­на па­жња ко­ју они по свом зна­че­њу и са­др­жа­ју за­слу­жу­ју. По­во­дом пет­на­ест го­ди­на од упо­ко­је­ња прин­ца Ми­ха­и­ла Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша 2001. го­ди­не, Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и ње­на из­да­вач­ка ку­ћа „Све­ти­го­ра” штам­па­ли су дру­го из­да­ње „Ме­мо­а­ра”, ко­је по­ред из­ра­за по­што­ва­ња пре­ма овом сви­је­тлом из­дан­ку све­то­род­не ло­зе Пе­тро­ви­ћа, има за циљ да ову ве­о­ма зна­чај­ну књи­гу учи­ни до­ступ­ном ши­рој јав­но­сти у Цр­ној Го­ри, и ван Цр­не Го­ре.

По од­ла­ску у пен­зи­ју, принц Ми­ха­и­ло је во­дио уса­мље­нич­ки и умје­рен жи­вот, али ка­рак­те­ран и без би­ло ка­кве ком­про­ми­та­ци­је, ни­кад не ко­ри­сте­ћи ње­го­во слав­но по­ро­дич­но име да би ушао у дру­штве­не кру­го­ве. Ра­де­ћи са­мо кра­так пе­ри­од у Фран­цу­ској, са пен­зи­јом ко­ја је би­ла вр­ло ма­ла, у ства­ри је­два до­вољ­на за пре­жи­вља­ва­ње, по­стао је пре­ви­ше уса­мљен, не­сре­ћан и на­пу­штен од свих из­у­зи­ма­ју­ћи не­ко­ли­ко при­ја­те­ља као што су би­ли Или­ја – Ми­ња Пе­ри­шић, Јо­ван Бр­кић и Мар­ко Ми­лу­ти­но­вић Пи­пер. Овај ве­ли­ки па­три­о­та са­хра­њен је на Срп­ском гро­бљу бли­зу Ор­ли­ја, Вал де Марн, у Фран­цу­ској, 1. апри­ла 1986. го­ди­не. Око дви­је сто­ти­не љу­ди при­су­сто­ва­ло је опи­је­лу у Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви у Па­ри­зу. Уз мо­ли­тве све­ште­ни­ка за спа­се­ње ду­ше, са њим је спу­штен у при­вре­ме­ну гроб­ни­цу и гру­мен род­не зе­мље.

Ка­ко је у по­го­во­ру дру­гог из­да­ња „Ме­мо­а­ра” прин­ца Ми­ха­и­ла за­пи­сао ми­тро­по­лит Ам­фи­ло­хи­је: ,,На ње­га би се мо­гла при­ми­је­ни­ти, као по­хва­ла, она древ­на хе­лен­ска му­дрост: „Скри­ве­но по­жи­вје”.

Но, иако „скри­ве­но” и у ино­стран­ству, по­жи­вио је до­вољ­но ду­го и зна­ме­ни­то да би мо­гао би­ти за­пам­ћен и при­знат у исто­ри­ји за пра­вог на­сљед­ни­ка дје­ла и за­вјет­не ми­сли ње­го­вих слав­них пре­да­ка Пе­тро­ви­ћа, по­чев­ши од вла­ди­ке Да­ни­ла, „во­је­во­ди­ча срб­ске зе­мље”, пре­ко Св. Пе­тра Це­тињ­ског и Пе­тра ИИ Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша, па све до ње­го­вог дје­да Ни­ко­ле И Пе­тро­ви­ћа…”

Гроб­ни­ца на Це­ти­њу

При­ли­ком пре­но­са и са­хра­не зем­них оста­та­ка кра­ља Ни­ко­ле и кра­љи­це Ми­ле­не на Це­ти­њу 1989. го­ди­не би­ло је пла­ни­ра­но да се за­јед­но са њи­ма пре­не­су на Це­ти­ње и ње­го­ви зем­ни оста­ци, али пре­ма фран­цу­ским про­пи­си­ма због крат­ког про­то­ка вре­ме­на од упо­ко­је­ња то је од­ло­же­но за мај 1990. го­ди­не. Том при­ли­ком на Двор­ском гро­бљу пред Це­тињ­ским ма­на­сти­ром на­пра­вље­на је гроб­ни­ца прин­ца Ми­ха­и­ла, по­ред гроб­ни­ца прин­це­зе Вје­ре и прин­це­зе Ксе­ни­је. Иако је ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско–при­мор­ски Ам­фи­ло­хи­је, ко­ји се као је­ро­мо­нах при­ли­ком бо­рав­ка у Па­ри­зу сре­тао и био у дру­штву прин­ца Ми­ха­и­ла, ви­ше пу­та по­кре­тао ини­ци­ја­ти­ву да др­жав­на власт ис­пу­ни пи­сме­но пре­у­зе­ту оба­ве­зу на њи­хо­ву сра­мо­ту то до да­нас ни­је оства­ре­но. Прин­че­ва на­па­ће­на ду­ша на­ћи ће сми­рај свој ка­да се ис­пу­ни ње­гов ама­нет да бу­де са­хра­њен у Отаџ­би­ни ме­ђу сво­јим слав­ним пре­ци­ма Пе­тро­ви­ћи­ма – Ње­го­ши­ма.

Вињоли писао о Цр­ној Го­ри 1941. го­ди­не

Про­фе­сор Ђу­лио Ви­њо­ли, шеф ка­те­дре за Пра­во Европ­ске уни­је на Фа­кул­те­ту по­ли­тич­ких на­у­ка Уни­вер­зи­те­та у Ђе­но­ви, ко­ји ва­жи за струч­ња­ка за ис­точ­ну Евро­пу и Бал­кан об­ја­вио је 2002. го­ди­не књи­гу ,,Ви­цен­да ита­ло-мон­те­не­гри­на”. Књи­га је ба­зи­ра­на на из­во­ри­ма на ита­ли­јан­ском је­зи­ку ко­ји се од­но­се на по­ку­шај фа­ши­стич­ке Ита­ли­је да 1941, по­сли­је оку­па­ци­је, ус­по­ста­ви са­те­лит­ску др­жа­ву Цр­ну Го­ру ко­ја би под ње­ним па­тро­на­тон има­ла фор­мал­ну не­за­ви­сност, ка­ко је учи­ње­но у Ал­ба­ни­ји и Хр­ват­ској, што је и те­ма књи­ге ко­ја има под­на­слов „Не­по­сто­је­ћа не­за­ви­сност Цр­не Го­ре 1941. го­ди­не”.

Ин­те­ре­сант­не су по­ли­тич­ке игре о ко­ји­ма пи­ше про­фе­сор Ви­њо­ли, око од­ре­ђи­ва­ња кан­ди­да­та за цр­но­гор­ско пре­сто у „Не­за­ви­сној др­жа­ви” Цр­ној Го­ри 1941. го­ди­не под по­кро­ви­тељ­ством фа­ши­стич­ке Ита­ли­је и на­ци­стич­ке Ње­мач­ке.

Глав­ни кан­ди­дат у кру­го­ви­ма око ита­ли­јан­ског дво­ра за пре­сто је био принц Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош, унук кра­ља Ни­ко­ле, ко­ји је као ма­ло­ље­тан по­сли­је кра­ље­ве смр­ти и аб­ди­ка­ци­је пре­сто­ло­на­сљед­ни­ка Да­ни­ла, био про­гла­шен од стра­не кра­љев­ске Вла­де у ег­зи­лу кра­љем Цр­не Го­ре.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: