Čovek je čoveku kompost

Piše: Elena Kondratjeva Salgero

Svaka praktična ideologija, za potrebe proizvodnje, spremna je da na neko vreme zaboravi da je čovek potekao od majmuna i da svoj proizvod pogura biblijskim referencama. U okviru uvođenja „novog poretka“, američka pogrebna kuća „Return Home“ („Vrati se kući“) to upravo sada radi.
Pozivajući čovečanstvo da se vrati odakle je i došlo, ovo pogrebno preduzeće, zapravo, jednim potezom otvara novu eru u ljudskoj istoriji i preseca Gordijev čvor filozofske i religiozne prirode. Čovečanstvu se nudi „povratak kući“ ne u staromodnom kovčegu sa kićankama i fanfarama, već u posebno opremljenim kontejnerima, u vidu komposta. Tako potvrđujući biblijsku istinu o stvaranju prvih ljudi od gline, praha i iznenadne samosvesti.
Pogrebna kancelarija je smislila i uspostavila divnu metodu za obradu ljudskih ostataka, pod bajkovitim nazivom „Terramation“. Suština metode i dalje zastrašuje neupućenu javnost, ako se uklone eufemizmi i koriste termini koji nisu obrađeni političkom korektnošću: kompanija ljudske leševe pretvara u kompost i dobijene supstance nudi na dalje korišćenje za predviđenu svrhu.
I sama metoda sa fantastičnim imenom „razlaže se“ u tri faze (molim one sa slabim srcem da se povuku, a ostale da razmisle i procene):
– telo vaše voljene osobe stavlja se u poluotvorenu posudu za višekratnu (!!!) upotrebu, sa tacnom (kao kod kućnih ljubimaca) napunjenom lucerkom, slamom i drvenom piljevinom, kako bi se neophodni mikrobi slobodno krčkali i obavili kako treba svoj posao;
– mesec dana kasnije, dobijeni „rezultat“ se drobi u specijalnoj drobilici za kosti, dajući, prema definiciji pronalazača, „kubni metar zemlje bogate hranljivim materijama“ (ovo je citat) , koji se još mesec dana prepustie mariniranju;
– nakon ovog perioda, dobijeni „kompost“ (i ovo je citat) vraća se porodici, koja može koristiti supstancu svog bližnjeg – „kao đubrivo“ (ponovo citat).
Dakle, možete nađubriti svoj voćnjak svojim voljenim ujakom Vanjom, a zatim se dirljivo prisećati preminulih, jedući plodove. Ili možete, bez jela, prodati kompost komšiji kome je potrebno đubrivo. Ima tu mnogo mogućnosti: da istovremeno utešite svet poražen militantnom ekologijom i oslobodite se dosadne potrebe da brinete o grobu, koji uzalud zauzima zemaljski prostor i besramno upropaštava nevino drvo za kovčeg koji uopšte nije obavezan. Sa kićankama i fanfarama. Zar to nije roba, drugovi? Kovčeg je, u stvari, buržoaski eksces tuđ ekološkoj svesti.
Kao i sve napredne tehnologije u trci duhovnog naoružavanja, i ovaj divan (i očekivan!) poduhvat dolazi nam direktno od zapadnog „hegemona“. Imajte na umu i to da se on promoviše i pušta korene ne „tek onako“, već promišljeno, sistematski i – ne od juče.
Pionir u legalizaciji „ljudskog komposta“ bila je američka država Vašington, još 2019. godine, kad je kompanija „Recompose“ ponudila svoje usluge za proizvodnju ove progresivne komponente, čiji je moto bio slogan, jedinstven u svojoj iskrenosti: „Zemlja – zemlji! Ekološke pogrebne usluge“! Godinu dana kasnije, Vašington su pratile države Oregon i Kolorado, a godinu dana kasnije Kalifornija i Vermont. Novu, 2023. godinu obeležiće pridruživanje „ekološkoj smrti“ države Njujork, a to bez sumnje znači da će i ostale vremenom pristupiti.
Evropa, koja ubrzano sustiže američkog inovatora, svoje uspehe za sada beleži samo sipanjem supe po slikarskim remek-delima u muzejima, lepljenjem guzica za asfalt na kolovozu i pozivanjem da se smanji buržoaska potreba za zagrevanjem i pranjem, ujutru i uveče.
U Francuskoj, prvi pokušaji da se sprovede bodra reforma zastarelog rituala sahrane datiraju iz 2016. godine, kada je jedna senatorka pokušala da progura eko-starter ostataka za samokompostiranje, ali nije uspela. U pomoć joj je 2021. godine pritekao poslanik centrističke stranke „Modem“, koji je predložio odgovarajuću izmenu zakona.

Napori poslanika takođe nisu bili krunisani uspehom, ali su poslužili stvaranju „boračkih“ udruženja „Humus Sapiens“ i „Humusation France“ (bukvalno „kompostiranje Francuske“). Komentarisanje suštine ovih naziva samo bi pokvarilo opšti praznik, pa prosto imajte na umu da se oba udruženja trenutno aktivno bore za promociju pomenutih ekološki progresivnih ideja, uporedo sa eutanazijom.
Ako ovome dodamo upornu i široko rasprostranjenu publicistiku o „transformaciji javne svesti, u vezi sa ekološkim izazovima planete“ i „ponovno razmatranje pogrebnih obreda, u kontekstu poštovanja životne sredine“, postaje kristalno jasno da se već neko vreme poštovanje na ovoj planeti snažno preporučuje isključivo „okolini“ i nikom drugom.
Ova klimatski korektna demagogija predstavljena je izobiljem brojki: 2020. godine u Francuskoj je kremirano oko 270.000 ljudi, što je 40% svih smrtnih slučajeva, a ako tome dodamo i strašnu činjenicu da ugljenični trag sahranjivanja premašuje kremaciju za 3,6 puta, – onda i ježevi i morževi shvataju da je potpuno neprihvatljivo tako ružno prljati planetu, kad je moguće mirno leći u tacnu, proći kroz mlin za kosti i pošteno postati kompost, u ime budućih vrtova na Marsu, a da se ne zauzima ni jedan dodatni metar na Zemlji, koji bi vaši rođaci, proređeni tokom godina, mogli navodnjavati beskorisnim suzama.
U studiji pariskog centra za pogrebne usluge, još u oktobru 2017. godine, navodi se da izgradnja jedne porodične kripte i postavljanje jednog spomenika na grobu po ugljeničnom tragu imaju učinak kao pet kremacija!
U ovakvim skandalozno neprihvatljivim uslovima, evro-ekolozi su jednostavno dužni da intervenišu i ubrzano prekomponuju mozak i tradiciju građana, pre nego što se planeta potpuno „uguši“.
Belgijski inženjer Fransis Bjusini predlaže da se ružni, banalni proces raspadanja preimenuje u „humusaciju“ (humusation) i da se mrtvi sahranjuju u biorazgradivim kovčezima: jednostavno stavite telo na sloj trave i lišća, debljine 20 cm, zakopate ga 2 metra duboko i pustite da se pokojnik „otopi“ u tlu, na period duži od 12 meseci. Zatim deo onoga što se dobije možete upotrebiti za sađenje drveta, u čast pokojnika, a ostatak – da se oplodi zemljište gde nema dovoljno đubriva. Jednostavno i energično.
Generalno, čak i uz površno sagledavanje nedavnih događaja i inovacija, rađa se sve jasniji, neizbrisiv utisak da se ljudska populacija meša u sve na planeti do te mere da postaje hitno i neophodno da je zbrišemo sa lica zemlje, sve do njenih najskromnijih tragova. Jer, ako još niste shvatili: šta je pesma bez harmonike, šta je sećanje bez grobova?
Ako obavezna „socijalna distanca“ od jedan i po metar nije bila dovoljna da odvrati glupo čovečanstvo od pogubne navike razmene mikroba i misli, zasipajući sve okolo, možda će ukidanje pamćenja već drugoj generaciji pomoći da se ne hvata za grobove rodbine kao za slamke, da ispliva u bezdušni novi svet, sa njegovim novim poretkom, gde ćete konačno postati srećni u potpunoj nesvesti, nemajući ništa i ne žaleći ni za čim. Osim saznanja da ste ispunili dužnost prema planeti…
A sad je došlo vreme da se nazdravi: da nikakvo razlaganje ne dotakne svetlu uspomenu na pokojnike, kako bi se budućim generacijama omogućilo da poštuju ne samo grobove svojih predaka, već i sebe. A za planetu ne brinite. I zemlje i prljavštine na planeta ima dovoljno za sve.
(Agentstvo Političeskih Novosteй; preveo Ž. Nikčević)