![cedomir-antic[1]](http://www.in4s.net/wp-content/uploads/2014/12/cedomir-antic1.jpg)
Пише: Чедомир Антић
Да ли је то Црна Гора добила своју верзију „Викиликса“? Какве последице по једну демократију може имати политика коју њена влада константно спроводи, а у којој је тајност најважнији предуслов успјеха? Шта данас значи улазак у НАТО за једну младу државу која тврди да је слобдна, демократска и окренута хуманим вриједностима?
Поводом објављивања докумената о односу званичне Црне Горе и НАТО-а шеф црногорске дипломатије затражио је хитно одржавање сједнице Савјета за националну безбједност и Бироа за оперативну координацију безбједносног сектора. Повјерљива документа показала су општепознато…
Укратко и најважније: Црну Гору не журе да приме у НАТО чак ни најрадикалнији амерички политичари; црногорска власт види дио сопствених грађана и народних установа међу којима и највећу вјерску заједницу у земљи као „експоненте руског притиска“. Дакле, половина црногорских грађана не само да се противи политици коју никада непосредно, на изборима, није потврдила народна већина, већ је, ако већ подржавају страну државу, упитна и њихова оданост сопственој отаџбини.
Црногорска власт разумије да њени заштитници у САД и бастионима НАТО у Европи већ годинама све дубље улазе у глобални сукоб. Логика сукоба, прије свега унутрашњег оног који их годинама и држи на власти наводи црногорски режим да ствари радикализује.
Око свега тога постоје ипак два озбиљна проблема. Први се односи на циљ радикализације. Најважнија препрека уласку Црне Горе у Северноатлантски савез није народна већина. Јасно је да изјашњавање око тога неће бити демократско и да уз подршку садашњих заштитника и силу власти, нереформисане од времена једнопартијског система, не постоји шанса да оно не успије.
Друга препрека је смисленост НАТО-а. Управо онај ко данас угрожава Црну Гору ужива бољу и већу заштиту Вашингтона. Република Србија, једина држава у црногорском окружењу која није ни чланица НАТО-а, ни под окупацијом његових војски, никада није имала аспирације према дијелу црногорске територије.
Покрет за укључивање Црне Горе у матичну државу Србију не постоји ни у Србији, ни у Црној Гори. Идеја обнове заједничке државе угашена је 2006. банкротом ,југословенске инерције“ којег за српске елите (тамо и овдје нажалост) није имала алтернативу. Суверенитету Црне Горе пријете управо они који, са позиција највише власти сусједне независне државе, са њене територије позивају на стварање „природне“ велике националне државе. Или можда они са западних граница који би преко Србима насељеног приморја Црне Горе да добију нови излаз на море који би ставили под контролу Сарајева.
Глобална криза прелива се на Балкан. Грчка је пред банкротом, приближава се Руској Федерацији, дозвољава улазак њених подморница у своје територијалне воде, заједно са Турском планира да дозволи алтернативни гасоводни правац. Као одговор, границе држава преко којих би гасовод пролазио постају опасне.
Тако је Македонија, коју САД и НАТО одржавају у мјери у којој је и угрожавају, поново постала мета маскираних војски. Терориста који тврде да носе назив управо оне „војске“ коју су не тако давно наоружавали из НАТО-а. И док руски „Гаспром“ пријети Европској унији да ће у случају онемогућавања изградње гасовода преко Турске прекинути снабдијевање преко Украјине, на Балкану су карте поново подијељене.
У тој новој игри балканске државе неће бити „за столом“. Оне ће бити „на столу“. Зар баш ни Албанцима није јасно да за њихове недаће после 1999. никако не могу бити криве Србија, Македонија или Црна Гора? Црногорске власти као да су замрзнуте у 1999. години. Тада, када је рат био у току изигравале су неутралност, иако су током бомбардовања страдали и њихови грађани.
Данас, када су се прилике значајно промијениле, када је неутралност можа у највећој мјери могућа Црној Гори која није на гасној рути и која без обзира на своју мултиетничносг и русофилске традиције – није на посебном искушењу кад је ријеч о стабилности, неко жури да је стави у први ред фронта сукоба који је у току…
Управо би „достојанствено ненаметање“ (коју нерасположење појединих чланица НАТО засад намеће Подгорици), ако већ не и неутралност, вјероватно донијело највише користи Црној Гори кад је ријеч о уласку у Северноатлантски савез.
Извјесно је, ипак, да није тако са политичарима који се већ деценијама претварају да су орци црногорске државе и државници. Њихове каријере вјероватно би изгубиле ако не би потвдили онај значај који су умислили, а који је суштински нестао када је завршен рат НАТО-а против Србије. Такође, званичне САД, Британија и СР Њемачка, иако неспремне да приме Црну Гору у НАТО, можда ће цијенити агилност оних који су се доказали као беспоговорни послушници. Можда би неко могао да помисли да је то пријатељство исказано у невољи…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
