ИН4С

ИН4С портал

Човјек и опет човјек

Приближава се суша. Стиже неко чудно вријеме, какво није раније било.

Ко остаде у долини плача да ридањем дочека будуће сапатнике.

Ко је Тај што се и данас због њега моја суморна мука купа у леденом зноју.

Ко се то повео и превару са страхом окусио, ко се ископ’о и прије него се родио, ко се родио а смрт волио.

Ко је своју прекинуо наду у тренутку страха у незнању своме.

Ко је ланцем бијеса везао потомство.

Ко је теби једина надо’ мађијом блуда прекрио лице.

Јеси ли уморна душо моја заробљена, јесу ли те очи моје застрашиле, је ли те мука моја растужила.

Приближава се суша.

Стиже неко чудно вријеме, какво није раније било.

Тресе се душа сулудника, осјећа долазак и слути.

А Ти човјече одбачени, чекаш и молиш.

Ти чекаш да дође.

Само ти знаш, јер си ти чекао.

Само ти знаш, јер си Ти мили брате плакао док су твоју домовину парчали и сакатили, они који су ти били браћа, браћа до тренутка слабости а крвници у часу бирања.

Само земља зна ђе је жила куцавица, само она зна ђе је крај.

Земља ти је најближа сироти мој тежаку јер си од земље узет и у земљу ћеш се вратити, док не дође оно што си ћекао док си живио.

Зло вријеме себељубља одвлачи моје надање а довлаћи моју ноћну мору, коју не могах да сањам, А како да је живим.

А ти човјече и брате мој, Ти писмо мораш оставити, записано животом и печат древни обновити.

Ти си човјече једина мана и једина нада и ако тебе нема, нема спасења.

Ако тебе нема човјече мили мој брате, нема оца твога, нема избављења.

Слабост је наше најслађе пиће, испијено прије мисли прве а купљено гријехом прошлости давне.

Аутор: Лука Вукадиновић

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Човјек и опет човјек

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *